Književne novine

Jevgenij VINOKUROV

So, pesnici „glasno razgovaraju sami sa sobon a svet ih prisluškuje“.

Fraza unapređenje majstorstva u meni uvek jizaziva oprez. Ona je sama po sebi pravima, ali često je tumače nekako mehanicistički, Unapređenje majstorstva, po mome, pre svega je izoštravanje misli, učenje da se Jasnije i dublje sagledava svet.

Majakovski nije voleo staro, bio je za sve novo. Ali on je bio nov do poslednje metafore pre svega zato jer je mislio na nov mačin.

. Za velike pesnike karakteristično je uporno interesovanje za malemkosti mpoetske tohnologije, za takozvanu poe tsku homeoDpa tiju. Puškin je u svoje vreme bio smeo i neočekivan u epitetima. Nepravedni kritičari njegOoVoOg vremena su zlobno pisali da kod gospodina Puškina nema prideva ali ima prilepa. Oni nisu prihvatali emocionalnu frazu kao što je sledeća „tamni beg reke“, Sumnjali su da se za kibitku može reći da je „hrabra“ .Po njihovom mišljenju „hrabri“ mogu biti samo kočijaš i konji. Takvo naivno i pravolinijsko postavljanje prema pesništvu, na žalost, nije iščezlo honačno i zauvek.

Veliki umetnici su razmišljali o efikasnosti reči. Otrcane reči su stavljali u takav kontekst ili su ih tako izvrtali da one misu promicale nego su obaveštavale, O jednom od likova „VasRktisenja* — Novodvorovu — Tolstoj je mapisao: „rekao je svojim gromovitim glasom“. Moglo se reći snažnim glasom, ali to bi bilo manje izražajno.

Pesnikova misao je slikovita i melodična. Stihovi su pokreiljive slike, oni su muzika koja misli. Pesnik nagoveštava ,on ne nastavlja. Kod Puškina su sva tri elementa — misao, muzika i plastičnost — sliveni. Ali ima mnogo dobrih pesnika kod kojih preovlađava jeđam od titih elemenata,

U izvornim stihovima reči su među sobom povezane čvrstim zajedničkim jemstvom, IzmeM jedan epitet i u pesmi je narušena ravmoeža., Lepota stihova je u njihovom podvodnom toku, u dubini, Sviđaju mi se pesme koje se svršavaju mnoštvom tokova a ne tačkom. Davati rezime na kraju pesme znači pretvarati je u basnu. Razumljivo je da ovo, uostalom kao i sva moja zapažanja, nije recept ili pouka.

Besmislena je suvišna puritanska suvoća stihova, Pitanje jednostavnosti je složeno, Različite su pesničke staze i figure — to misu spoljašnji ukrasi, to je jedan od izrazitih načina oličenja smisla, Odsustvo parabola, hiperbola, poređenja itd. obeskrvljuje stih. Postoje raznovrsne ekonomičnosti, EPkonomičnost pokreta u poeziji bliže je darežljivoj. ekonomičnosti igre mego štedljiyosti pokreta nosača koji prenosi kovčeg iz tačke „Au tačipu B.

Veliki pesnici — pesnici “unutrašnjeg sagorevanja — nisu bili samo precizni majstori izvešteni u svom umeću — mjihova najvažnija osobina je treperenje. Oni nisu pisali samo pameću nego svim svojim velikim razumom. Što je neko više pesnik, to je ustreptaliji i mi, i nakon stotina godina, drhtimo od mjihove ustreptalosti.

Ali ,jako su pesnici prošlosti veliki, sa uzbuđemjem uzimamo sa tezge knjigu sa nepoznatim imenom nejasno se nadajući neočekivanom,

Preveo Aleksandar Badnjarević

Liberali i žZdanOv<cC

ISPAD M. I. BANDIĆA treba, u nekoliko poteza, svesti na ono što on jeste: na suvišnost i bespredmetnost.

Suvišno je, samo po sebi, braniti jednu knjigu pred kritikom, ako već to oma sama (vremenom) nije u stanju. Bespredmetno je hvaliti svoje poštenje, vrednost i vrline — vikom i psovkom, „pomamom vulgarizacije, pseudđointelektualnog siledžijstcva i nekulture“. Suvišno, bespredmetno i, na kraju svih krajeva, žalosno. Samo po sebi, nemoćno.

Ali Bandićev članak „Patologija jedne kritike“ ima i određen praktičan značaj, izvesnu konkretnu težinu. On ima svoj smisao, svoju argumentaciju, svoj domet. Njime Bandić nešto želi. Šta?

T

Smisao Bandićevc intervencije jeste u iome da dokaže kako ja nisam u pravu, kako je moja kritika njegove knjige lažna, da dokaže, naime. kako ta knjiga nije loša, već dobra, čak sasvim dobra.

M. IL. Bandić samog sebe hvali. Nikad niie bio izdašniji (kao MKritičar), nikad poneseniii i slobodniji pred slavopoikama. Našao se u wvilici da iskoristi jedino rešenje koje zadovoljnva niegovu sujetu i ambiciju. i koje ga brani od svekog tuđeq uplitanja: da, pošto napiše kniiPr. stim napiše i kritiku o njoj. I to, naročito. slab: kniigu a pozitivnu kritiku. Pa tako i čini.

IT evo: slede“i striklno Bandića — kritičara. s9ynnjemen da je Bandić — pisac monografije izme» red našu kultumu javnost robu izuzetnotf Moolitere. „„jelićeve khniige vvednovane su sva5 mansosab, motom unutar njesnvog dela u celini. zatim je niesovo delo procenjivano i upoređiva no u okviru jugoslovenske i evropske i svetske tiiŽevnost”. Cela monografija je „postupno Tazvilanje amplifikacija, intenziviranije pojedinih ključnih tema i teza..P” Ostvarena je „varijacija osnovnog stava koji se razvija, širi i dobija različite formulacije“: otkrivene su i osmišliene „najosnovnije, elemeniarne činjenice“ o, delu T,alićevom: istaknita ic, „kao naročito znažajna, Lalićeva ležnja ka što potpuniioi. celovitijoj, sVirepijoj istini, njegova nebojažljivost pred isti-

KNJIŽEVNE NOVINE

nom“:; data je „šira analiza i razmatranje.o prirodi Lalićevog poetskog romana“; ponuđena je „definicija Lalićeve umetnosti i njegovog osećanja stvarnosti“; sprovedena je „određena“ rasprava o realizmu (Lalićevom i svakom drugom) i, u vezi s tim, fenomen realizma je „precizno definisan, đakle rešen, itd... Tako, ekselentno, Bandić o samom sebi!! ;

Ali istina ima svoje lice, ravnodušno i nemilosrdno na sva usiljavanja. Knjiga ne valja, knjiga ne zadovoljava ni najniži stanđard profesionalnog pisanja, i ono što sam Već. rekao o njoj mogu samo da ponovim. U njoj nema analize, ni analitičkih otkrića. Kao metod tumačenja — upotrebljeno je prepričavanje. SVC se kreće u granicama uprošćavanja, uopštavanja i ponavljanja. Korišćene su unapred — u glavi — pripremljene verbalne konstrukcije (i to, Zaista, ne tri naikarakterističnije koje sam ja ma!kirao, već tridesetak i Više). Pisac nije uspec da se približi niiedđnoj temi Lalićevog dela, nema sluha za Lalićevu duhovnu snagu, stvaralač. ku misao i ingenioznu imaginaciju. Zbog tog: je, u toku njegovih interpretacija. živi svet Lalićevog dela neizmenijivo mrtav. Uza sve to, reć je bez dimenzije, rečenica bez unutarnjeg fluida tekst bez snage, pismen i korektan doduše, ali štur i dosađan.

Bio sam. dakle, strog u svom kritičkom OSVItu. Nisam. dakle. našao ni jednu reč pohvalc Ali neću biti „mekši“ ni ovom prilikom. Smatram, naime, da je nekiput, i to vrlo često. i U životu i u umetnosti, bolje nišca, no išta. i koješta. Ako sam. zato, objektivno posmatrano, spre man, sada, da Bandiću uputim kurtoazno pri-

znanje za pokušaj monografskog rađa koji kod nas tako reći ne postoji, Još većma sam spreman da skrenem pažnju onima koji imaju nameru da upoznaju Lalićevo đelo — da to upoznavanje nipošto me počnu ni od, ni pomoću ovog monografskog pokušaja“.

II Sto se tiče Bandićeve polemičke argu-

mentacije — ona ne postoji. Na moje bitne zamerke nije odgovoreno. Nije odgovoreno zato

TIRKIMBIMA

Dragoljub S. IGNJATOVIĆ

Što su — bitne. Suštinska određenja: prvo, da je Lalić izvučen iz realizma i ubačen u egzistencijalizam; drugo, da je o Lalićevim ljudima govoreno kao i ljudima uopšte, a ne kao o revolucionarima i komunistima; treće, da nije shvaćena osnovna karakteristika istorijskih kretanja; četvrto, đa poimanje budućeg sveopšteg očovečenja života zvuči primitivno, peto, da razumevanje istine kao posebnog oblika „relativizacije stvari“ predstavlja opasnost za svaku akciju; Šesto, da je Lalić čitaocu predstavljen kakav nije : ne može biti — tih šest suštinskih negativnih određenja M. 1. Banđić nije ni otklonio, ni po> bio. Nije mogao! I zašto bi?!

To mu, međutim, ne smeta da, pogođen u vojoj taštini, pokuša jednu, liudski posmatrano, 'tpotrebnu odbranu. I on otpočinje bitku, ali, raumljivo,, uz jedinu i neophodnu pomoć dobro avlađanog zanata bacanja prašine u oči: ospora– 'a manje značajne momente, tako učeno, međum, podrobno i glomazno, da se stiče utisak kako je sve osporio. Na žalost, nije!

Od primedbe, na primer, da je nenaučan Sandić se brani ograđivanjem: „Svoju knjigu nazvao sam „monografskim pokušajem” ”. Ispada da „monografski pokušaj“ pere od svakog greha nenaučnosti, da je dovoljno reći „pokušavam“ i biti čist pred svakom osudom za površnost., Dopustimo! Ali, povezavši „pokušaj“ sa slobodom nenaučne proizvoljnosti, Bandić, priznaje grešku koju brani. priznaje nenaučnost SVOje knjige, Za napomenu da prepričava — 0 ima spremljen verbalni protiv-udar: ističe da je mnogo analizirao a malo prepričavao, pa me. shodno tome, proglašava neznalicom koja ne razlikuje analizi odđ prepričavanja. Ignjatović je. podvlači Bandić, analizu pakosno tumačio kao prepričavanje. Možda, ali zašto? Zato što Bandić, u toku cele knjige, prepričavanje naivno smatra analizom. Zameeku da knjiga · predstavlia miz ponavlianjp. da je u njoj sve islo i svuda isto — Bandić, sklon poznatom manevru „brigo moja, pređi na drugoga“, doče-

DA LI JB

NAPAD NAJBOLJA ODBRANA?

kuje spremno. Kaže: „Takva ista apsurdna konstatacija mogla bi se izreći i O Lalićevoj prozi: sve isto, svuda isto — rat, smrt, stradanje, hajka. (...) Ako u knjizi o Laliću ima mestimično ponavljanja, ona su neminovno uslovljena ponavljanjem samog Lalića“. Pravo rečeno, dakle, za Bandićeva nemoćnička ponavljanja Kriv je Taalić: da je on drukčije pisao, uspešnije, i Bandić bi. Čovek koji ovako misli o Laliću nije, mogao (i da je hteo) o njemu da napišc valjanu knjigu.

IKonstataciji da nije razumeo centralni pojam, pojam i smisao hrabrosšti — Bandić suprotstavlja jednu izvanrednu „maksimu“: „...Ja razlikujem, kaže, i protivstavljam hrabrost o8lobodilačkog podviga i žrtvovanja i agresivnu hrabrost...“ Prinuđen sam da uputim Bandića na neki njemu najpristupačniji udžbenik etike. Tamo će, svakako, naći da je jedno agresivnost, A. drugo hrabrost i da je „agresivna hrabrost“, tj. hrabrost agresije i agresora čista izmišljotinp. Ili si agresor pa si silnik a, nc junak, ili si junak pa branilac pravde i časti a ne agvesor i tiranin (videti, uostalom, „Sıntt, Smail-age Čengijića“).. U vezi s ovim: nerazumevanje poznalih Njegošovih stihova o junaštvu Bandić je, što je za svaku pohvalu, zamenio izvesnim razumevanjem. Ali ka-

ko? Po cenu falsifikovanja samo8g sebe. Dok u knjizi piše: „..O junaštvu koje je car zla svakojega, ali i najslađe duševno

piće“ — u članku je prisutna osnovna izmena: „„. O junaštvu koje je car zla svakojega. a i najslađe duševno piće“ (podv. D. S. l.). Jedno „ali“ bilo je dovoljno, juče, da Bandiću budc tuđa Njegoševa misao, kao što je jedno „a“ (koje je, ne znam zašto, pokušao da prokrijumčari) (dovoljno, danas, da joj se bar donekle približi.

Na zaključak da nije razumeo Lalića, jer nije razumeo da rat i revolucija iisu jedno islo Bandić, ne trepnuvši. odgovara kako cela knjiga govori suprotno, kako je naime, itekako pravio razliku. On čak i citira. I tačno: na stvani 41. Daznačeno je da je za shvatanie Lalicčevos dela presudno uočiti značai revolucije u njegovom Životu i umetnosti. Ali to je samo naznačeno, i to verbalno, frazom, U celom daljem procesu pisanja Bandić, međutim. iaktički, govori isključivo o Laliću i ratu i o Lalićevom junaku i univerzalnom zlu. To je činjenica koju dokazuju sve stiranice knjige i koja me, ovom prilikom, uverava da nerazlikovanje za koje sam optužio Bandica zaista nije postojalo u njemu. da je, naime, postojala samo jedna želja, zasnovana na tačnom shvatanju karaktera revolucije. želja da rat, kao čovečanski teren “osričkogp zla, bude i ishodište i utočište revolucije, Nevina: želja, tzv. čista!

Ukazivanje, konačno. da ključno pitanjce. Ditanje Lalićevog realizma nije uopšte (ij. nikako) rešeno — Bandić ovako opovrgava: „A ja opet pitam: zašto bi baš moralo biti „uopšte rcšeno“? Čemu ta kategoričnost, ta zagrižena apsolutnost?“ Teško mi je složiti se. ali, izgled:, treba. Zaista, čemu kategoričnost i nastojanje da se problemi do kraja rasvetle? Jer, s obzirom na Bandićev nimalo nežan odnos prema realizmu (Bandić: „Realizam pak u našim prilikama ic pojam i znak književne površnosti i duhovne o5kudnostri“,), s obzirom na to — bojim se da bi Lalić, ako ga Bandić počne podrobno da „rasvctiljava“, prošao kao što sam prošao ja u članku „Patologija jedne kritike“.

TI, tako, to su argumenti. Oni, zbilja, dokazuju da je moj tekst nedvosmislen „zbir nasumce sročenih proizvoljnosti, fraza, imputacija, površnosti, vulgarizacija i tendencioznih simplifikacija“. Da sam lažljiv kao Juda i pođdao kao Jago.

il

Domet Bandićevog ispada sasvim je ograničen, ali, u toj, ograničenosti, sasvim celishodan. Svrha je da budem proglašen neznalicom, falsifikatorom, diletantom, potkazivaćčem i ždanovcem-jermilovcem, da, kraće rečeno, budem diskvalifikovan i profesionalno i politički.

Prva diskvalifikacija je, kao što se dalo Videti, besmislena, Druga je — kukavička.

Da sam napisao pozitivnu kritiku o knjizi — ne bih bio ždanovac, već najnepristrasniji i najobdareniji kritičar. Ko sam i šta sam, dakle. potkazivač, ili savestan kritičar, ne zavisi od toga šta mislim i pišem, čak ni od toga kako mislim i pišem, već od banalne politikantske snalažlijivosti u čaršijskom književnom životu, od sposobnosti veštog poslovanja u mutnom lovu daj-dam. To Bandić zna. Zna da nisam ždanovac, jev ždanovizam poč azumeva birokratsko-prinudni aparat iza sebe, a tai aparat u ovoj zemlji nema niko; ponajmanje ja.

Pa ipak me ie drastično eliketirao. I nim:nlo slučajno: za kraj svog članka, hao poeniu., ostinvio je najtežu „optužbu“. „...Ne bi se ipak. kaže, smelo gledati ravnodušno (...) nan povampirene ostatke dogmatskog Žždanovsko-jemilovskog đuha čiji je jeđan odđ najbriliantniiih \ili najžalosnijih) predstavnika Ignjatović S. Dvapoljub“. Nimalo slučajno ovako: da me uplaši: da me, sutra vidi kako ležem na konformisličku vudu.

Nek se mane ćorava posla. Umesto da se sniwhodljivo branim, reći ću ovo:

Prvo: Ako je neko za punu odgovornost pred čovekom i istorijom, za sudbinskv povezanost (umetničkog) dela i revolueionorne brb, a obračun sa svim što truje dušu — ond» on mijć ni ždanovac. ni jermilovac, Već nešio sasıim drugo.

Drugo Što se mene liče. kad je n pitaniı umetnost — niti {ražim' milosti za sebe. nili ĆU

je dati.

5