Književne novine

ČINI SE da je „Ranjena ptica“ u srećan čas

doletela u Hrvatsko narodno kazalište: podmla- . đeni ansambl ove istorijom preopterećene scene '

ponovo je u centru našeg pozorišnog života. Reč Marijana Matkovića neodoljivo wpodstiče ma slobodnije korišćenje mogućnosti „modernog teatanskog izraza. Njegovo delovanje je verovatno dovelo do tolikog publiciteta i popularnosti ove predstave koja će, po svemu sudeći, biti najgledanija domaća drama sezone. U čemu su njene prave vrednosti? ·

Rediteljski egzibicionizam Mladena Škiljana je usredsređen na opčinjavanje gledališta scenskim iluminacijama baroknog spektakla kao moćima savremenog teatra. Njemu je pri tome na usluzi stajala i pompezna scenografija Boška Rašice i svakojaki svetlosni efekti pred kojim se pravi stvaraoci moraju osećati iznevereni. Tako je i sa tekstom Marijana Matkoviča koji se čini pritešnjen i odgumut u strenu na pretrpamoj i zakičenoj pozornici. ___„Ranjena ptica“ predstavlja svoga autora u fommi gotovo jedinstvenoji za našu savremenu dramsku literaturu. Matković ne samo da upot-

mjava Svoj ftreći dramiski ciklus, mego čini

rerovatan napor u stvaralačkom razotkrivamju realnosti na rasponima koji u svemu pyipadaju čoveku današnjice. U događajima, psihologiji i semzibilitetu meša se realno i fantastično pa ih svest prihvata kao vrednosti istog intenziteta i značenja. Režija je u'ovom komađu izdvojila ono realno i nastojala da ga objektivizira do šturosti nasuprot mestvarnom. Time „e oštećena poetska wtruktura koja je nastojala da očuva svoj subjektivni i ljudski smisao od svake površne vulgarizacije. (Čime se može opravdati ono nefunkcionalno okretanje pozornice i grubo zaustavljanje ritma zbivanja u trenutku kada se priprema razrešenje). Jer, ako već Matković ceo svet shvata kao subjektivnost koja se određuje jedino prema čoveku, zašto ove ličnosti, bez obzira ma karakterne diferencijacije, ne bi mogle biti sažete u njegovu „djjudsku i humanu egzistenciju? Otud ne postoji mi potreba da taj svet prevaziđe sebe ıı svojoj subjektivnosti, potvrdi efememaost i ustali se kao nekakav sociološki femomen. Zato je suština okmužema nekim veoma poznatim, feljtonističkim i amegdotskim materijalom (kao što su afera sa proneverom mu eksportnom preduzeću „Fortuna“, zatim smrt mlade balerine, peripetije sa odbeglom „bolesnicom, razmirice između Finka i Marića oko preljube i reči iz svakodnevnog admimistrativno — Ssalonskog žargona). Pisac slobodno manipuliše mjima upravo zato što su ti spoljni obrisi sibuacije izgubili svoj pravi smisao, odvojili se od čovelka, njegove psihologije i misli, što ga ne mogu objasniti niti postati izraz svesti. Na taj način pred nama se otkriva prava misao kao osnovna situacija na scemi, unutar koje se vrši ispitivanje svih čovekovih vrednosti bez predmnasudđa i moralnih destrukoija, To znači da ni sama istina' nije pošteđena od ovakvih amaliza — jer čovek želi da upozna sebe i realnost istovremeno shvati kao beskrajnu wsubjelhtivnost. Ali, njemu me promiče ni saznanie da je i nje govo postojanje prolazno ,pa se stalno i iznova postavlja pitanje: kako živeti?

Ono što posebno privlači u „Ranjenoj ptici“ jeste ubeđenje da pređ nama stoji delo bez predrasuda. Matković ne sudi svojim ličnostima niti se i jednog tremutka demagoški postavlja iznad života. Pre bi se reklo da je to oslobađanje od svega doživljenog: — razmišljanje pisca u dosadno nedeljno popodne. Njegova svest se materijalizuje kao prostor i vreme kroz koje protiču događaji sa većim ili manjim intenzitetom, bez ređa i posebnog usmeravanja i to onakvi kakvi su viđeni pre njegovog zaključka. Ali, ma koliko ova drama bila intimistička i u svojim MWulnim fokovima vezana za unutarnji doživljaj sveta — ona ni jednog tremutka me indicira bežanje od stvarnog Žživota. Naprotiv!

Mladen Škiljen je ma frenutke uspevao da se približi suštini ovog dela koje nije samo literarna već prevashodno featarska vrednost. Zato je i šteta što je upao u svoje sopstvene zamke, zanemarujući otuđenje, kako bi fizičkim elementima dao primamo značenje. Poetičnost je sputana pa piščeva reč postepeno na sebe preuzima fumkciju čitave predstave, Među onim koji su joj najviše verovali i majađekvatnije je izrazili svakako treba izdvojiti Ervinu Dragmam (Eva), Fabijana Šovagića Stevu Vujaftovića (Fredšednik kućnog saveta), Iliju Džuvalekovskog (Petar Marić), te BEtu Bortaloci (Barica) i Minju Nikolić (Branka).

0 VN

JONESKOVO DBLO „Kralj umire“ ushićuje ali i protivureči — tražeći predstavu čije trajanje u nama neće biti ograničavano zavesom.

Radoslav VOJVODIĆ

las već sluti: ono zemljom, niče, iz cvetova, iz užasa: mespokoj pYo?iče Zalud, stojim, i to što me zove, rukom drhti, neće u okove. Zalud ćutim, i to što me diže, sve je bliže, ono, sve je bliže!

Više memam veru da je bijem, miti bola da drugome kažem.

| Dok silazim, od, sebe se krijem, i to plemstvo me umem da lažem. To u meni bujicom pristiže,

sve je bliže, ono, sve je bliže!

U osmehu više mema sjaja,

i ne mogu sobom da zavladam.

O, što volim već prisustvo Kraja na mom, liku, gde lepota strada.

KNJIŽEVNE NOVINE

·

(Bartol Pink),

SAN DAN

Ako je to simteza iluzije i svesti čemu strahovati nad pitanjem smrti koje autor pred mas jasno postavlja? Tamo gde je život iscrpljen do kraja, počinje revolt wrotiv sudbine: zašto umreti?

Arsa Jovanović je mastojao da ma wsceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta ovaploti život lišen svake made i realnosti. Nema čoveka koji u tom samrimom frenutku nema nešto da kaže, ali Jonesko je želeo da upiwvo čujemo Kralja što se celog svog veka poigravao ljudima i prisvajao pravo da odlučuje o smrti više nego i o samom životu. Nije li to već dovoljno za Tarsu, ako već me želimo ni tragediju ni komediju? Reditelj je bio spreman da se upusti u avanturu, ali se već kod prvog Kraljevog ikrika i opiranja smrti pokolebao, kao da ga je zbunilo saznanje da se mi jedma ličnost u tom stanju agonije ne može odrediti prema životu

BIRANŽE PREDODREĐEN ZA KRAJ I SMRT

koji je definitivno zaustavljen. Kako, je kretanje lišeno svakog revolta ostalo je još jedimo da se vreme savije oko ove situacije. „Zbog toga smrt za Kralja nije nikakva spoljna Ižinjenica — već suština koja ga iznutra razara | čini polpumo . nemoćnim i stranim spoljnjem svetu pa i sopstvenoj egzistenciji. Retko kada je nekom piscu pošlo za rukom da tako upečatljivo maglasi ljudsku ništavnost tako da nije · više bitno da li ovaj lik postoji trista ili četirsto godina jer mora da se jednom dokraj· či. Ovo saznanje je upravo ono Što zbunjuje te ga je teško nečim poremetiti. U asocijacijama koje natkriljuju taj dugi i neprijatni trenutak, čovek uzaludno pokušava da se definiše i iskaže šta bi zaista želeo đa bude. U pasažima koji predstavljaju čist opis bitnosti, nalazi se ono najdragocenije u ovom primamljivom ali mecelovitom tekstu. Igra bi trebalo da bude objašnjenje za sve, čak i za ono što Jomesko odbija da kaže do Kraja. Ali reditelj propušta da u tome nađe snagu potrebnu da nadživlja-

Izvan mene to ftammimom, stiže, sve je bliže, ono, sve je bliže!

Nema glavu i ime mu me znam. Usta su mi kao zemlja gusta. Tamom go?i i ja gutam blam,

pod, kožom, mi bije i uzima usta. Dok ustajem, kosa mi se diže! sve je bliže, ono, sve je bliže! ·

Zaaustovljam, glasom, da ga slomim; . jauk lomim, i to sebe lomim,

i dah, gubim, i ma zemlju padam,

dahćem, vičem, i, telom me vladam..

Ne razumem sve to što me stiže,

svc je bliže, ono, sve je bliže!

Hoću napred, hoću mnmathag, aly već me. liže, sve je bliže, ono, sve, je, bliže! ·

: „Banjena ptica” Marijana

vanje ove vizije. Ako od Kralja nije više ostalo nišla — zašto tom opisu ne bi trebalo dati privid fizički svuda prisutne iluzije? Jovanovićeva

upadljiva suzdržanost može da bude.i bojazan |

da zbivanja ne zasene smisao Joneskovih veči. Ba ipak, uprošćavanja igru dovode do. statičnosti koja je u disharmoniji .sa lMeostimima. i dekorom Dušana Ristića zamjšljenim svakako za jednu drugačiju predstavu. :

Jonesko u ovoj situaciji želi da se makar i |

rečima oživi sve ono moevidlivo od.čega je ona sačinjena — talšnije da se kroz ustreptalost pred smrću pokaže kondenzacija svega mogućeg. Zato u izvesnim amocijacijama možemo iprepoznati odbleske one ljudske stihije zaustavljene u delima velikih engleskih i francuskih dramafičara. Čežnja za povratkom se izjednačava sa pozivom smrti i Joncuko prepušta režiji da konačno sama ma sceni cdaredđi karakter krorda

i stil glumačke interpretacije, mada pri tome intimno strahuje da li će to subjektivno razotkrivanje biti objektivno istinito. Kod Arse Jovanovića takva zebnja je izlišna, pošto u njegovoj rediteljskoj postavci nema ničeg što bi izvitoperivalo piščevu zamisao. Čak bi se reklo da je ispoljena i određena pasivnost prema njenom predstavljanju, posebno u završnim prizorima. Sa pozicija intelekta — komad je protumačen adekvatno, pa ta smrt i nestajanje nisu ništa drugo nego samo jedno stanje koje na sebe preuzima čovekova situacija. To preuzimanje-je izvedeno više racionalnom bprisebnošću nego čistim teatarskim zanosom tako da gledalište donekle bpritiskuje teskoba. Da ie predstava izgubila u zamahu kriva je i ona zlosrećna pauza što se zbog našeg komoditeta i konvencionalnih navika zasekla u OVO preosetljivo tkivo. Reditelj i glumci su uzalud i sa tugom pokušavali da nađoknade izgubljeno, tako da se scena sve više sužavala, a stvari primetno lišavale čovekovog prisustva, dok na kraju pred nama nije ostao samo Slobodan Perović kao nekakva živa senka nas samih. Zapravo izvan Ovog glumca i njegovog kralja Beranžea prvog kao da ova predstava i ne postoji. U tome velikog udela ima i reditelj koji ne samo da je sva zbivanja podesio. prema smrti nego i tokom cele drame istrajavao na iskazivanju posledica ovakve scetiske Ppromene. U samom liku Beranžea ukinuta su sva ograničenja, pa ekspresija straha i nastupi šoka predstavljaju scensku „plastičnost i ozakonjenje podsvesti, Već i prva Perovićeva pojava predočava biće predodređeno za kraj i smrt ali bez potrebe da se zato oponaša sama sm?t. Zato je njegov izraz zaokružena kompozicija u kojoj se svaki gest, pokret, reč ili asocijacija suprotsiavljaju drugima pa i samoj sebi. Sukob između života i smyti je zaoštren do samouništenja pa je prosto neshvatljivo šta se sve

u čoveku krije i kakve oblike dobijaju reči — |

odjednom se ceo život pretvara u jedan MKkrik, nemoćni pokret ili umrtvljeni pogled. To je iđealan lik kakav pisac samo. poželeti može sve je u njemu autontično i prirodno, čovečno i istinito, blisko nam i savremeno -— domet kakav se retko viđa na našim pozornicama. Od ostalih učesnika ove predstave jedino je ioš Slavko Simić u ulozi lekara (istovremeno dželat, hirurg, bakteriolog i astrolos) u domenu

čistog artizma. . Petar Volk

konstrukcija

POSTOJE NEKE REČI na svetu, čiji vas ga plaši na isti onaj main ma ikoji je to radil. tama kada se u vreme vašeg detinjstva 'uvlačila u sobu, poput bube zvane „uholaža.“

Postoje tako na svetu i neke druge reči koje zveče: Pi

„Zar vam se me čini,“ rekoh jedno jutro Inkasanftu, „zar vam se me čini da reč: inkasant zveči kao metalni novac u šaci?“ : -

„Kakav metalni novac? Šta zveči?“ — naljutio se Imkasant. „To je čista literarna konstrukcija!“ Vidite, čak i inkasanti damas umeju da vas pogode na najosetljivije mesto. Danas inkasanti — sufra će to znati sigurmo i vrapci.

I vrapcima će biti poznat sav onaj Užas, koji sa sobom mosi reč konstrukcija. Užas koji se rađa u mišjoj glavi, pred pogledom elegant= ne kobre.

Literarna konstrukcija!

Koliko li je pisaca pre pronalaska televizije gorelo na lomači napravlienoj od daščica razbijenog brođa literame konstrukcije.

Slušajte! literarna komstrukcija!

PITANJE ZA II RAZRED OSMOGODIŠNJE ŠKOLE: (Tema: televizijska drama.)

1. Kakva je to drama? (Frepričati svojim režima). |

Odgovor: To je drama literarne konstrukcije. (Iz budućeg udžbenika za televiziju: Sastavili kritičari „Večernjih novosti“ i „Ekspres politike“ za mentalno zaostalu decu.

RAZRADA TEME:

Pošto je televizija sama po sebi konstrukcija, kcnstruisena po: konstrukcijama kostruktora, onda je i...

Odgovor: ... Svaka televizijska drama koja se pojavi na našem programu konstrukcija.

Pitanje: Dobro je! Sedi!

Zatim se deci lepo objasni da drama, naravno, ne može da bude građevinska komstrukcija, jer je ona pisana rečima, i rečenicama, a šta su rečenice, to mi već znamo! Je li tako da znamo šta su rečenice?

Učenički hor: „Rečenice, to su misli iskazane rečima. Rečenice mogu biti mislene, opisne, besmislene, prosto proširene...ć .

Pitanje: „Bravo deco! Sedite!“ MOS HT" DRUGI ČAS: (Za nešto zaostaliju :đecu koja odmah ne shvataju, čika kritičare):

'

Tražimo konstrukcije u dramama, da bi smo za to vreme mogli slikati gole glumice na svojim stranama!

Pitanje: „Kako ćemo pronaći konstrukcije na svakom mestu? Ha, hajde, hajde, hajde, hajde, hajde ti! Ti, ti što sediš pored prozora... Nemoj da se praviš lud, dok ti nisam famo došao! Strana osamdeseli i sedma: Šekspir u svetu konstrukcija. Prepričaj slobodnim rečima dramu „Romeo i Julija“ a pronađi osam konstrukcija. Rešenja su na kraju Udžbenika.

PREPRIČAVANJE KAO SISTEM RADA:

„Romeo ulazi u kuću Juljinu gde se upravo održava bal. Zašto je to uradio? Da bi video Juliju koju ne poznaje. Čista literarma konstrukcija! (1) Posle nekog vremena on stiže pod njen balkon i tamo se odvija monolog pod nemogućim scenskim okolnostima. Nemotivisano! Literama konstrukcija. (2) U tuči na trgu između Kapulefa i Montegijevih, strada Merkucio, Zašto on? Piscu je tako trebalo, naravno! Literama konstrukcija — skretanje radnje na sporedne koloseke. (3) Stari sveštenik vemčava Juliju i Romea: piscu je frebao ambijent ma-– nastira, i on namemo utrpava ovu scemu, iako se ona dešava u veoma opasnoj situaciji za glavnog junaka. Fisac se zape{iljava u nevažne pojedinosti koje skreću pažnju sa glavne radnje. Konstrukcija! (4) Drugi sveštenik ne stiže sa pismom za Romea, zadržan od MWuge koja hara. Pazi sad: kuga! Kako se samo setio! Kao kuga, je ]i? Kada ne zna šta će drugo, on konstruiše! (5) Romeo se probode bođežom, kađa vidi Juliju kako spava, misleći da je mrtva. Konstrukcija broj 6. Zaraćene porodice se mire nad grobovima svoje dece. Naijčistija literarma konstrukcija! Kao da nisu mogli da pronađu neki normalniji put. Kao đa u Italiji toga vremena nisu postojali sudovi, i mirovne sudije! Kao da se u našem društvu mogu dogoditi takve pojave? (Na ovom mestu freba pisca posvađati sa njegovim društvom. To je najefikasnija metoda, kada nemate vremena za nešto ozbilinije, da mu pronađete pretke ludake ili da mu otikrijete manjak na blagajni). Ja sam završio!” kaže učenik.

„Ali to je samo šest literarnih konstrukcija!“ urla kritičar iz nekog kestenovog lista sa bulevara. Gde su još dve, pitam te? Gde su još dve? Od tebe nikada neće postati televizijski kritičar makar sto godina radio kao sportski novinar!“ (To ie običaji u jednom delu naše štampe: jedina kvalifikacija za televizijskog kritičara je da je

|. nekada bio loš sportski novinar. (Primer: Argus

— zagrebalžki „Vijesnik“).

„Odoh ja u pisce..." kaže iužno učenik i skuplia svoje stva?i.

„To je najbolje!” kaže MKritičar televizije. Tonake memnamo dovoljno domaćih pisaca da bi im svmWinop nomedeljka odsecali glave!“

THE END.

Momo Kapor Ž