Književne novine
<
ŠEKSPIR...
NASTAVAK SA 3. STRANE
i kad je odgovor na to pitanje(...) išsbao, verovafno, drukčiji nego što je on dotle zamišljao“, tj, da čovek nije ništa drugo do „jadna, gola, Taltyasta životinja“, Ali, od saznanja da je čovek ništavilo do ludila zbog tog saznamja, i, dalje, u samom toku “trajanja ludila, Lir je „Strasno poricanje svoje nemoći i grešnosti i SVOg ništavila“, dakle — borac. I to borac koji će, iako 'kralj, negirati (svako) kraljevstvo đa bi stekao „konačnu uverenost da je čovek ipak nešto veliko i divno“, A Oltelo zaista nije drama ljubomore, ni drama intrjige, niti tragedija izneverenog poverenja, To je tragedija „prevaTenog borca za ideal“, tj. tragedija „čovečnosti okružene mečovečnošću“, i — „mi saosećamo 8 njim (s Otelom — D. S. IJ) me kao s ljubomornim, prevarenim mužem, nego kao 5 prevarenim borcem za ideal, prevaremim od najbližeg i najdražeg druga,.,“
Sve su ovo istine, neuklonjive i stamene. Do njih je Klajn došao s nekoliko krupnih, majštorskih poteza koji snagom svoje sveobuhvatnosti zamenjuju sav eventualni amsennl uobjiŠČajene akribjčne kvazi-analize, Trajno i duboko zagledan u vrednosti koje je otkrio, okupviran iskliučivo ljudskim, preobražajima, sudbonosnim za dalji opstanak čovečnosti u čovečamstvu, on mas ovom knjigom, iznad svega, suočava s pitanjem savesti, s onim što se mo?a, ako se ne želi trajanje u zlu i podlosti i mirenje s njim, odnosno — Kini Šekspira tekovinom i vrednošću onog dela čovečanstva koje negira postojeću sramotu pigmojskog „vegetiranja i pećimskog podavanja pliački životnih dobara, prljanju ljudskih vrednosš{i.
Suštinski rečeno, Klajn je oflkrio i aktivirao Yevoluciona?mo, dakle večno jezgro Šekspirovog dela, naglašio je u tom s#loženom i velikom umetničkom „čimu poziv čoveku da bude borac uprkos porazu i pobednik wwkos bolu. I to svuda, ne propuštajući. Pripremlo nas je da
prihvatimo „Otela“ ( i me samo „Oltela“) Wao.
vrednost koja „budi i jača veru u pravo i dužnost istinskih „gospodara života“ da upyravlja= nje životom uzmu iz ruku zločinaških 'režisera? u svoje sopstveme“, Uputio nas je smislu tragičnog dejstva Šekspipovog dela. A u čemu jc taj smisao? Ne, kaže Klajn, u „zađovoljavanju (naših) škrivenih šadističkih prohteva, u nasladivanju (gledanjem) tuđih muka“; ne u „zadovoljstvu šio ma kraju pobeđuje pravda“; ne, takođe. u izv. „lragičnoj krivici“ (koju tobož mora imafi svaki iagični junak); ne, na kraju, u ošećanju „da je smrt tragičnog junaka neizbeŽua, a noizbežna je jer mju zahteva Uuspostavljanje narušenog kosmičkog poretka“. Ne, nikako ne u svemu tome, već tu nečem sasvim drugom, u jednoj sasvim drugoj nemimovnosti. Ta neminovnost sadyvžana je u nužnocsii da sc „Dulijete moraju odupreti onj-
ma koji zabramuju ljubav brotivnu predrasusdama porođičnim jli staleškim, Dezdemome onima žRoji u prpiadniku druge rase
ne vide ravnopravnog čoveka, Kordelije onima koji licemerno klanjanje kralju stavljaju iznad istine i ispred iskrenog odmosa prema čoveku“. T eto to, to što te junakinje i jumaci moraju qa ne mogu, čini ih tragičnim, a nas opsednutim njihovom tragedijom i uveremim da taj njihov (i ovaj naš) svet „ne može, da neće ostati takav kakav je“, ovakav kakav. ije.
Dragoljub S. Ignjatović
..POKUŠAJ OLALIĆU
prolianim rcečima, kojih je ponekad suviše, kao da njima želi da nadoknadi nedostatak žara u svom kazivanju. Da je, pak, snažniji i ubedljiviji u detaljima i kratkim napisima, recenzijama, nego u dugim napisima i velikim celinama, Bandić je naročito dokazao napisom „Sa đavoJom ih je troje“ „koji je najbolji deo ovog njegovog dela.
Bandićeva knjiga je jedma od kmjiga osvedočeme ljubavi kritičara prema piscu kao što je, na primer, Isidorina knjiga o Njegošu, Za njega je Lalić nesumnjivo „jedan od izuzetnih i najautentičnijih stvaralaca“, Ali mu duboke simpatije za pisca nisi zamaglile pogleđ i nje gove primedbe Lalićevom delu su isto toliko tačne koliko i pohvalne ocene, Svemu onome što je Bandić rekao o Laliću ja bih dođaoe samo da mi se čini kako je u njegovoj interpretaciji Lalićeva vizija dobila mešto tragičniji i mračmiji viđ od onog koji zaslužuje, jer ispod svih strahota i užasa koje je Lalić naslikao jarkim bojama. nesavladđdivo probiia vera u sposobnost ljudi da pPrebrode sve opasnosti „zoološkog“ vremena ı dođu do oštvarenja punog čoveštva.
Monografija o Andriću, koju je Bandić obja=> vio pre dve godineč, bila je Imjiga kritičara koji dčhvata veličinu jednog majstora KnjižeVio» Sl ,a ovaj monografski esej je delo u kome Kkri=tičar pokazuje kako oseća pisca koji.je oličenje njegovih Književnih shvatanja ili je bar vrlo blizak njima. Gusta i snažna Laljićeva Proza, slična vulkamskoj magmi, nije najbogodniji predmet za staloženi kritički pristup Bam> dića. Andričevo delo, svojim smictenim i analitičkim karakterom, bilo je mnogo pogodnije za Bandićev tretman Književnog stvaralaštva nego Lalićevo i to je, možda, glavni uzrok što njegov novi monogra{iski rad nije domašio raniju njegovu studiju. Za kritičare koji ne' traže da avaka naredna knjiga nadmaši prethodnu, to ne može da budc razočaranje, jer je faj zahtev preteran i neopravdan čak i kad je reć o naj većim piscima;
U ovoj knjizi beki vidovi Laličevog stva> ralaštva ošfali su nerazjašnjeni, ali od jedne mo nografije se noc može ni očekivati da reši sve probleme koje postavlja jedno tako bogato i duboko stvaralaštvo kao što je Laličevo. Osta– je, na primer, da so reši pitanje Lalićevog re» alizma. Ali, bez obzirz na probleme koji ostaju otvoreni, ovaj Bandićev monografski pokušaj je bogata Yiznica vasuđivanja i zapažanja o delu jednog od najboljih savremenih jugoslovenskih
“pisaca. Fažlijvo razmotrivši krupnu figuru YVO~
ljenog i cenjenog pisca, Bandić je ukazao na niz njegovih naikavakterističnih crta koje su n zinjegovih najkorakterističnijih crta koje su time poslale vidljive za sve buduće kritičare i čitaoce. :
Dragan M. Jeremić
4
00 KNJIGA, _____
Ginter Gras Pseće godine „Prosveta“, Beograd 1965; Preveo Ivan Ivanji
MOŽDA JE ZA MNOGOG ČITAOCA knjiga „Pseće godine“ prvo od dela Gintera Grasa sa kojim se suočava. Ali za one koji poznaju izvanredno delo „Dečiji doboš“, u briljantnom prevođu Olge Trebičnik, ova knjiga, koja je ne manje dobro prevedena od „Dečijeg doboša“ i koja je takođe potvrđila visoki prevodilački rang Ivana Ivanjija, kažem, ova knjiga je posebno uzbuđenje, ispunjeno očekivanje, nađa i radđosi, knjiga koja ne treba da se meri vrednostima „Dečijeg doboša“, već koja kontinuitet stalnog stvaralačkog rasta Gintera Grasa nedvosmisleno dokazuje.
Ako je ikada posle rata Nemačka, Zapadna Nemačka, dobila istinskog pobunjenika koji ume da svoje vreme tako jarosno, tako stvaralački i duboko nadvisi u betovenovskom Hkreščendu, onda je to van svake sumnje Ginter Gras, taj čuđesni pobupjenik protiv sveg onog Šfo je označavalo dehumanizaciju u mođernim „vremenima kada joj Memei Rkhumuju. Me znam šta je u ovoj knjizi upečatljivije, da li krvava groteska oko dolaska Adolfa Hitlera na vlast i stvarme, neporecive Wolektivne krivice Nemaca u reloj toj predstavi, Krivice koja ni njima samima nije Đila jasma u svim mjenim moralnim koordinatama, da li je to podsmeh mutnoj germanskoj meta Tlizici koja je u svojim izrođenim varijantama pozđvavljala hiterizam, ili je io Gyyasova čudesna elokvencija i gusta simbolika iz koje se tako jasno. Kgotovo kao truba i eho ljudskog Blasa, izvijaju jstina o ljudskoj dobroti i odbrama smisla žŽivlienja bez masilja i bez surovosti.
Gorke su i opore Grasove veči, ali neumoljiva je i njihova, mjima imanenina, logika, kao Što je neumoljiva i logika svega onoga što mora da se porodi iz malograđanske glorifikacije tevtonskih svetinja i simbola stavljenih u službu onečovečavanja i absurda.
Simbolika psa, dva pobratima, Nemca Malema i polujevrejina Amzela, simbolika strašila za ptice, u ovoi prozi ima svoj najđublji smisao kao Što 5U saa po sebi rečita moralna svedočanstva iz „Dečijev doboša“ ostvarena u simbolima OsMharovog malog rasta, njegovog doboša i često avetinjskog prkosa, Celo Ovo delo, ove, zaista. odveć pseće „Pseće godine“ madovezuju se samo donekle ma „Dečiji doboš” a u mnogo čemu su sasvim auftohtono delo koje je do voljno rečito samo po sebi i koje govori između ostalo, i mnogu dramu Jevrejina i jevrejstva pred naletima razuzđanog filistarskog osvetoljublja na bazi kompleksa niže vrednosti Uzgred, zaista sumnjam da je veči broj onih koji su tako senzibimo i tako duboko stvaralački osetili dramu Jevrejina kao Ginter Gras, minuciozno ostvarujući sadomasohističke senke između dva pobratima, Mafterma i Amzela, Bitna lilozofska bitanja o konstrukciji i destrukciji i kategoričkom imperativu i moralnosti samospoznaje pokreće Gras u ovom romanu, ponet svojom bujnom retorikom i svojom ljudskom istinoljubivošću. Zbog toga bi bilo preterano reći da je Gras najviši izraz aktivnog humanizma savremene nemačke stvarnosti. ali je ne manje izvesno da je, proširivši granice realičma u sopstvenoj prozi, širio i one granice ljud
NPR TRIBINI |KOJJJĆOJE
+
Pranz Kafka
Briefe am Milena S. Fischer Verlag, Prankfurt a/M, 1963
IZMEĐU TRI RASKINUTE VERIDBE | drugih manje ili više značajnih ljubavnih veza, ie velike srećne ljubavi s Dorom Diman, Milena „Jesemskh& je u Kafkinom Životu bila samo epizoda. Osećanjima i wiislima bogata, ali ostvarenjima siromašna, Ta ljubav je bila meka vrsta samoubilačke dopisne ijubavi, U svojoj egzaltiranosti ona je novije izdanje velikih romantičnih ljubavi, vođenih Kroz dnevnike i pisma u 18, i 10, veku. Kafka piše, Mileni: „Ljebe ist, dass Du mir das Messer bist, mit dem ich im mir Wwiihle“. (Ljubav je u tome da si Ti mož kojim po sebi rijem).
A ko je Milena JesenmnskA? Otpadnik bogate češke patricijske porodice, koju je napustila zbog svojih progresivnih shvatanja. Živela je u Beču sama, Bavila se novinarstvom. Pisala je članke o mođi i društvenim događajima, a, katkad i Knjige. Bila je dopisnik praških listova i prevodilac. Ona je prvi prevodilac Kafkinih đela na češki.
O čemu je reč u Kafkinim pismima? o Meranu, o životu u sanatoriju, o Mišl što bada i suncu što sija, o šetnji i odlasku ma spavanje. Ispočetka obazrivo i Dbojažljivo udvaranje, da bi se Žžestoka strast tek kasnije rasplamsala. Pisma puna misli o bolesti, samoći, Mileninim porođičnim brigama, njenom braku i prijateljskom krugu. Ali bilo o čemu da pisma go vore, suština im je: srkanje samoubilačke maslade iz bolesti — „Slissigkeit aus der Krankheit ziehen“ neprestane žalbe 6 besanici, katkad anegdote i detaljno opisivanje snova. Tu vidime koliko je san
' važam element Kafkine uobrazilic, Moliko je san 10
ika njegovog umetničkog metoda,
Pisma dobijaju Sve veći značaj u Kafkinom ži» wotu, Što dalje, on živi već samo radi pisanja i čifanja pisama. A zalim dolazi jedna faza ljubavi Rađa ih še već Doji. Uzajamno se boje pisama i ne jedmom Dbrzojavno fraže da se poneko pismo vrati neotvoreno. Milena se žali da se gubi u velikoj samoći. Wafka odgovara: u pravu je, ta prava Milena je neprekidno kođ njega, tu u Pragu, a kako bi i mogla istovremeno biti i u Beču? U tom periođu Kafkimog Života (1920 — 23) weliku ulogu igra Milema, ili tačmije: dopisivanje s Milenom. Ta žena je Pre svih "upoznala Kafkinu genijalnost. Nekoliko njegovih stvari je i prevela ma češki (Der Heizer, Das Urteil, Tie Verwandlung, Betrachtung). Milema je autor i jeđinog nekrologa o Kafki, kojt se pojavio sutradđan Do Kafkinoj smrti u Narodnim Listyma,
U poslednjem periodu dopisivanja Kafka već me Bme mj da oftvori Milenina pisma — to je paroksizam samomučenja. Katkhad vešfački izaziva nesporazume da bi se posle poneke svađe u tim vrelijoi groznici stapali u pismima. (Po. istraživačima Kafke, u PTridi iz „Zamka“ mogu se promaći mnoge crte Milenine ličnosti. Taj roman je Kafka pisao između 19920, i 1992 dakle u Mileninoj, eri). Me jednom dobijamo utisak da mi jedan.od ljubavnika nije istinski Želeo zajeđ-
skosti koje nipošto više nišu samo vlasništvo savremene Zapadne Nemačke, nego postaju | vlasništvo svakog onog kome iskreno nm srcu leži mir i ljudsko razumevanje i otpor malograđanskoji surovosti. Otpor, koji je sama ljudska hrabrošt, i zbog hoga sam makar i ovako skromno, ali ne i neodđuševljeno, zabeležio pojavu ove kojige koja čini čast „Prosvetinoj“ biblioteci „Savremeni strani pisci“, · -
; a Branko PEIĆ
r
4
HEndre Feješ Groblje rđe
„Svjetlost“; Sarajevo 1964; Preveo Ivan Ivanji
ROMAN „GROBLJE RĐE“ je nesumnjivo au!entično brozno delo. Ono je blisho savrememom čtaocu već i zato što je Pejoš botpuno precizan u slikanju osobenosii vremena o hojem govorj,
Ovaj savremeni mađarski pisac lokalizuje radnju svoga dela samo u geogra?skom smislu reči tako dua 860 sve izrečeno i meizrečeno, sliva uvek u snažni. opštu dinamiku 1 još nešto: u ovome romanu otkrYjvanje životnih Rhoncepcija vrši se vjše jnfelehiualnin) no čulnim putem. To je prilog više ovoj zaista inteTesantnoj Knjizi. .
„Groblje đe“ majviše se bavi pWiamnjem istorijske neminovnosti, Jedna porodlen (izvesni Mabetlerevi) pruža idealnu sliku određene društvene sredine, TVeJeš prati ovu porođicu još od prvo/m svetskog yala kroz prizmu mračnog velegradskog Života (BudimpeŠta). preko drugog svetskog Yata, pa sve Će revoluclje, Mačin na koji to čini čitaoca veže me toliko za događaje MWoliko za ličeosti, odnosno njihove Karak>lere, "Tako Peješ, posredno, utiče do 56 preko glnvnih osobenosti mjegovih likova shvate i događaji o kojima piše. Jato fakho, služeći se velikim brojem ličnosti, ovaj nutor sugeriše osećanje Pbunoće, osećaje kretanja „masa“, ukazujući na .Molektivne želje i nagoveštavajući njihovo ostvarenje,
U celome ovome delu (gde su škoro sve ličnosti ilragične, glavni junak takođe nosi u sebi Kklicu propasti. NEO5pOoTno da mam ovaj mejzbežni kraj teško pada no, kako sc junak kreće u welikim društvenim gukobima, nepravedno je, ovakav prikaz mazvati Tielodramskim. Ali nam baš on, altter dela (zbog koga Wriga i počinje da še piše), „Janoš Mfebetler mlaGi", ostavlja poruku, 1z nje igvire sigurna budućnost: Prošlost će bjti zaboravljema, a nove generacije živeće drugim. novim životom. Ovo je verovatno i MDravo objašnjenje piščevog stavam prema glavnome junaku. Njesov Stav je nepretenciozan li, u isto vreme, iz hješa se da nazreti i filosofski smjsao zrivovanja velikim idealima i jedna humanistička piščeva poruka. .
Knjiga ovoga Dpjscn dokazuje da čak i u modernim romanima. stvarnost ili pak izvesna istorijska Prošiost, može da zvuči realno i vrlo blisko, što mam kaže da moderan roman me mora da bude „modc« ran“,ako se bavi „samo“ problematikom imaginarmih ličnosti. Velika zaslusa PFeješova je, stoga, otkrj= vanje onoga Što nikako ne može biti prošlost,
i Š Predrag: DRAGIĆ | ; OB EORNML a
nički život, mada su oboje strasmo PŽudeli za mjim. Milena ne može i neće da sc jspletc iz svog braka Puno ponižavanja, a Mafka se boji braka. Možda i zato Što veoma ozbiljno shvata instituciju UDrška. Bezmalo verskom čežnmjom govori o porođici, toi osnovnoj ćeliji zajedničkog života. U vreme pisanja ovih pisama on od društva i ne vidi ništa drugo,
U pismima Mileni otkrivamo nekoliko crta Kafkine Ičnosti, kojima — poglavito što se fiče motiva njeBove umelnosti ji slike sveta — mije poklanjana veća pažnja. Poređ sklonosti ka šamoponižavanju i samopotcenjivanju pada u oči sotovo ubormo neračunanje 5 realnostima, mepoznavanje oportunizma i bezmalo uporna težnja za moralnom d#čistotom i bpoštenjem. Jasnije se itkrivaju koreni njegovih večitih Tiespor razuma: odmos prema porodici a maročito prema ocu (s očeve strame bili su sve snažni i uspeli ljudi. a s majčine učeni rabini; njegov strah od uloge člana porodice koga „irdržavaju“ | koji je sasvim „beskorisan“, njegova bolest „koja unapred determinira hjegov položaj u svetu zđravih i jakjh: a ponajviše njegovo: Jevrejstvo, Ovo bosšlednje vidno igra veoma veliku ulogu u celom Kašfkino?i osećanju života i pogleda na svet. U poslednjem periodu svoga Života mnogo se bavio cionizmom, želeo je da ode wu Palestinu, grozničavo je učio jevrejski. T, na Mraju osećanje da Je progonjen i isključen kao Jevrejin daje osnovni ton njegovoj romantičnoj bolnoj ljubavi prema češkoj plemhinji „Mileni, „Ali srečno ostvarenje i harmoniju zato nalazi u ljubavi prema Dori Dimant, koja je imala srodmno. mišljenje 5 njim.
Milena je četiri godine vobovala wu honcentracionom Jogoru u MRavensbriku. Na njenu ličnost i drc Žanje toplo se seća Buber-Nojmanova u svojoj knjizi („Kafkas Freunđin Milena“, Minchen, 1963, — Milena. Kafkina prijateljica), Pisma koja je Milema pisala Kafki izgubljena su. Sačuvano je samo njenih osam Pisama pisanih Maksu Brodu, koja je ovaj objavio u Svojoj knjizi „Franz Kafka, eine Biographie" (Pranj iurt a/M, 1963), Pmačaj pisama pisanih Milemi nije toliko u tome što bi se njima možda obogatilo jmaPvredno Kafkino đelo, već više u tome Bto doprimošžce raščišćavanju i bogaćenju slike e razvoju unutrašnjih motiva njegove umetnosti i pesničke ličnosti, ;
| J . Aleksandar POPOVIJC SANSA NV VA:
Brana
Crnčević
pao na otadžbinu.
života, ali nije naročit. Ministru je srce u olovci.
Srce ima prijatelje, mozak je sam. Bila dva druga, jedan je pao za otadžbinu,
Nesreća nije lepa ni kad je prirodna. Snimio sam sa svih strana mesec — mart — ima
Ijija Recmanović
iziave bosmnmskih izbeglican
Naučno društvo Bosne i Hercegovine, Sarajevo 1905.
17, DRŽAVNOG ARHIVA u Zagrebu JJija RecmanovIĆ objavjo je 200 dokumenfa koja sadrže zanimljivu Srađu o stanju u Bosni u avgustu i septembru 18%, godjne, To su saslušanja bosanskih . izbeglica i pre• berza koja su oni po prelasku u Austriju davali taraošnjim vlastima. Jao i sva dokumenta Ove Vrste i ova saslušanja zahtevaju nužnu opreznost kada se nastoji da se iz njih nađe i otkrije tačna slika stanja u Bospi u to vreme, Davana zato da bi prebezima obezbedjla boravak, da bi sc isicdnici zadovoljili, a zasluge saslušavanih za Austriju dovoljno jstakle, ovu saslušanja pri rekonstrukc!ji stanja u Bosni moyıuju da se koriste uz svu mogućnu rezervu. Ali nezavismo Od svega loga iz tih dokumenata može da se dođe (o čitavog miza dregoconih činjenica O eko. noms!ctim: i političkim odnosima u Bosni toga vreme» wa. o turskim mnasiljima i o svemu onome što dje bilo wzrokom: bosansko-hercemevačke bune. Ta dokumento isto tako govore i o međusobnim austrijsko-turšshim odthosima, o situaciji koja je vladala ma Grane ci, hao to i otkrivaju veliku austrijsku žaln“erečkov vobost za svece ono Što se u Bosni događalo. Mali, oUičpl, liudi &lužili su austrijskoj obaveštajnoj služ. bi kao mekan vrsta vođiča, i kao meka Vrsta bolitiče, ho baromctra pPo·kome su opni ustanovljavalj u Wojo, meri mjihove akcije i instige u Bosni daju očekivane vozulta?”.
Zato nam se čini da je bilo neophodno ovu Jnače zamimljivu zbirku istorijskih jzvora snabdeti 'opčitnijim i tiscrpnijim Womentarima no što je to Kecma* nović učinio. Možda 16 u primedđbama ispod dokumenata moglo da se da više objašnjenja. a me đa se oni saopšte Dbcz IıksWvog Womentaya i primedbi Haso što je to MKecmanović učinio. Kratak sumaran predrjovor u kome su neke stvari objašnjene nije bDjo to» voljan da otkloni ovaj neđostatah, Nc bi bilo rđo”o da se u jndeksu važnjjih ličnih imena daju i bliži lodaci o ličnostima ukoliko bi do tih podataka moplo da sc dođe. Ovakav kakav jeste registar ličnosti je Potpuno izžlišan.,
Ali nezavisno od ove primedbe „Izjave bosanskih izbjeglica o razlozima mjihovog bDbjekhstva iz Bosme u avKusštu i septembru 167. godine“ predstovljiaju jednu od dragocenijih zbirki izvora za ispitivanje Uzroka Đotansko-nerccgovačke bune.
Predrag PROTIC
Karl Marks Birokratija i javnost „Vuk Karadžić“, Beograd 1965.
KNJIGA „BIROKRATIJA TI JAVNOST" predstavlja izbor tekstova iz ogromnog Marksovog stvaralačkog Dpusa u kojima se goypri o ovoj temi. Jako podaliena na četiri POP VIĆa all okratiji,, cenzuri, . slobodi štampe i slobodi mišljenja), Mnjiga tematski predstavlja jedinstvenu celinu.
Svojc shvatanje birokratije Marks gradi u SUDrotstavljanju MHegelovoj odredbi ovog fenomena, Dok
Hegel analizira samo {formalnu stranu birokratije, Murks nam pruža Wonkhretan adržaj OVOBH pojma,
čije pojmovno bogatstvo počiva na boznavaniu društvene stvarnosfi pruske momarhije, On tačno iočava da birokratija važi samoj sebi kao krajnji «ilj, „Cıljevi države se pretvaraju u ciljeve biroa ili biroa cijievi se pretvaraju i ciljeve države“, i
Ova odredba sc odnosi i na pojedinačnog bjro» kratu. Marks kaže: „Što se tiče pojedinog birokrate, državni cili se pretvara u mjegov pwprivatni #Č?#«ihH, u potiečeru za višim činovima u tečenje karijere",
Ove misli. iako iskazanc veka, imaju snagu ogledala tv khwome se lako može brepoznati i lik birokrate savremenog druš'va, Od kosa čak mi socijalistički sistem mije imun, Upravo ta činjenica daje Mnjizi posebnu aktuelnost
T pored {ioga Što konstatuje da je birokratija „Mrug iz koga niko me može izići“, Marks ia OSROVU svestranog ' sagleđavanja suštinc birokralije, uočava da je njemo ukidanje mogućno samo {ako da opžti interes postane stvarmosšt, A to je mogućno wa taj
Dre višc od. jednog
način ako posebni interes stvarno postane opšti interes, ; Marksova razmatranja o birokratiji i javnosti
Drezehtirana u ovoj Mnjizi, iako naštala na OBRnoVU proučavanja apitalističkos društva, nemaju značaj samo u iome što otkrivaju opasnost od birokraftjje već i u fome što podstiču na svestrano ispitivanje ovo fenomena 1ı socijalizmu. Naučno nrasvetlja• vanje socijalnih horens, suštine i cjljeva birokratije u mašem (društvu čini neophodnim činjenica da še mnoge birokratskc pojave javljaju Mao kočnice afirmaciji samoupravnog sistema. ” Ustrojstvo Pariske komune, koje Marks pozitivno ecenjuje — (danas w sigurnom hodu, socijalizma. ima odjek frajne porukc i istorijske bouke, „Komuns je bila sastavljena od gradskih vdbornika, izabranih
na osnovu opštem prava glasa ı raznim okruzimz Pariza Omi sn bji odgovori i mogli su ?i Svako doba biti smenjeni“, „Odgovornežšću i smenjivaniem
onihi koji mjsu moralno dorasli sumnje, brže se stiže do cilia,
„Svom „zadatku, bez
Nikola
RACROVIĆ
a drugi je
* KNJIŽEVNE NOVINE