Književne novine

,

Nastavak sa 2, strane tivno intonirane serije raznih kritizerskih tekstova, pisame najčešće sa ambicijama da se bude safiričan. Međutim, malo ozbiljnija analiza tekstova nedvosmisleno ukazuje da nije reč o satiri koja bi svojom britkošću, umetničkom kritikom društvenih pojava, uspešno ukazivala na realne društvene probleme, podsticala ma miihoVo rešavanje — već o tipično politič-

koj pamf{fletistici koja ima za cilj da”

zbuni, revoltira i eventualno amgažuje u otporu, prema tekućoj društvemo·•ekonomskoi molitici.

IV

Ocena naše kulture situacije i 'Kultume politike

Svojim ocenama o našem kKulturnom razvitku i odnosu Saveza komunista prema kulturnoj politici društva »Književne mnovine« Jasno definišu i svoj koncept kulturne politike. On je sastavni deo šire idejno-političke platforme »Književnih novina.

1. U svojim kritičkim opservacijama i stavovima koje muđe »Književne novine« veoma reljefno otkrivaju komzervativan pristup našoj kulturnoj politici i kulturnom razvitku. Bežeći od činjenice da se danas u mašem društvu odvija borba na širokoj osnovi za Kkulturnu emancipaciju (toce intemgzivam proces, u kome se sve uspešnije | tvrđuje jedinstvo materijame i du vne kulture i društvemi značaj novog

”„

kultumog razvitka, U situaciji kada Savez komunista i društvo u celini nastoje da se konsekventnije izgradi

samoupravna kulturna politika, a ka-da je u Srbiji, šire gledano, uočljiv prodor kulture i kulturnih vrednosti,

O ne movine« po tome za Šta se dceklarišu, ne samo da ne doprinose takvim naporima, već im se duboko suprotstavljaju, nudeći kulturnim radnicima i društvu u osnovi birokratski koncept kulturne mpolitike.

2. Bez obzira što se povremeno deklarišu za »pravo« samoupravljanje, kada se stavovi »Književnih novina«

slede do mjihovog racionalnog: jezgra,

onda nije teško uvideti da se u suštini zaista radi o jednom birokratsko-etatističkom modelu odnosa u kulturi. U irazvitku samoupravnih odnosa u kulturi »Književne novine« vide samo me-

'gativne pojave. Za njih su samoupra-

api odnosi, pre svega, izvorište teško, otpora i grehova prema mpravim vrednostima kulture. »Kmnjiževne movine« samoupravljamje u kulturi vide i dosledno naglašavaju kao odnos »kultura kultumim radnicima«. One zagovaraju autarhiju kulturnih mradnika, izdvojemost kulture i kulturnih radnika iz osmovnih tokova samounpravnog razvoja i organizovanja socijalističkog društva. Očipledno je da »Kmjiževne movine« u ftome vide šamsu i potrebu da se u ulozi političkog reprezentanta te autarhije »pregovara« ea društvom, odnosno politikom.

3. U odnosu ma reformu, na mjeno delovamje u oblasti kulture, »Kmijiževne movine« skoro isključivo pišu o te-

5 DANA

vrednosti, One su donosile napise koji unose zbunjenost, konfuznost i seju sumnju u opravdanost i mogućnost primene principa reforme u ovoj sferi. Mnoge ocene i stavovi o delovanju

reforme u kulturi su sa izrazito amfireformskih pozicija.

4. »Književne mnovine« već poduže dosledno neguju »dušebrižnički odnos« prema kulturi. One insistiraju na ocenama da.je kultura ugrožena, da mi Savez komunista ni društvo nemaju koncepcije i razumevanje za kulturu,

da je stanje u kulturi sve teže i teže. ·

Hipertrofirajući slabosti našeg kulturnog razvitka, »Književne movine» Uu-

mesto da sagledaju suštinske iproble-

me u čijem rešavanju treba da se mobiliše ı Savez komunista i sve dru-

ge snage društva, svojim ocenama i.

stavovima teže da isforsiraju meke lažne društvene dileme i konflikte, a pre svega sukob politike i kulture, politike i inteligemcije. Sem toga, »Književne novine« misu pokrenule ni jednu značajniju inicijativu i javnu diskusiju u cilju da se važniji problemi našeg kultumog razvitka brže rešavaju. 5. Ovakvim svojim stavovima u domenu kulture, »Književne novine« se konifirontiraju bitnim političkim stavovima Saveza komunista i kulturne politike našeg društva u periodu kada i u ovoj oblasti počinju da uspešnije dejstvuju procesi koji treba da dovedu do fundamentalnih promena. Ti su procesi otvorili niz pitanja za čija će se adekvatna i efikasna rešemja

, angažovati Savez komunista i sve dru-

ge društvene snage u okviru dosledne borbe za razvitak samoupravnih odnosa i u kultumoj isferi.

U celini, koncept kulturne politike »Književnih novina«, ne samo da je u suprotnosti sa osnovnim „stavovima Saveza komumista,već je duboko šteiam za samu kulturu i kulturne rad-

x

formskih pozicija, »Književne novine« ·

se zalažu za vraćanje na model birokratsko-etatističkih odnosa u kulturi.

„One su i same izraz takvih odnosa.

Zato nije slučajno što se danas veliki broj stvaralaca i kulturnih radnika desolidariše i što odbacuje ovakvu platformu »Književnih movina«. Januar 1968. godine

ZAKLJUČCI

Gradski komitet SKS Beoprada, ma plenarnoj sednici od 8. januara 1968. godine, raspravljao ie o idejno-političkoj poziciji »Književnih | movina«. Osnov za diskusiju predstavljali su materijali koje je za ovu sednicu Dripremio Sekretanijat Gradskog ko-

~ muteta,

Gradski komitet usvaja sledeće zaključke: 351

1. Posle svestrane diskusije o idejno-političkoj poziciji »Književnih novina« Gradski komitet Saveza komunista jednoglasno pnihvata oceme i stavove Sekretarijata Gradskog komileta koji su izloženi u uvodnoj reči i osnovnom političkom ~ materijalu pripremljenom za ovu sednicu.

2. Gradski komitet posebno ističe potrebu daljeg javnog političkog suočavanja sa birokratskim, kvazidemokratskim i drugim Rkonzervativmim tendencijama čiji su markantan vid ispoljavanja postale »Književne movine«. Odlučno idejino političko, sukobljavanje sa stavovima bitno drukčijim od onih koje ima Savez komunista o aktuelnim društvenim i mpolitičkim pitanjima mije značajno samo zbog razjašnjavanja suštine neprihvatljivog pristupa »Književnih mnovina« Osnovnim pitanjima mnašeg društveno-ekonomskog života, prakse samoupravljanja I reorganizacije SK, već i zbog potrebe intenzivnije idejne borbe sa drugim, danas prisutnim, idejno-političkim strujanjima i tendencijama lLo-

ba da. omogući široko. uključivanje komunista i organizacija SK u gr

u pripreme za naredne kongrese S

i SKJ i u intenzivnu idejnu. i političku borbu za sprovođenje politike i sta. vova SKJ. To će doprineti otklanja. nju raznih negativnih pojava, poseb. no razobličavanju političkih i idejnih stavova . pojedinaca, · nosilaca ; shvatanja koja objektivno znače kon. frontaciju demokratskom, samoupray. nom kursu Saveza komunista.

3. Na sastancima organizacija SK, posebno onih koje deluju na području kulture, nauke i obrazovanja, na sa. stancima aktiva komunista kulturnih i javnih radnika u opštinama i gradu, diskusijama u profesionalnim organi. zacijama i udruženjima kulturnih rad. nika — razgovori o idejno-političkoj poziciji »Književnih novina« treba da budu povod i za svestranije amalizi. ranje stanja, idejnih kretanja i shva. tanja u sopstvenoj orgamizaciji SK, u sopstvenoj sredini.

4. Polazeći od toga da od ovako široke javne diskusije treba očekivati niz novih ocena i momenata karakte. rističnih za sadašnje stanje i kreta. nje u kulturi, za politiku i dalju akciju Saveza komunista u oblasti kulture, Gradski komitet smatra da kasnije, povezano sa pripremama za predstojeće kongrese Saveza komunista, u Gradskom komitetu treba amalizirati rezultate ove javne diskusije, uz uče. šće šireg kruga komunista kulturnih radnika i stvaralaca iz oblasti umet. nosti i nauka.

5. Što se tiče lične političke odgovomosti komumista iz redakcije »Književnih mnovina«, Gradski komitet je zaključio da, polazeći od ocena i sta. vova zauzetih na ovoj sednici, o poli. tičkoj odgovornomti komumista čla. nova redakcije »Književnih novina«, treba raspravljati, pre svega, u njihovim organizacijama SK, kao i na sa.

struktuiramja inteligencije), »Kmjižev-' ne novine« naglašeno jednostranim pri~

stupom i {SCOOP AMI ocenama, za memaruju bitne karakteristike mašeg

škom stanju, o tome da ekonomski odmosi vode pre svega komercijalizaciji kulture ugrožavaju kulturu i njene

tva sa

nike. On je protiv pravih interesa

stvaralaca i imteligencije uopšte. Su-

rotstavljajući se JNultumoj ipolitici amtisamoumr:

je su u neskladu

avnih i antire-

sa politikom i Saveza komunista. Ova idejno-politička rasprava tre-

stancima aktiva komumista Književnika ı novinara. jetiš 8. I 1968. godine

Beograd

IZVODI IZ POJEDINIH NAISA

„MNAIZEVNIH NOVINA"

Materijal sa sednice Gradskog komiteta SKS Beograd od 8. januara 1968. godine

Stavovi »Književnih novina« o međunacionalnim odnosima

Međunacionalni odnosi su duže vreme jedna od osnovnih oblasti političkog angažovanja »Književnih novina«. -

— »...Dokazuje se (na stranicama »Telegrama« i »Vjesnika«) svim argumentima, seni naučnih, da se pod terminom jugoslovenska književnost obavezno kriju zle namere unitarizma, šovinizma i pritajenih „hegemonističkih teendencija... Ako se za Slovenca Vraza moŽeč tvrditi da je hrvatSki pisac, zašto: bi Njegoš ffloP46 'da bude samo i isključivo crnogorski pisac?... Kakva je to Književnost koja mema svog jezika?...e1) (Broj 295/ 67 — rubrika 15 dana).

— »U poslednje vremc sve se češće govori o nacionalnim odnosima, o jeziku, o mentalitetu, o postojanju nacionalnih kultura, zapravo o svemu onom što jasnije precizira. nacionalno biće, Tome u principu ne bi imalo šta da sc primeti, đa se, tu i tamo, ne pojavljuju i takva »shvaćanja«, koja, tobož u ime kulture i na cionalnog: bića, čak u ime pravilnijih međunacionsalnih odnosa, dramatično postavljaju ništa manje nego pitanje opstanka jedne nacije! U iom smislu egzempliran je članak nekog Koste Čakića u zagrebačkom VUS-u od 21. XII 1966. Ostavljajući sada po strani pitanje zašto JE »Vjesnik u sredđu« dao takav i toliki publicitet jednom deplasiranom »shvaćanju« me mogu a da odmah ne izrazim zaprepašćenje nad činjenicom da je to nesrećno »shvaćanje« postalo »tema dana u crnogorskim kulturnim krugovima«! Kada bi, dakle, sve ovo što je Čakić napisao bilo isključivo njegovo »shvaćarnije«, hoću reći, njegovo privatno mišljenje, kada ono tako tempirano me bi imalo određene, kulturne i međunacionalne reperkusije, — onda odista nec bi bilo pametno reagovati. Jer konačno- bilo bi i ludo i glupo nedokazanom dokazivati da je Njegoš najveći srpski pesnik, ali ue zato što tako žele Srbi, nego što je ovaj velikan, pišući »Gorski vijenac« i »Ogledalo srpsko« dao silne dokaze svom opredeljenju.

Ali kada iz tog polemičkog teksta saznate da se čak priprema naučni skup na kome će se raspravljati zašto se Ssvojataju imena CrnOgoO!ske kulture — onda je jasno da Čakićevo shvaćanje nije usamljeno. Nekome je, očigledno, u vlastitoj tragičnoj inferiornosti bilo potrebno da postavi takvo pitanje da bi u nove društvene procese u mašoj zemlji uključio još jedan, možda najosetljiviji, problem međunacionalnih odnosa crmogorske i srpske marodnosti...« (M. Jurišević — 15 dana broj 291).

— »VUS koji već duže vremena brani ni od koga ugrožavane nacionalne kulture raznih jugoslovenskih naroda i narodnosti, pružio jc još jedan dokaz svoga internacionalizma, Kojim se, takođe već duže vremena, ističe. Postarao sc čak i da zapita »iko i zašto pravi takve greške«, implicirajući da je to, očigledno, svesna hegemonistička, tako reći imperijalistička mahinacija... Očigledno je da nekome u redakciji VUS ireba da preko Koste Čakića brani Crnogorce od Crnogoraca, »ugrožene« Šiptare preko Fatmira Fehmijiua, slovenački jezik bpreko brojnih pisama čitalaca i da se na taj način veoma efikasno bori proiiv nacionalizma — u drugim republikama. i

Naravno, bilo bi korisno da sc jedanput raspravi da li književnost jugoslovenskih narndmosti predstavlia integralni deo jugoslovenske književnosti, ili ne. Mnogi pisci jugoslovenskih narodnosti smatraiu sebe jugoslovenskim piš-

1) Sva podvlačenja u citiranim tekstovima učinjena st prilikom izrade ove dokumentacije.

· cima. Svojevremeno je to, recimo Nanđor Ma-

jor i izjavio. Bilo je mnogo reči o tome da li prilikom predstavljanja jugoslovenske literature u inostranstvu treba predstavili i pisce koji pripadaju jugoslovenskim narodnostima a Pišu što je sasvim prirodno — svojim maternjim jezikom. U takvim razgovorima većina pisaca koji pripadaju narodnostima izjašnjavalo se za to. Neka se onda ponovo izjasne, ne bi li VUS jednom prestao da kuca na — otvorena vrata, (30. 9. 67).

— »Proglašavajući Bosnu, Liku, Crnu Goru i Boku srpskim zemljama i ne objašnjavajući pri tome, šta pod tim razumeva Barjaktarević je doveo svoje čitaoce u sumnju da li je reč o nesbretnostima ı izražavanju ili se iza toga kriju i neki drugi nacionalistički motivi. Reagovanje Joze Laušića nikoga nije dovelo u sumnju... kad je utvrdio da Crna Gora, Bosna, Lika i Boka nisu nikakve srpske zemlje. (18. 8. 67).

— »Jednu od osnovnih slabosti naše kulturnc politike kada su u pitanju likovne umetnosti, Trifunović navodi, sa mnogo razloga, u fakozvanom. »republičkom ključu«. Republički ključ omogućuje proturanje nekvaliteta kao kvalitet, utiče na politiku nagrada, često ie presudan kod organizovanja izložbi, naimenovanja žirija, otkupa... Trifunović smelo tvrdi da je sitna dnevna politika učinila bespredmetnim strogi umetnički kriterijum... On ne navodi konkreine primere, ali je sasvim sigurno da se ova njegova konstatacija može primeniti ne samo na likovne umetnosti nego i na neku opštu politiku nagrada. . Republički ključ u umeinosti nije ništa drugo nego univerzalni lokalni kalauz kojim se u slavu krijumčare problematične veličine potiskujući, ne tako retko, umeinike od prave vrednosti. (21. X 1967).

Sledeći tekst je rečit: '

...Međutim, ne naše veliko zadovoljstvo a verujemo i zadovoljstvo radio slušalaca čitave naše zemlje humorističke tekstove Radio Ljubljana je emitovala na srpsko-hrvatskom jeziku«. (10. 12. 66). ı

S obzirom na svoj afinitet prema problema-

tici međunacionalnih odnosa, razumljivo je što su »Književne novine« obeležile pojavu Deklaracije i Predloga.

»... lako su oba akta došla priličnio ne-

„očekivano, za onoga ko je pažljivije pratio po-

slednje događaje u našem kulturnom i javnom životu, oba čina ne predstavljaju nikakvo iznenađenje. Oni su samo dve u nizu nacionalističkih pojava, sa kojima smo se suočavali već duže vremena i na koje smo, u ovom listu, izgleda bezuspešno — i za uši odgovornih potpuno mezapaženo — poslednjih meseci iz broja u broj reagovali. A »Književne novine« su svoja reagovanja ograničile samo na pisanu reč, što znači da je ono na šta su one reagovale mogao da pročita svaki pismen čovek u našoj zemlji.

Neshvatljivo je da su odgovorni politički forumi čekali da dođe do prave nacionalističke histerije pa da tek onda reaguju. Malo je verovatno da rukovodioci u ovoj zemlji, kojima je društvo poverilo da vode računa o kulturnim. i ideološkim pitanjima, nisu čitali poslednjih meseci »naučnu argumentaciju« za »Deklaraciju«, koju je, iz broja u. broj, u »Telegramu« objavljivao, na primer, Dalibor Brozović; da su im promakli anketa i polemika oko jugoslovenske kKknjiževnosti koju je inicirao članak Vlatka Pavletića u »Vjesniku«; da ništa čudno nisu primetili u Vaupotićevom krstaškom ?Dohodu protiv »sablasti« Pavla Popovića i svega onog što nema nikakve veze sa Pavlom Popovićem, ali što se zgodno uklapalo u kampanju protiv jugoslovenstva i jedinstva naših naroda; da im je izgledalo sve normalno u diskusiji koja se vodila oko Tuđmanove i Bobanove disertacije i u svemu onom što Tuđman već godinama javno izlaže o istoriji NOB-e. Čudno je da se rukovodećim ljudima diskusija na godišnjoi skupštini zagrebačkih filozofa i na sastanku jugoslovenskih filozofa u Zagrebu jednim delom nije učinila pomalo neobičnom; da im ništa od onoga što se govorilo o Terzićevoj knjizi, i u polemici koja je oko nje nastala, nije smetalo; da se preko nazdravičarskih velikosrpskih napisa povodom godišnjice prvog Svet-

RAD ĆOROVIĆ: LOKRUM (ulje), IZLOŽBA U GRAFIČKOM KOLUEHF"

Prilog uz teze i ocene GK SKS Beograda

skog rata ćutke prelazilo; da nikome. nije izgledalo nenormalnim što se u gotovo svim napisima koji govore o stvaranju prve jugošlovenske države prećutkivala uloga nekih jugoslovenskih naroda. Nisu li baš politički rukovodeći ljudi ostajali potpuno ravnodušni pred mastojanjima velikog broja jugoslovenskih kulturnih radnika da jugoslovensku kulturu, ipak, posmatraju kao jednu bar duhovnu celinu i zajedničku tvorevinu naših naroda? Izgledalo je da su jedini vidovi nacionalizma, protiv kojih se trebalo boriti, kafanska pesma, čaršijska preklapanja, diskusije oko »Marša na Drihi«”P%xIdjepe naše domovine« i sva uzdisanja za wstčrim srecnim vremenima«. Pa. i to uvek pod neodređenim terminom »neki ljudi« i »nekih. drugova« koji, eto, to rade. Izgleda da izvesni politički faktori i sađa više govore o načinu ma koji su oba akta donesena nego o celoj nacionalističkoj. atmosferi koja je njihovoj pojavi prethodila i koja im je pogodovala... (i5 DANA 1. IV 67. (Pravi koreni šovinizma« )

Na reagovanje javnosti »Književne novine« odgovaraju:

— »Uvodnik »Književnih novina« »Pravi koreni šovinizma«, objavljen u broju od 1. aprila, Izazvao je mnoga, na Žalost, netačna i neopravdana tumačenja u jednom delu naše štampe. »Borba« (5. april) »Komunist« (6. april), »Politika« i Vjesnik« (9. april) reagovali su uglavnom sa istom argumentacijom, sa podiednakim insistiranjem na onome što ne mislimo niti smo rekli. Smisao našeg teksta prilično proizvoljno je interpretiran, »pročitano« je ono što u njemu ne postoji, tako da je i »pronađen« neki skriveni smisao koji je postao dokučiv samo i isključivo našim kritičarima... |

„ •..Pre svega treba javno upitati naše kritičare koji nam zameraju da, pišući o šovinizmu kod Hrvata i Srba nudimo »arsenal argumenata o prvom a jednu bledu sličicu potonjeg« (»Borba«) koje smo to primere, u poslednje vreme javno manifestovanog, velikosrpskog šovinizma propustili da spomenemo u »Književnim novinama«? Mi ćemo vrlo rado preneti iz »Borbe«, »Politike« i »Vjesnika« ili »Komunista« — odakle smo i dosad redovno crpili ovakve informacije — sve te primere koji su nam promakli i spremno ćemo se na njih, makar i sa zakašnjenjem, osvrnuti... li

... Pri tom bilo bi mnogo poštenije da su naši kritičari ocenili da li ono što su »Književne novine« nabrojale tačno ili nije. I da li se, i na osnovu čega, u ime kojih argumenata (ako postoje), osim golih tvrdnji, interpretacija tih činjenica može okvalifikovati kao »zaštita« velikosrpskog šovinizma. Mislimo, uz to, da se ne može apotekarskim terazijama meriti broj javnosti poznatih primera iz Hrvatske i Srbije, po tome ocenjivati koji ic šovinizam opasniji ili gori. Takva logika »tuk na luk« Upravo je logika kojom su se dosad služili svi šovinisti bez razlike, pa i inicijatori i organizatori »Deklaracije« i, naročito, »Predloga za ražmišljanje«. Po našem shvatanju, šovinizam jc jedan i jedinstven mada se javlia u različitim oblicima, i iz različitih uzroka, jer predstavlia podjednaku opasnost za jedinstvo zemlje i bralstvo jugoslovenskih naroda. Redakcija »Knji ževnih novina«, inače me pati od kompleksa krivice za grehe i zločine velikosrpDske buyvžoazije da bi se ustručavala da žigoše šovinizam bilo gde se on javio, i bez obzira na to ko su njegovi nosioci. Načelo o čišćenju pred svojim pragom je potpuno prihvatljivo, ali ono ne isključuje mogućnost, pa i potrebu, kritike onih negativnih pojava koie ugrožavaju OsnoVne principe na kojima počiva jedna društvenopolitička zajednica. Bilo bi glupo i štetno zahtevati od bilo koga da i šovinizam Kritikuje

KNJIŽEVNE NOVINE