Književne novine

Dragan KOLUNDŽIJA ·

Ljubavnici prsti neba

Pesma sedamnaest rana

Nebo bez zvezda. Mladost bez devojaka. Kako živeti u tebi, Velika moja hnoči.

U:tvojoj sam oluji Kost i sedamnaest rana,

Crne su moje pesme. Crne su moje drage. Crno je moje mesto.

Imam trideset godina IT mislim da je dosta.

Jspale oči moje, Sto se ne sklopite.

Poseta.

Grlice iza imena njenog U cvetu hranim,

Ona ne veruje I spominje smrt.

Bolnice u njen poljubac Premeštam.

Ona he veruje I spominje smrt,

Ruševine i crkve obilazim. Tražim odlične lekare.

Ona he veruje I spominje smrt.

Na srce svoje stajem I staju drugi.

Ona ne veruje I spominje smrt,

| |

| | |

Zovem vojhike i ljubavnike. Oni joj kažu sneg, drvena kuća i mrk lug.

Ona me veruje I spominje smrt,

Otvorim sve prozore i zaplačem. Napolju su bofrovi i bogovi.

Ona me veruje JI spominje sm?t.

Tvrđim da proleće meša limunom po vazduhu Kao kašikom.

Ona me veruje I spominje smrt.

Ostaću pored nje pas i SsYce.

Pitanje i krik

Zašto goreh tako u žaru, pitanje i krik U danu koji sunce mrivima pokaza

I pred vratima tamnice i vratima mojim Ostavi svoj prazni prostor sjaja.

Zašto goreh tako u žaru, pitanje i krik.

Davno sam Vviđeo nju, sada vidim mrak. Očiju koje me traže svet i put,

O rađoshi frenuci koji ste bili.

O reči iskopane iz nade i mesa.

Davno sam video nju, sada vidim. mrak.

Ruka moje žene

Koju ruku tvoju ja vidim draga Jutros rano ma licu našeg. sina Dok plavo olkriva posteljicu vida I vetar se iz zemlje crn pomalja Koju ruku tvoju ja viđim draga.

Tražim za hiju evo skupi ležaj rude Da jabuka u danu a list u noći bude Iđem po svetu i sve lepo ogovaram: šta more na jugu šta prve trešnje Tražim za nju evo skupi ležaj ruđe.

Pesma sna u kome smo bili zamišljeni i mnogo zaljubljeni

Tako je bilo, padale su, kiše, cvetao lan.

Iz mora vraćale se Teke po svoj stari mulj. Ja i ona u kupoli orahovoj čekali smo dan Zamišljeni i mnogo zaljubljeni.

Tako je bilo, luđilo, san, usne u tami. Mnogo puta bol, mnogo puta jecaj, No, eto, pohovo, mi seđimo sami Zamišljeni i mnogo zaljubljeni.

Oko nas sunce, ruke, iznad oblak jezdi. | U nama pesma, molitva bez sjaja,

· Mi iđemo da uhremo na zvezđi x

Zamišljeni i mnogo zaljubljeni.

Ljubav i svet iznad bašta

Svet iznad bašta Još je prazan bio. Jz doline na istok pružala se loza, Ti si dolazila i kao život prolazila. Ljubavi Ženo sama i zato lepa, Svet iznad bašta još je prazan bio.

Ja sam stražar i sin crhe majke

Sa rukom svojom skoro u kandžama · Prišao tebi ko bogu a zatim pao

U duboki vir belih zagrljaja

Ja sam stražar i sin crne majke.

Nedelja u njenom govoru

To nedelja raste u tvome govoru. To živ gaj niz bedra ti se sliva.

O ti se budiš samo na znak boga. Zvezdama u grozđu šta su tvoje oči.

Tvoga vrta još je cela ograda.

Znam proleće počihje tvojim jabukama. Uđimo sa buketom vatre u rukama. Mojoj noći šta su ivoja bedra.

Ljubavnici, prsti neba

Vreline mesa, ožiljci po cveću. Sanjam te o ti čije ime zaobilazi noć,

Ćij, i Vuk zvezdu ljubi, ja tebe ne mogu. . Vreline mesa, ožiljci po cveću.

•-. > \ ime.he smem ovde spomehuti, ;

Ti goriš. Pomešana krv je tvoja . Sa užasima. O, moja nado i dane, S onu strahu. groma, s onu stranu oka, Pšenica jedna je tvoja dojka, druga muris. ' Ti goriš. Pomešana krv je tvoja.

Ti goriš, al me gori ime tvoje. To ime hrahjeno poljem i rosom. To ime zabeleženo na kruni gladi.

Moja senka kruži oko brega i brega.

Ti goriš, al ne gori ime tvoje,

. Pomalo postaješ pepeo, pomalo ništa.

Dolazi jedan slikar i pokušava da te naslika. Dolazi jedno dete i stavlja limun na tvoje oko.

' Onda dolaze svi: ljudi, reke, planine i zveri.

Ti pomalo postaješ pepeo, pomalo ništa.

(}syes JUTRO pozne jesemi, Stojim ma uzbrešku ipred kolibom. Dunav ı šuma oko mene prekriveni su gustom koprenom mazle. Udišem njen opori miris i osluškujem uznemireno gakanje divljih gusaka koje dopire sa prostranog Kopačevskog jezera. Znam, jutros meće biti preleta, Juče im je zapadnjak duvao sleđa, te su letele nisko, i u raštrkanim redovima. Kad sam opalio jedna je za tremutak zastala u vazduhu, a onda žŽivo zamahala krilima trudeći se da stigne jato, ali je snaga ubrzo izdala i ona se, kršeći suve grane kroz krošnju stare vrbe, survala na zemlju. Bila je od one krupne vrste po boji perja slične pitomim guskama. Drugu cev nisam opalio iako mi je jato bilo na domašaju puške. Nekada kad misam znao da u tremutku ocemim visinu i brzinu leta bilo je dosta promašaja ma leteću divljač. Jednom, davno, kad sam“pučao ma dve divlje guske koje su u brišaćem Jetu naišle preko proplanka u razmaku od mekoliko metara, jedna, ona zadmja, tresmula je o zemlju. Kad mi je drug s kojim sam se malazio u lovu pohvalio pogodak, ja sam prećutao da sam gađao omu prednju.

Dok palim cigaretu spazim kako se iz magle pomalja komtura jednog čamca. Spretno presekavši brzak iza isturenog dela obale, nečujno uplovi u zaton i pristaje uz obalu. Iz čamca izađe povijena ljudska prilika. Privezavši lanac za žile jednog panja, izbaci preko ramena oveću torbu i, još više se povivši, Žuri ivicom zatona.,

»Aha!« izustim srdito. Nekoliko trenutaka gledam kako delić povijenih leđa odmiče ispod oniske obale zatona, a onda oštro viknem:

»E-hee!«

Iz magle izroni visoka koščata prilika starog koritara Mije. Brzo se vrati prema čamcu, uzme veslo i pođe prema meni. On me je pre neki dan grdno prevario. Došao je kod mene i zamolio da mu pozajmim čamac. Treba mu, rekao je, samo da sa obližnjeg dunavskog ostrva prebaci nekoliko izrađenih korita, pi »Vratiću ti ga za pola sata«, rekao je uverjivo. »Lažeš, Mijo«, nasmejao sam se. (Mi smo stari poznanici pa se u razgovoru mnogo Mne ciframo).

Stari koritar trgao se uvređeno.

»Ja, ja tebe da lažem, gospodaru! Kad bi ja tebe slago mene bi moji Cigani ubili, Ribe mi namrtvo bi me ubili«.

»Verujem fi, Mijo, samo ne znam kako ćeš,

mi čamac vratiti za pola sata«.

»Ma kad Mija Balog kaže...

»Dobro, Mijo«, prekinuo sam ga, »ali samo da odveslaš do Džindže treba ti pola sata«.

»Treba, treba«, spremno sc saglasio. »Znaš ti, kako ti ne bi znao... Znaš kad sam ono za-

gazio do guše u vodu i iz one provale na Džin-

dži izvadio ti divljeg patka«.

»Nije bilo baš do guše«, nasmejao sam se, »a patka si pojeo ti, a ne ja«.

»Pa to oću da ti kažem, gospodaru!« Podigao je s glave ostatak svog umašćenog šešira i svojim zdravim okom iskosa gledao prema kutiji cigareta koju sam otvorenu držao u ruci, dok mu je drugo bilo prekriveno nekim davnašnjim ožiljkom.

Čvrstim kvrgavim prstima nespretno je prihvatio cigaretu i živo dodao:

»I nov ispalac ću da ti napravim, oću majke mi«.

»E Mijo, vrdaš brate kao čikov«.

»Čikova, kažeš? Ako ti treba za struk, samo kaži gospodaru! Ima ih u onoj nizi kod Pusta foka ko pleve«,

»Dobro, dobro, ali prvo mi pošteno reci.

kad ćeš mi vratiti čamac«. »Samo dok popušiš dve cigare, eto mel« »Ali sam si rekao da ti treba pola sata samo da odveslaš do Pžindže. Da prebaciš korita preko rukavca treba ti sigurno još pola sata. Je li treba, Mijo?«

KNJIŽEVNE NOVINE

PRINC ZA PECNI._PBŽZŽ E 7 NIKE NIOW IN ZA

Miodrag BORISAVLJEVIĆ

o1yeba, treba, daleko 'su' od: obale. Znaš“ma

onoj hrastovoj gredi prema Hulovu«.

»IL da posle doveslaš uzvodno do mene {rebaće ti još skoro ceo sat«.

»Bogami oće, jaka je voda«.

»Kako mi onda možeš vratiti čamac za Dpola sata!« viknuo sam ljutito.

»Ma ni dve cigare nećeš popušiš, majke mi, gospodaru«.

»E Mijo, idi dođavolal« dreknuo sam i dao mu čamac.

Sada je četvrti dan od toga jutra. Kirupni bucovi još su radili sredinom Dunava i čamac mi je bio potreban. Više puta, gazeći preko poplavljenih niza, odlazio sam do njegove kolibe, al. Mije i čamca tamo nije bilo. Da mu divlje svinje ne bi rasturile kolibu, na vrata je bio navaljao tešku vržljavu kladu, kao što je to uvek činio kada je na duže vreme Bag štao šumu. Bilo mi je jasno — umesto da rita samo prebaci preko rečnog rukavca, ih je bio odvezao na pijac u Apatin.

Uveče sam sušio kraj vatre mokru obuću i svesrdno psovao ceo ciganski rod.

TI sad, dok gledam kako stari koritar u razdrljenoj dotrajaloj vojničkoj bluzi i iskrpljenim pantalonama iskržanih nogavica ide ?olako uz uzbrežak, kao da se sa svakim korakom smanjuje, osećam kako mi se srdžba stišava. Sa osećanjem izvesne zavisti POTOA kako je ovaj stari i životom izmučeni čovek uspeo da po ovakvoj magli dovesla iz Apatina, kad brojni limani začas mogu da zavedu te da se dugo vesla u suprotnom pravcu, sve ·dok na nekom isturenom delu obale brzak mneosetno odbaci čamac prema sredini reke, tako da čovek više ni po čemu ne zna koje mu je koja obala. A

»A ja mislio da još spavaš, gospodaru«.

Oon 44

»Zdravo, Mijo«, rekao sam i pružio mu ruku. (Posle besane noći u kojoj su, kroz kratke polusne, promicala neka odvratna ljigava stvoremja, bilo mi je prijatno da stegnem njegovu mokru čvrstu ruku. »Nikola, čuvaj se čoveka koji ima mekanu ruku«. Da li, je to bio mečiji davnašnji savet ili neko žalosno životno iskustvo koje je za trenutak iskrslo iz podsvesti?«)

On me je nekoliko trenutaka gledao podozrivo. A kad je u mojim očima pročitao nešto samo mjemu razumljivo, preko mrkog neobrijamog lica minuo je radostan smešak.

. »Kako si uspeo da po ovakvoj magli doguraš iz Apatina?« |

»Moro sam, gospodaru. Ko umreti sam moro. Kako da te na ovakvoj vodi ostavim bez čamca?«

»Eh, ti samo gospodaru, gospodaru, a OvaO me pošteno prevari«, rekao sam pomirjivo. i

»Nisam ja tebe prevario, majke mi misam. Prevarila te ciganska muka. Eto, sam kaži... Vidiš, voda raste, oće da mi odnese korita... | Po ispupčenoj modroj beonjači njegovog, zdravog oka i oštrom zadahu dudovače videlo se da Je u Apatinu pijančio.

»Dobro, dobro Mijo«, odmahnuo sam ru kom, »a.u Apatinu je izgleda bilo veselo«.

Stari koritar trgao se i užurbano, kao da je bio propustio nešto što je odavno trebalo da učini, iz torbe izvadio načetu flašu rakije i, obrisavši šakom grlić, usrdno mi je, pružio.

ILUSTROVAO HALIL TIKVEŠA

Vidosav STEVANOVIĆ i pa

Euforija Putovahja, govorio sam okrenut zidu Videći svoje rečitodjeke Kako me sa one strane dižu. Božjak, treperile mi bubne opne Cepajuć vazduh na hlad i pustoš U kojima lenjost zarobi me.

AL najviše razlegala se smešna lupa Kostiju tvrdih i gležanja

Koja pokazivaše da se krećem Između prozora i stepeništa.

Beguanac, pratilo me zbunjeno Srce Visokim jekom sa drveta

Koja mi brane san i budnost. , Vozovi, pronicao kasni zvižduk Bušeći mi šuplje teme Namerama odveć prostiMm. Tamo i natrag sledila me Nabeljena groznica-pokrov

Kad vetar-kostar po glavi šela Pozivajući da se stresam.

Skitništvo, tekao vir u uvu Vraćajući mi verhost-breme Plaveći dugu nežnost zemlje. Odlasci, ječale šine i stgnali Zvoheći sitno i grobljanski Povratniku odveć ranom.

Skačući usred noći sa smrću golom Gledah tavanicu i slemen sveden Kako mi zjapeće plućnice sležu Svaljujuć telo na taman krevet,

Sin razmetni, strupao žižak-rudar

Mileći zenama koje trome

Pred žicama se samim sklope. Podvižništvo, pristajah u crkvi-zamci y Motreć razjedeno lice sveca

Kapano suzam, kapano voskom.

A klepetao je žrvan}-čekrk

Dok tumaraju jaz i bukva

Sejući mlvo, kreč i plevu

Pod nebom gde Južni vetar svira.

Putovanja, prozborih okrenut zidu Iza koga me bolovi dižu

Da vidim svoje reči-odieke. Božjak, zatreperiše bubne opne U kojima lenjost zadrža me Pocepanog ma hlad i pustoš.

AI kostiju tvrdih i gležanja Razlegala se smešna lupa

Između prozora i stepeništa Između kreveta i stepeništa.