Književne novine

| KAO PERMANE

[ESEJ]

ČITAJUĆI BODLEROV nevelik opus, u čijoj se žiži nalazi »Cveće zla«, ne iednom coa utisak da je Bodlerova slava u nesrazmeri sa značajem njegova dcla. Do ovih i ovakvih zaključaka „dolazili su ne samo njegovi savremenici, kojima bi se to još moglo oprostiti, nego i brojni kasniji kritičari njegova dela, sve do naših dana. Moglo bi se reći da je bezmalo celokupna kritika Bodlerova dela svedena ma neku vrstu traženja alibija za pesnika, na dokazivanje njegove veličine. Jer zaista, s koje god mu strane prišli, u najboljoj nameri, Bodlerovo delo počne da vam protivureči, da obara sve vaše alibije i sve vaše brižljivo građene dokaze. Pribegnete li oprobanom metodu što ga Francuzi zovu par lui mičme, što.se kod nas prevodi jednom dosta rogobatnom no veći prihvaćenom formulom njim samim, osećate se nelagodno, jer bi pravi naslov takvog: dela morao zapravo da se zove, u Bodlerovom slučaju, conmtre lui mame, to jest pesnik protiv sebe sama, jer kontradikcije su u njcga brojne.

Počnite, dakle, svoja istraživanja, svoje proveravanjc hoću da kažem, tamo gde vam je to najpogodnije, gde vam ustaliene predrasude neće smetati, gde ne mogu da vas zavaraju ili da utiču na vas sudovi drugih, protivurečni, a ni „estetička, programska dela samog Bodlera, i ona protivurečna, počnite, dakle, (na način danas toliko omiljen od strukturalista) od njegove poezije, uđite u nju nevini, uđite u samu srž, u srce Bodlerova dela, počnite sa »Cvećem zla«. Otkrivate, ne bez čuđenja, da je Bodler loš versifikator, da je najčešće nesposoban da održi dah i ritam pesme, da su mu brojne pesme zasnovane ma opštim mestima romantičarske poezije, da često smrt i raspadanje u njegovom cveću truleži deluju kao šminka, da ne iednom ni sam ne odoleva elokvenciji, da afektira bizarnošću, da su mu metafore često otrcane — od Bodlerovih vremena do naših dana, od Sent Beva preko Valerija, pa do Andre Spira i do Iva Bonfoa, ova se činjenica ističe kao osnovni paradoks Bodlerove poezije, koja, uprkos svemu tome, Ppleni i nosi duhove, evo već više od jednog veka, i još jednako vrši uticaje na evropsku poeziju.

Ni Bodlerova estetika, ona eksplicitna, izložena u njegovim »Salonima« i u njegovim teorijskim napisima, ne daje potpun odgovor Da pesnikovu tajnu, jer, najzad, ni Bodlerova estetika nije novina i autentično otkriće, nego Je neka vrsta selekcije romantičarskih teorija, a paivecim delom slobodna parairaza estetički} koncepcija Edgara Poa, izloženih u »Filozofiji kompozicije« i u »Principima poetike«

Zanima vas Bodler kao društveno biće? Nadafe se da ćete tu naći ključeve tajne ı doslednost? Daleko od toga. On će, vođen motivima mutnim i ličnim, krenuti u jednom trenutku sasvim ulevo, pojaviće se na barikadama revolucionarne 1848. godine, S puškom u ruci (uzvikujući možda i revolucionarne parole, o čemu nemamo svedočanstva, dok se skoro pouzdano može utvrditi da je likovao Jer je došao čas da se smakne „gospodin Opik, general, a to nije niko drugi do njegov bedni očuh, sasvim beznačajan Za sudbinu. revolucije i monarhije podjednako), a zatim će u SVOjm dnevnicima da sruči drvlje i kamenie na rulju, propovedaće dendizam i aristokratizam, čudiće se svojoj mahnitosti i pitace SC iskreno kog je on đavola tražio na tim barikadama, ako ne to, da ubije gospodina Opika,, kad on zapravo ne veruje rulji, on sc Tie boji ı dad sava, jer »republikanac JE neprijatelj CVOOU mirisa, fanatik sprava, neprijateli Vatoa, e iijatelj Rafaela, neprijatelj raskoši, lepih OE na i beletristike, zakleti ikonoklast, dželat ee nere i Apolona!« Ne, nije sve, JasnO, paradoks se ovde ne svršava. Iste podine kad piše navedene reči. on slavi radničku poezi\u ı pesmč Tjera Dipona, pesnika-radnika i socijaliste, EE u toj poeziji nalazi nadahnutost VEOMA | Sb. večnošću, iz nje mu Zarl »večna želja Kepu

likex. Nema sumnje, tu Bodler govori 2 ka joj čežnji, o svom OSC nju jedne Mraddaana ske slutnje jedne Republike, platonovs 380 nje bi bili prognani samo slihotvorci i lažni bardi, jer pravi pesnici, po njemu, OI vara, jesu filozofi, filozofi lišemi Pre O Ob

Priđite najzad Bodlerovom Oeaazı lepi gove intimne dnevnike i pisma, O OBhOnaž

i I i nata naslagu ispovesti !, dokume ; ZAO OJ ika svedoćanstva i knjige napisane na UO i - ći jednu u biti shem

gova života. Tu ćete na ličnu jstoriju a (po ru), punu opštih mesta. O TOJNJHUP TJE“ ŽiC + 2 MO kao bi rekao Sartr, ili, tačnije rtrov riju jednog uspeha, aaa qa _Podeći slav s pravom ispravlia Moris TN SO VLDB bilans neuspeha mpesnikova Života, n

njegovc poezile. | Pr | Bolešliivo i semzibilno GOO a aa ika "ode a spokoja ·oasko

lika deca rođena u doba spo OE Daga)

prosperiteta (i dekadansc u isto vreme y sin, Težityac, sanjar u Ssvctu knjiga i et ibi usamljenik, kako sam "veli, što će M OB neformiran duh, dečak 105 neodvojen O Ner činog okrilja i porodične idile, edipovac, O _đak, razmažen, introvertovan — SVE OKaČ x šta mesta, i tu mema mesta čuđenju. Ta 6 tom prćijom, on nijc mogao da hastane POSO: niti je to Žželćo, nc bar pesnik većeg 10! JL jer taj i takav život u okrilju. bujžonškOFg pogleda na Svet 1 buržoaske por x Di mogu da Stvore samo trgovca, u najbo liem slučaju vojnika ili sveštenika. To naročito važi za Bodlera koji, u to nema sumnje, ne beše izabranik muza, U njemu nijc Živeo čak ni svet slika. predeli i krajevi, godišnia doba i zamkovi (kao u Remboa, na primer); u niemu dotle, do njegove sedmć-osrmc godine, ne beše ničeg od toga, on je sve dotle vidco

romantićarskom UuZOistoriju iednog

KNJIŽEVNE NOVINE

X i 3 | ||}

-

svet samo kroz šarene slikovnice i kroz zamahnutu zavesu svoje dečje sobe. Taj nedostatak doživljenog sveta, sveta objektivnosti i prirode, eksterijera, odraziće se 1 na mjegovu poeziju: njemu će zaista nedostajati prave slike i prave boje, remboovske, on će prezirati prirodu kao takvu, ne samo zalo što je lime hteo, kako neki misle, da se suprotstavi romantičarskom, lamartinovskom i vinjijevskom plakaniu pod plačnim vrbama, nego iz prostog razloga što on svet prirode nikad nije ni Uupoznao; u njegovom duhu postojali su samo duhovni pejzaži, ili egzotični, shematični predeli, ćak i za laika dovoljno pitoreskni i poetični., A pogledajmo kakva Je šteta po njegovu poeziju što nije upoznao svet prirode (tačnije rečdno: i svet prirode), što mu svet realija ne beše dostupan i blizak. Valjda samo jedna jedina njegova pesma iz »Cveća zla« ima u sebi taj bogat inventar realij4, tu poetičnost božjih darova, ona kratka pesma bez naslova iz »Pariskih slika«, gde je jedan davni i retki doživljaj niegova detinjstva dospeo do milosti uobličemja, lako, bez mučnog prisustva stvaralačkop znoja, slio se u bogate aleksandrince (u kojima je on bio često tako nespretan), stvorivši jednu nadasve nadabnutu impresionističku pastelnu sliku iz koje bije difuzna svetlost neke tihe senzualnosti i neka skoro religiozna tišina i

ŠARL BODLER

EDUARD MANE:

ekstaza. (Druga pesma koju bismo mogli sumnjičiti za iste vrlinc, »Cigani na putu«, rađena je pak po jednoj staroj gravuri — stvar lako uočljiva: slika je hladna i bez poleta; mesingana ploča u koju su utisnute mučnc i sive strofe).

No vratimo se malom Šarl-Pjeru. Niemu je sedam godina, i mi na jednoj zvezdi nije pisano da će on postati pesnik. Godine 1827, februara, umire dečakov otac, gospodin Fransoa Bodler, bivši načelnik senatskih kamcelarija, čovek umetničkih naklonosti, posetilac pariskih biblioteka i slikar-amater. Smrt će biti, dakle, ta koja će razoriti idilu i koja će posejati gorko seme pesništva. Držeći sc još strastvenije majčinog skuta, prestravljen naglim šokom i saznanjem, mali Šarl-Pjer, ne uspevši još da dođe k sebi od tog prvog udara sudbine, užasnut saznanjem smrinosti (saznanjem koje će postati njegovom opsesijom za ceo Život), doživljava i, drugi Šok, možda još užasmiji: nepunu godinu dana posle muževljeve smrti, gospoda Karolina, udova Fransoa Bodlera, nežna majka, jedina uteha u kovitlacu detinjih metafizičkih oluja, udaje sc za gospodina. Žaka Opika, pukovnika, komandanta bataljona! Udarac silovit, moglo bi se reći smrtonosan za malog šarl-Pjera. Sartrova rekonstrukcija je logična i ispravna: od tog trenutka, Bodler će početi da prkosi svetu i sudbini, njegov će Život biti svesno i lagano samoubistvo. Ali da li je Sartr pravedan kad ne malazi opravdanje i smisao ovakvog, Životnog stava? Zamenimo li sartrovsku egz:stencijalističku tezu, po kojoj je Bodler izabrao svoju sudbinu (choix orizlnel), jednom malo izmenjenom formulom, kojoj je sudbina nužnost i dakle ona bira, Bod-

| \\ ILI POEZIJA NTNA REVOLUCIJA

lerov život i njegovo pesništvo dobiće svoju pravu determinantu i svoje pravo. ime: poezija nužnosti. Ako dakle Bodler mije bio bogomdani pesnik, kako vele, a nije bio, bio je bar patnik, sudbinski pesnik. I ne beše mu leka. | ·

Ceo Bodlerov dalji život biće samo niz neuspeha i poniženja: očuh ga stavlja pod tutorstvo, šalju ga na kažnjenički, iskupiteljni put, odakle on beži, novac koji mu pripada po nasleđu takođe je pod tutorstvom, kao u slučaju maloumnika, alkohol, prostitutke, sifilis, sukobi sa javnim redom i moralom, nepriznavanje

· od strance kritike, oštri napadi na njegovu Dpo-

eziju, neuspeh da se domogne akademije (čime je, u prvom redu, hteo da dokaže svojoj majci da je on valjan dečko) i, najzad, kao kruna sveg stradalništva, jer ono je isto toliko stradanje pesnika koliko i stradanje poezije, onaj skandalozni sudski proces, godine 1857, koji osuđuje na globu pesnika »Cveća zla« zbog nemorala i atentata na ćudoređe! bolest, Jagana agonija i smrt u četrdeset i Šecstoj godini.

Bodler je umro, kao što je i živeo, bez utehe, što će reći nepriznat.

I eto, taj večno nepriznat pesnik, slab versifikator, promašena egzistencija, posejaće svOjim mnevelikim delom plodotvorno seme nove poezije, postaće kamen-međaš jedne bogate pesničke tradicije. On će biti taj pod čijim će direktnim uplivom eksplodirati meteorski genije mladog Remboa, on će osloboditi Verlena iz mramornih vrtova parnasovaca i razviti njegovu tananu senzualnost i njegov poetizovani misticizam, on će dovesti Malarmea u oblast čiste poezije i supranaturalnosti, iz njegovog će se dela, iz jedne jedine pesme takoreći, razviti škola jednog novog i bogatog senzibiliteta simbolizam — i brojni drugi pravci i pesnici, sve do nadrealizma i Anri Mišoa.

Postoji velika verovatnoća, kako kaže Valeri, da Bodlerovo delo ne bi moglo da izvrši sve te uticaje koje je izvršilo da je Ono bilo svedeno na čistotu jedne knjige pesama, na »Cveće zla«, mada je Bodlerova ambicija bila to: stvoriti jednu knjigu poetske kvintesencijce, knjigu u koju će uneti »celo svoje srce, svu svoju nežnost, celu svoju veru (prerušenu) i svu svoju mržnju. (Njemu, mučeniku stiha i forme, pesniku koji hoće da živi svoju poeziju, jer, kako kaže Blanšo, njegovo se pesništvo ne zadovoljava da se potvrdi samo pisanim pesmama, ta je formula jedne knjige izuzetno odgovarala). Ali Bodlerova poezija jc okružena i popraćena, poduprta čitavim kompleksom dela, teorijskim. radovima, estetičkim i tehničkim istraživanjima, dokaznim materijalom, najdubljim i najtananijim ispitivanjima koje je ikad poezija preduzela, kako kaže Valeri.

Ta Bodlerova istraživanja nastala su, nema sumnje, iz slabosti, iz početnc i početničke nemoći, iz činjenice da Bodler nije želeo i nije mogao da peva kao romantični kanarinac, nego

'je, sudbinski pesnik, pesnik po nužnosti, mu-

čenik versifikacije i strasni istraživač, morao da traga za smislom umetnosti, za smislom poezije, morao je pre svega samom sebi da dokaže neke zakone, da stvori za sebe jednu estetiku i jednu poetiku koja će ga, sa skoro matematičkom sigurnošću, takoreći golovim formulama i dokazima, racionalnim i preciznim kao kod jednog Spinoze ili Dekarta, dovesti do smisla, do suštine. Stoga njegove Dpesme, i u tome je njihova tajna i njihova mudrost, nisu samo krik ojađene duše i lelek sebra, krik ljubavi i beznađa, očaj samrtnika, čežnja za beskrajem i za nekim pređašnjim životom, nisu samo treptaj splina i para egzotičnog, mi'isa, nisu samo strasna vrtoglavica nad bezdanom života i bića, molitva vernika koji se koleba između Boga i Satane, nego u njima svetluca još i hladna racionalnost, uvek prisutan intelekt koji organizuje lirsko treperenje po strogim zakonima jedne estetike i Jedne etike, jednog pesničkog i životnog programa. .,

Kad je Bodler izabrao put. pesnika, tačnije rečeno: kad ga je sudbina izabrala. francuska poezija stenjiaše pod igom Viktora TIgoa; bejaše pritisnuta njegovom titanskom elokvenciiom |! njegovom slavom. Ambiciozni mladi Bodler shvatio je da je poezija romantizma sa Igoom dostigla svoju kulminaciju i da su za nove pesnike, za one'koji tek dolaze, ostale još samo koske sa bogate, dionizijske trpeze roma: tičara. Ali on je bio svestan i toga da romantičarska poezija nije samo poetika, nego da je ona još i sistem mišljenja, religiozna ı politička institucija, njihov krajnji proizvod, i da suprotstaviti, se romantičarima znači sukobiti se sa društvom u celini, sa društvenim ustrojstvom, i institucijama. Eto primera doslednosti, eto ključa za mnogc protivurečnosti „Bodlerove: njegov Život, njegov dendizam, njegov sukob sa svetom, jednako kao i njegova poeZi ja i otpori koje je ona izazvala, biće zapravo borba protiv ustrojistva jednog sveta i jednog načina mišljenja, borba za nove vrednosti 1 nov duh. Ako je uspeo da privuče tolike pesnike i da izvrši tolike uticaje, onda se io, može objasniti upravo OVOm činjenicom: on je, bio taj koji je prvi osetio duh novog vremcna 1 nove poezije, on je bio taj koji je počeo da ruši stare vrednosti a u ime movih, tek slućenih, on je bio taj koji ič prvi naslutio i izrazio raspad svih vrednosti, društvenih i duhovnih, u njihovoj dijalektičkoj povezanos!1, onih vrednosti dakle na kojima je počivala i čiji je duh izražavala poezija romantizma. Bodler nije, dakle, pao kao žrtva alkohola i sililisa, mije, dakle, postao prokleti pesnik po opredeljenju, nego su njegov Život i njegov pad bili nužnost, neminovna posledica jedne strasnc ] dosledne borbe, Gledani jz ovog aspekta. Bodlerov život i njegovo delo, njegova elika i njegova estetka, pokazuju potpunu doslednost.

Zatim duga.

Bodler se, rekosno, suprotstavlja racionali·

» stičkom, utilitarističkom duhu svog doba, isce-

đenoj i lažnoj ideji progresa protiv koje je kad ustao i romantizam, a u čiju su deobu ponovo stavili svoju poeziju Igoovi epigoni pa i sam Igo. Bodlerov satanizam, njegov ponor i njegovo zlo, ako su u početku i bili samo nastavak romantičarske mode koketiranja Satanom, kasnije postaju deo jednog programa, strasno suprotstavljanje bedi i naivnosti jednog veka i socijalnom optimizmu Drugog carstva zasnovanom na religiji progresa i na Dpočecima velike industrijske revolucije. Zato su Bodleru strane sve ideologije, leve i desne podjednako, jer u.njima nalazi taj isti duh epohe, isto verovanje.u progres kao takav, a Bodler, prvi među vidovitima, kako ga naziva Rembo, naslutiće sve' opasnosti industrijskog progresa i napisaće tim povodom nekoliko profetskih stranica o svom veku koji stajaše, bezmalo kao naš, pod pogubnim znakom pozitivizma;

Svet će skončati. Jedini razlog zbog kojeg bi on još mogao da fraje, jeste njegovo postojanje. A taj je razlog slab u poređenju sa svim onim razlozima koji govore suprotno, posebno s ovim: -- šta odsad ima svet da čini pod ovom kapom nebeskom? — Jer, pod pretpostavkom da on nastavi svoje materijalno postojanje, hoće li to titi život dostojan tog imena i istorijskog rečnika? Ne kažem da će svet biti sveden na poslednja sredstva i na smešno rasulo republika Južne Amerike, — da ćemo možda čak da se vratimo u slanje divljine i da ćemo kroz travom zarasle ruine naše civilizacije krenuti u potragu za hranom, s puškom u ruci. Ne; — jer ta sudbina i ta avantura pretpostavljaju postojanje izvesne životna energijc, eho ranih razdoblja. Nov primer i nove Žrtve neumitnih moralnih zakona, naša će nas pogibelji naći tamo gde smo mislili da se nalazi život. Mehanika će nas u tolikoj meri amerikanizovati, progres će u nama u 1Olikoj, meri zakržljati svako duhovno svojstvo, da nijedna krvava sanja, nijedno svetogrđe ili protivptirodnost ulopistA4 neće moći da se porcde sa njenim pozitivnint rezultatima. Tražim od svakog čoveka koji misli da mi pokaže šta još ostaje od života. Što se tiče religije, misilm da je o njoj uzaludno govoriti i tražili njene bedne ostatke, jer ijzlagati se trudu da se poriče Bog jedini je još skandal u sličnim predmetima. Svojina je silovito nestala sa Mkidanjem prava starijeg naslednika; ali će doći vreme kada će čovečanstvo, poput nekog osvetničkog ljudoždera, istrgnuti iz ruku i poslednji komad onima koji veruju da su legitimno nasledlji revolucije. A to još neće biti najveće zlo. Ljudska mašta može da shvati bez mnogo muke republike ili druge državne zajednice dostojne nekakve slave, ukoliko su one vođene svetim ljudima, izvesnim aristokratama. Ali sveopšte rasulo ili sveopšti progres, jer ime mi nije naročito važno, neće se osobito ispoljiti kroz političke institucije, Ono će se ispoljiti kroz osiromašenje ljudskog srca. Ima li potrebe da kažem da će se to malo što će ostati od politike koprcati pod pritiskom sveopšte animalnosti i da će vlade biti primorane, kako bi se zaštitile i kako bi stvorile fantom nekog reda, da pribegnu sredstvima od kojih bi zadrhtalo današnje naše čovečanstvo, mada već toliko oguglalo?... Ta vremena su možda sasvim blizu; ko zna nisu li možda čak i došla i nije li samo zgušnjavanje naše prirode jedina prepreka koja nas sprečava da procenimo sredinu u kojoj dišemo... Što se pak mene liče, mene koji osecćam katkad u sebi smešnu pojavu proroka, ja znam da neću u tome nikad naći milosrđe nekog lekara. Izgubljen u ovom odvratnom svetu, uđaran laktovima ruljec, ja sami kao neki umoran čovek čije oko vidi unazad, u dubini dalekih gođina, samo razočaranja i gorčine, a pred sobom samo oluju koja ne nosi ništa novo, ni pouku, ni bol.

. Zato će proglasiti sebe prokletim, jer vidovnjaci su prokleti, i ići će dosledno tim putem svog, prokleistva, a, niegova će poezija, kroz satanski smeh, govoriti o toj njegovoj slutnji novih žrtvi neumitnih moralnih zakona.

Gledana ovako, u kompleksnosti svih ovih pojava, Bodlerova poezija zadobija svoje pravo značenje. Kako je za njega poezija, rekosmo, istovremeno etika, religija i estetika, to pristupiti njoj samo iz aspekta književne teorije i tumačiti je samo književno-teorijskim sredstvima, dakako nije dovoljno. Ali treba istaći da je Bodler uveo u poeziju, po nužnosti nekog ko dolazi dockan, čitav niz sve dotle nepoznatih senzacija, u prvom redu olfaktivnih (odatle to izobilje mirisa i parfema u njegovim pesmaman), koje najčešće vezuju u jednu hromatsku skalu sa odgovarajućim senzacijama sluha, pa čak i dodira, i time stvara čuvenu teoriju sincstezije, koja nije ništa drugo do ta hromatska skala uzajamno podudarnih senzacija čula, koju će kasniji pesnici da koriste kao jednu od nužnih i skoro svakodnevnih poetskih operacija. (Setimo se samo Remboovih. »Samoplasnika« i Prustovih asocijacija na istom planu). On će dakle, postao prokleti pesnik po opredeljenju, sama, dotle neviđenim i nepoznatim, tražiće najtananije treptaje u onim skrivenim kutovi: ma duše i čula gde sveobuhvatlni, olimpijski pogled romantičara nije zavirio, pa će tim svoOjim iskustvom oploditi, kao što rekosmo, čitavo moderno pesništvo. Stavljena u službu ovih i ovakvih traženja, i njegova estetika zadobija nov značaj i originalnost, jer, mada kompilatorska, ona svojim strasnimn dokazivanjem i isticanjem novih vrednosti i novih drhtaja, postaje ne samo funkcionalna i plodotvorna, nego i revolucionarna.

Šta, dakle, propoveda Bodlerova poetika?

Pesnik nije dužan da obnavlja svet kroz direktnu pesničku akciju, jer njegov je domen u trajanju, u večnosti, pesnik ne treba da se potčinjava praktičnim, utilitarnim razlozima, on ne treba da bude sluga progresa i stoga nije dužan da se stavlja u službu svakodnevne parole. Pesnik takođe ne treba ni da slika svet, jer realizam je taština (i u tome on ponavlja samo staru platonovsku tezu), niti treba da ga objašnjava, jer pesnik je Bog i Satana istovremeno, demijurg, njegov jedini cilj i način jeste Lepota kao takva, lepota koja sc vavna sa bogom, lepota koja kroz pojavnosti svakodnevnog sveta doseže do platonovskih prauzora, koja kroz kontemplaciju i ekstazu doseže do natprirodnog i do supranaturalnog. U tu svrhu pesnik ceo svoj život posvećujc tim relkim trenucima ozarenja, kad opijum, vino, hašiš, ljubavna strast ili mirisi otvaraju za trenutak vrata nepoznatog i novog koje će pesnik Tiksirati kako bi ih predao drugima, neposvećenima. Ova dosledno razrađena ideja lepote, kao i celo Bodlerovo delo i njegov Život, ne behu samo puste pesničke teorije i sanje čija je on bio uzaludna žrtva, kako misli Sartr, nego se u toj ideji nalazi način ispoljavanja opšte filozofije čoveka i prirode, živa i žestoka moralna patnja jednog vremena, nadljudski pokušaj da se ostvari sinteza bića i poezijc, da se, utililarizmu „suprotstavi. idcja iedne nove etike i estetike, jer poezija je zapravo perm anentna revolucija, u.

No te će ideje već doslednije izraziti Rembo.

5