Književne novine

LIRIKA U PIRJEVODU

Pol

Klodel

NA DAN 8. AVGUSTA ove godine navršilo se sto godina od rođenja Pola Klodela jednog od najvećih pesnikmw i dramatičara savremene francuske književnosti. Klodel je pisac čitavog niza monumentalnih dramskih dela, mnogih. zbirki veoma zapažene poezije, među kojima še naročito ističe veoma originalna poema »Pet velikih oda«; objavio je i više knjiga proze: pulopisa i eseja.

katoličke filosofije, ali je svojim darom uspeo da se uzdigne

S početka, pod uticajem Remboa, Klodel je rano bio zadojen mistikom iznad prosečne

religioznosti i u svojim delima dadne svoju interpretaciju shvalanja kosmosa, prirode i čoveka.

Klodel je umro 1955. godine.

Sami život...

5251 Irrtmrerr

Posle duge ustreptale tišine,

Posle duge tišine gradova za vreme tolikih dana, dok se gušilo u graji i dimu, |

I u dahu obrađene zemlje i ćeretanju pozlaćenih welikih gradova, :

Odjednom Duh novoga, odjednom dah novoga,

Odjednom potimuli udar srca, odjednom izrečena, Teč, odjednom dah nadahnuća, odjednom nagla promena, odjednom posedovanje Duha! i LUJ

I kao na nebu još prepunom tame, pre no Što će prasnuti prvi oganj] groma, i

Odjednom se budi Zevsov vetar i zaošija u vrtlog prepun slame i prašine, zajedno sa opranim rubljem čitavog sela! i

I Bog moj, koji je u početku stvaranja svela odvojio gornie vode od donjih voda,

I koji je izdvojio iz tih vlažnih voda Mao

Usahnulu, kao dete izdvojeno iz plodnog tela materinog,

Zemlju toplotonosnu, listonosnu i hranjemu mlekom kiše, |

I koja je u danima porođajnih muka, kao i u danima stvaranja, grabila iz vaše svemoćne ruke ,

Ljiudsku ilovaču, duh je sa svih strana šikljao između vaših prštijt.

I evo, ponovo posle dugih lutanja po putevima zemaljskint, Evo Ode, i eto kako vam je velika nova Oda predstavljena, en

Nikako ne kao stvar koja počinje, već kao more koje je već bilo fu. ·

More od svih reči ljudskih i sa površinom na raznim Mmesfima :

Zapaženom od jednog daška vetra kroz maglu i okom uvaženog starog Meseca! ı

Ali šta me še liču sad vaša carstva, i sve oho Što umire,

I svi vi ostali koje sam ostavio, i vaši gadni putevi tamo dole na zemlji! ?

Jer ja sam slobodan! Šta me se tiču vaši svirepi dogovori! Kad sam bar ja slobodan! jer sam se snašao! jer sam napoiju!

. I pošto nemam više svoje mesto između pravljenih stvari,Dnmoj je udeo pored onog koji je stvarao, sa duhom retkim i vragolastim! ,

Zar sz more filja? Zar ga vi zadimljujete kao leje sa graškohni?

Zar mu vi birate njegovo sejanje deteline ili žita ili kupusa ili repe, žute i crvene?

Ali samo je život oho bez koga je sve mrtvo, ah! a ja želim baš sami život, bez koga je sve mrtvo! _

Samo život, jer sve me drugo ubija, sve oho Što je smrtno! |

I nikad mi nije dosta! Gledam more! Sve me to,ispuHjava onim što ima svoj kraj. c_

Ali ovde, i gde god okrenem lice, kao i sa ohe druge strane,

Ima jošiviše,itu takođe,iuvek isto, i više još! Uvek, drago srce!

Nema Fojazni da će moje oči to iscrpeti! Ah! dosta mi je vaše pitke vode. .

Ja nećn vaše vode uređene, sabrane suncem, prošle kroz cediljke i kazanice, deljene vododelnicama plahihskim,

Kvarljive, prilagodljive!

Vaši izvori nikako nisu izvori. Čak ni elementi!

Već prve, osnovne sirovine! Majka mi je potrebna!

Poseduimo more večno i slano, tu. ogromnt sivu ružu!

Podižem jednu ruku ka raju! idem ka moru sa utrobotnt od grožča! . RO

Ukrcao sam se za uvek! Jer ja sam stari moreplovac koji zana za kopno samo preko njegovih ognjeva, uređaja zelenih i crvenih zvezda, obeleženih ta starim plovidbenim kartama. ?

Trenutak na keju između denjkova i buradi, papiri ko: konzula, stisak ruke obalskom činovniku.

A zatim ponovho podvezivanje palamara, pokretanie mašina, pojačavanje odbijača talasa, i pod mojim nogama

Ponovo pibanje talasa!

Moreplovac, ni ı

Riba, kao ni ona druga riba za jelo,

Ne vuče me za sobom, već sama stvar i živa sreća, . ; a Ali i sama voda, sam elemenat, i ja igra, zrači! Uživam u slobodi sveprisuthog mora! | |

Voda

Večito odlazi da opet hađe vodu,

Sačinjavajući uvek usamljenu kap.

Da sam more, raspet sa milijardom ruku' na.dva:kottinenta, ~

Čitavom utrobom osećajući grubo privlačenje kružnog Meba sa hepomičnim suncem, kao zapaljenim fitiljom: pod staklenom sisaljkoP1, -

Znajući dobro svoj lični količnik,

I da sam ja ja, ja kreć Gang, Misisipi,

Guste bokore Nila, | .

I ponoćnog lava koji pije vodu, i bare, i podzenma jezera, i ogromno srce puno ljudi koji produžavaju svoj fYenutak. Nije more duh, već sam ja duh! i kao što voda

Vodu poznaje, duh poznaje duh!

Duh, skriveni dah!

Duh stvaralački, a i onaj koji rađa smeh, duh života i veliki eterični dah, tu stvari oslobođenje duha,

Ono koje golica, koje opiia, i koie rađa smeh!

FI da to bude što življe i hitrije, bez ikakve bojazni da će se hasukati, ostati Ta SVOI. : :

Ma koliko da odem duboko, neću moći da bobedim gipkost ponora. .

'Čitavo bure i

em, zovem sve svoje. korehe,

Orinoka, dugu nit Rajhe, dvostruki tok

Preveo Nikola! TRAJKOVIĆ

FILOZOFIJA

Smisao i vrednost života

NA OVU TEMU časopis »Filozofija« (dvobroj 1—2 za 1968) donosi seriju veoma inresantnih rasprava iz pera is-

taknutih filozofa: Milana Kan”

grge, Vuka Pavićevića, Mihaila Markovića, Bogdana Šešića, Dragana Jeremića i Ljubomira Tadića.

Na uvodnom mestu objavljen je članak Milana Kangrge u kome on tematizuje samo značenje pitania o smislu života. U stvari, Kangrga polazi od teze da u jednom otuđenom i postvarenom svetu čovek ima sve šanse da i sam postane stvar, budući da smisao svog Života i svoju suštinu realizuje polazeći od stvari, a ne od sebe samog. Ilustrujući analoški najpre taj svet otuđenosti jednim plastičnim i slikovitim opisom mravljeg sveta, Kangrga ukazuje i na mogućnost ljudskog razotuđenja, odnosno na bitne pretpostavke samorealizacije čoveka. Naime, opšta pretpostavka za samu mogućnost pitanja o smislu života, tj. polazna i ishodišna tačka ovog pitanja ieste faktička besmislenost života; u protivnom bi pitanje bilo i nemoguće. Drugim rečima, itanje o smislu života se nameće samo uz pretpostavku nogućnosti drugačijeg nego što jeste, Tako se iedino može opravdati postavljanje OVOg pitanja i njegova mogućnost.

Da bismo zahtevali od nekog da čini drugo i drugačije

onog Što čini moramo prethodno znati da je to drugo mogućno; na tome počiva moralni postulat kao takav. A da li je nešto mogućno ili ne o tome se ne može odlučiti u okviru postoiećeg, Što znači da čisto teoriiska svešt ovde zastaje na svojoj vlastitoj granici. Ono dru go, ono mogućno što ukida, negira i prevladava mostojeće, to je upravo liudska praksa. a ie s toga, i pitanje smisla žŽivota eminentno praktično pitanje. U tom smislu se na najneposredniji način manifestuje bliskost filozofiie i prakse. Ma koliko da se filozofiia rve sa ovim obroblemom kao svojim vlastitim predmetom (jer to jeste filozofski, a nikako naučni problem) ona ga sama nikada ne može rešiti: rešenje i odgovor na to Pitanje, u poslednioj instanci, pripada praksi, jer se i Dpostavlja tako sa usmerenjem i ciljem da se postojeći besmi-

sao ili besmisao postojećeg pretvori u smisao.

Razmišljajući o vezi između života i smrti Kangrga pita: da li smrt može da služi kao odlučujući argument protiv teze o smislu života i da li ona mora imati iskliučivo tu relevanciju prema životu. Ako je smrt prelazak u ništa, zašto nas pred tim Ništa hvata panična strava, a ne i mred svakodnevnim životnim Ništa koje se odigrava pred nama i u nama? Jer konačno i čovek i njegov svet takođe predstavliaju jedno Ništa, ako se uvek iznova delafno ı smisleno ne potvrđuju kao iedno realno Nešto. Smrt (ili samoubistvo) je samo jedna mogućnost u totalitetu liudskih mogućnosti. Čovek može da izabere i tu mogućnost. No ako vlastitom slobodom može da bira, zašto bi taj izbor kao jedini izlaz bila smrt, a ne Život »kad ionako u žŽivotu činimo tolike koncesije i pristajemo na toliko nedostojnih stvari, samo zato što se u krainjoi liniji — zapravo boiimo smrti?!«

Autor smatra da u razmišlianju o životu treba doista početi na metodičan način i od bitnog, a to znači od »nulte tačke« (t|. samoubistva kako bi rekao Kami) kao tačke gledišta, jer nam se upravo tako otvara put sVesnog vovratka ı život, ali sada više ne u puko vegetiranie nedostoino čoveka, nego u istinski život u kome . čovek borbom tek postaje čovek. Na taj način smrt postaje podsticai za delo a me alowment zni besmisao Života. Niko dakle ne može umesfn mas i u ime nas da odredi smisao naše» života. Niko osim nas samih. Jer ie »nemnguće da neko drugi bude za nekoga na delu«. Stoga se sloboda ne može dobiti kao dar od nekoga. Slohoda se, kao ni istina. ne može — kako bi rekao Hepel — vredati drugome poput novčanice. Mora: mo ie uzeti sami.

Ovaj dvobroi je veoma bogat prilozima. Uz rasprave o smislu života, koje su veoma zanimljive, valja pomenuti

još i seriju referata sa saSs-

tanka redakcija filozofskih i socioloških časopisa sociialističkih zemalia, održanog u Opatiji, decembra prošle godine. Lav Milovanov

JOD0OSJ–iıu uuu UN ULJU UJUI1"1U“C|1"UU""1–Uww="]'T w"T"K__ q TOC NUOVA ANTOLOGIA |

arazmani rmazemuzarr zima u i ——

Sudbina književnog lika

ESEJISTA „Frančesko Grizi već godinama objavljuje u italijanskim književnim časopisima duže tekstove koji na ovaj ili onaj način govore o sudbini književnog lika u mo dernoi književnosti. Knjiga koju je nedavno objavio pod gorniim naslovom kao da je rezultat izbora i sažimanja tih brojnih napisa, mada zbog toga nimalo ne gubi na svojoj vrednosti. Toj knjizi posvećen je tekst Ane Kurčo u julskom broju časopisa »Nuova Antologia«.

Kniza modernog romana vezana je za dva momenta, od kojih je jedan po karakteru spoljašnji i opšti, a drugi unutrašnji ı poseban. Prvi se tiče duhovne evolucije koja je nametnuta modernom čoveku tehnološkim napretkom i dovodi u pitanje samu Pprirodu narativne proze, bez ob zira na postupak i način izražavanja. Savrememi čovek, stimuliran jednim načinom ponašanja koji za model ima efikasnost mašine i njenu praktičnu upotreblivost, sve više oseća pripovednu istoriiu kao nešto sporedno ili čak sasvim besmisleno. Njemu se sve više nameće esej kao književni rod, i pretpostavlja romanu: on otkriva da jedan ssej, recimo sociološki, DOodrazumeva mnogo više priča nego što ih može sadržavali čak i najobimniji roman. Otkriva takođe da u složenoj strukturi jedmog eseja Dprcostaje mnogo više mesta Za njegovo vlastito učešće, jer on je taj koji treba da Ppersonalizuje opšte analitičke in dikacije, da uporedi dobijenc rezultate. Esej na taj način obezbeđuje čitaocu demokrat skiji odnos prema autoru nego roman, daje mu ulogu protagoniste u svakom poduhvatu. Otuda verovatno i do

lazi pojava romana-eseja: on pokušava da spase »invenciju« vezujući ie za »Ootkriće«.

Drugi razlog krize menog romana vezan je za ovu duboku i tragičnu suprotnost našeg vremena: čovekov ponos zbog napretka koji je ostvario ne može se odvojiti od osećanja kKrivice zbog sakaćenmja koja je naneo svome biću, u fremetičnom #„BRazvijanju pojedinih sposobnosti i potpunom zapostavljanju drugih. U svetlu ovih činjenica Frančesko Gri zi posmatra razvoi modernog romana, zaključujući da je ono što je od klasične roman sijerske strukture ostalo kod ijednog Prusta, Kafke, Džojsa, Pirandela, zapravo samo liČmost koja je istovrememo i sudija, i okrivlieni, ı pasivmi posmatrač i fantomska po

java, u vlastitoi istoriji. U Grizijevom | zaključku nije reč o čovekovom samoistra-

Živanju, već pre o jednoj oneraciji autocenzure koja hoće da istakne paradoksalnu situaciju savremenogz sveta: nasuprot mitu društvene »sreće« — lična tragedija, samoća, sumnja u vlastitu egzistenciju; priznanje o iednom čoveku koji optužuic sebe zbog gubitka autentičnog vlastitog »ja« i kažmjava se mazohističkom odanošću predmetima (novi romam) ili čak nagrđivaniem svoga fizičkog lika (Grnizi navodi vrlo umešno iedan odlomak Fede riga Toolja u kome se fizički opis lika vrši sa krajnjom surovošću, u jednoj smesi cađenia i ubilačkog ·saučeš. ća). Grizi, međutim, takođe primećuie, da se baš na ovim negativnim premisama, pola: ko u nekim delima najnovije književnosti gradi iedan novi lik potpuno» čoveka

. Tvrtko Kulenović

savre- „

„razmatranje o

» IZLOG

ČASOPISA

LES NOUVELLES LITTERAIRES ·. i;

Edgar Moren o nacionalizmu i masovnoj kulturi

»LES NOUVELLES LITTERAIRES« (u broju od 1. avgusta) donose razgovor Sa poznatim francuskim sociolo gom Edgarom Morenom, ciJa je studija »Duh vremena«, posvećena fenomenu muasovV· ne kulture, nedavno prevedcna i kod nas.

Masovna kultura, tvrdi pa radoksalno Moren, koja ima planetarne razmere i koja Je izraz, moderne tehničke civilizacije, omogućava procvat nacionalizma. Pobune Kvebe ka protiv Kanade, Latinskc Amerike protiv Sjedinjenih Američkih Država, Bretanje protiv Francuske imaju niz međusobnih zajedničkih osobina. Uporedo, dakle, sa procesom univerzalizacije bujaju partikularistički procesi zatvaranja i neprihvatanja op štih normi. Mi idemo, kaže Moren, jednim uslovnim ı zastarelim recnikom, prem:a »haotičnoj balkanizaciji«. Sociolop se bavi proučavanjem ovog problema i o tome na merava da objavi uskoro jednu knjigu.

Na pitanje da li je tačno da »mass media« rasprostiru specifičnu, takozvanu masovnu kulturu, Moren je odgovorio: »Nazivam masovnom kul

turom kulturu tržišta „koja društva Zapada nude po željama potrošača«. Ali ne treba smetnuti s uma činjenicu da su društva polikulturna: radio i televizija. daju potpuno različite programe. koji odgovaraju različitim, ukusi ma i potrebama. Modeli .koje lormiraju i prostoru. sredstva masovnih komunikacija u istoj meni prethode koliko i slede potrebama potrošača. Tako zajedno sa Marksom možemo reći da proizvođać formira polrošaća, ali je!u pravu i Džojs kada kaže da je potrošač, u stvari ·proizvođač. PRONRA

Po Morenovom mišljenju, heroji naše epohe, čija se legenda širi pomoću masovnih komunikacija, sadrže u' sebi dosta mitskih elemenata. :Če Gevara, na primer, identifikuje se sa davno postojećim mi: tom o Robinu Hudđu, zaštitniku običnih ljudi. S druge stra ne, Gevarina smrt i njegovo lice uokvireno bradom, podsećaju na Mesiju koji se, Žžurt vuje za spas sveta. Na taj mnačin, zaključuje Moren, mi;i danas pričamo iste drevne legende. Lem

Zoran. . Milošević

THE TIMES LITERARY SUPPLEMENT

Marksizam Valtera Benjamina

ZLA SREĆA Valtera Benjamina (1892—1940) prati i posle smrti. Za života ovaj najoriginalniji, najperceptivniji i najupečatliiviji među eVvropskim književnim i kulturnim kritičarima bio je poznat samo nekolicini prijatelja i kolega. Malo šta Je od onoga što je planirao priveo kraju, a ideje koje je inicirao, teorije koje je branio bučno se danas eksploatišu, bez pominjanja njegovog imena. Ovim rečima anonimni autor eseja o Valteru Benjaminu počinje u broiu od 22. avgusta svoje velikom nemačkom kritičaru povodom objavljivania nekih njegovih knjiga u Nemačkoj.

U knjizi |„Benjaminovog prijatelja Geršoma Ššolema (»Glavni pravci jevrejskog misticizma«) autor Benjamina posmatra kao ličnost jedinstveno sposobnu da sjedini kritičku tradiciju nemačke filozofije i evropskog humanizma sa obnovlienim nacionalnim senzibilitetom judaizma. Umesto da posluša Šolema i posveti se proučavanju hebrejskop jezika Benjamin se sve više približavao marksizmu, u čemu je Šolem gledao sterilni čin samoizdaje. Umesto da bude naslednik Spinoze, Hamana i Humbolta, on je padao pod sve snažniji uticaj Đerđa Lukača. Susret sa Ajsom Lacis 1924. godine na Kapriju, gde ie došla iz Moskve da provede odmor, uz intenzivno proučavanje Lukačevog dela, Benjamina u polpunosti okreće marksizmu. Posle 1930. godine Breht još više Kkristalizuje Bemjaminov marksizam i navodi ga da razvije ključnu ideju »pisca kao proizvođača robe. Ta ideja, primeniena na Bodlera i francusku umetnost i industriju u XIX veku. nadahnuće njegov magnum opus. Da je Benjamin živeo dovolino dugo da završi delo Parisier Passagen diialektički materijalizam bi dobio svoje dugo očekivano remek-delo, duboko imaginativnu primenu marksističke metodologije na istoriju umetnosti i društva u buržoaskoj Francuskoj. Ali nisu samo beda, samoća i sivilo izbeglištva sprečili MPenjamina da ovo delo okonča. U tome su subverzivnu ulogu igrali isti oni ljudi koii se posle 1955. godine proglašavajii Beniaminovim zaštitnicima i

vernim naslednicima (Adorno, Šolem). Tačno je, nastavlja autor,

da je Benjamin bio duboko zainteresovan za jevreisku is toriju, i često i ozbiljno po. mišliao da emigrira u Izrael: ali ic isto tako tačno da on nije imao ništa sa Cioniz. mom, i da je osećao da su njegovi emocionalni i intelektualni koreni u klasičnom i zapadno-evropskom humanizmu. On |e neprestano ponavliao da želi da bude »prvi bravi nemački književni kritičar«

prvi koji će u potpunosti sve je darove posvetiti filozofskofilološkim ~ rasvetljavanjima nemačke literature. Njegove studije o nemačkoj baroknoj tragediji i Geteu nemaju premca u nemačkoj kritici. Ali profesionalno · bavljemje književnom kritikom Benjaminu se. činilo očigledno neadekvatno. On je tražio »nešto veće«. Marksizam, ili tačnije, · kantovsko-hegeliianski »„para-marksizam« ranog Lukača ponudio mu je ono što su mnogi njegovi jevrejski i intelektualni savremenici tražili: »detrivijalizaciju«., života duha u razdoblju kase građanske ere. Marksizam sa obećanjima o racionalno. poetici istorije, dokazivom mi: tologijom društvenih odnosa nije iskliučivao ili smaniivao mćtier književnog kvritičara: naprotiv, davao mu ic novi aktuelnost i dostoianstvo, mesto među istorijskim · naukama. Benjaminov marksizam je, kao Blohov ili Levi-Strosov, užasno komplikovan, neuhvatljiv, protivrečan fenomen, On se sastoji od »psihološke' potrebe i političke bespomoćnosti, od intelektualnog uzbuđenja i emocionalne težnic .ka jednostavnosti, od judejske opsednutosti mesilanskom pravdom i ogorčenja prema akademskom muandarinstvu buržoazije«. Ono što Benjamin duguje marksizmu to .je razumevanje umetnosti, književnog dela, kao proizvoda specifičnog za oblike oroizvodnje datog društva. Benjaminu, kao i Brehtu, Marks je dao ideju da je moderni grad lokus imaginativnog života, da je industrijski grad prestruklurirao naš unutrašnji pejzaž i postojbinu naših snova. ~

Danas Beniaminov primer može da bude više nego dobrodošao. Neke njegove ideie mogle bi da budu nužni korektivi u savremenoj mo: vinskoj i akaldemskoj kritici: posmatranje filologije i vrednujućeg komentara kao srodnih. aktivnosti, uverenje 'da književna kritika mora ispoljavati delikatnost forme, imaginativni elan koji se može uporediti sa delom o kojem se govori, shvataniec da ie prava kritika vitalni, mimezs poelskog čina. Beniaminovi spisi o baroknoj tragediji, Geteu, Bodlem, Hofmanstalu, Hebelu ili Žžidu nokazuju kaKo autentičan kritički sud do: lazi iz dela, kako pravi KkritfiČar dejstvuje iz životnih for mi obiekata koie oživljuie.

Ističući da bi bilo neophodmo Beniaminova glavna de· la pružiti engleskom čitaocu, nutor OVO esoeia zaključuje: Kad to bude učinjeno Valter Benjamin će se predstaviti kao jedan od najprodornijih filozofskih kritičara koje ie evropska kultura imala posle Kolridža.

Ladislav Ninković 1

KNJIŽEVNE NOVINE