Književne novine
ИСКУСТВО | КРУГА
Иван В. Лалић „ћру те
„Нолит“ Београд 1968.
ВЕЛИКА КОМО АОШЋКА ПОЕМА
Владан Раловановић: „„Пуетолина“
„Нолит“ Београд 1968.
2 Ф
НРИТИНА
_ДА ЛИ СЕ СМИСАО Лалићеве нај-
новије збирке исцрпљује у артифицијелности; да ли је њена једина вредност у тзв. глатким и избрушеним стиховима Који теку ван времена, и простора, далеко од сваке, уметвички ене, актуелности и анга. жованости; да ли је она, коначно, једна лепа празнина2г То су у овом тренутку пресудно значајна питања на која треба одговорити аргументима, анализом њене структуре и њених водећих идеја, не би ли се супротставило аподиктичким, афирмативним одговорима којима се-о бично прибегава (којима се и у овом случају прибегло) кад се књита пред критичарем одмах не отвори, или кад му се дефинитивно, најмање својом кривицом, ни не може отворити. Уз сву свест да одговор не мора да буде ни тачан, ни једини, али да мора да буде потпун — јер само комплетиране представе које једно дело еманира или подстиче у читаочевој свести говоре том делу У прилог — треба утврдити: чиме се, заправо, збирка „Круг“ бави и на који начин, на који најевидентнији од свих могућних начина који удружени једну вербалну поруку могу да чине уметничким делом, то реализује. Пре више од две и по деценије покушајмо да проникнемо прелитерарну фазу овог дела — Т. С. Елиот је своја „Четири квартета" започео данас већ веома познатом формулацијом: „Време садашње и време прошло (Оба су присутна у времену будућем) А време будуће садржано је у времену прошлом". Не бих мотао да тврдим да је баш њу Лалић имао на уму када је стварао идејни концепт своје књиге, али је извесно да је графичка слика круга један ВРАО сугестиван симбол: кружница по којој се дијалектичким кретањем време, природа, историја, понављају и обнављају образујући један перманентан циклички ток са низом сличних или истоветних појава јелна је варијанта схватања времена, као синтезе, која је из њега произашла или која то схватање допуњује. У чему је спетпифичност те варијагте2 Када Лалић у песми „Пролеће", између осталог, каже и ово:
Нема неспоразума; све заборављено Враћа се; тако ноћас лептири излазе из чаура
МА КОЛИКО у првом сусрету са овом књигом био изненађен њеном необичношћу, њеним речником, синтаксом, интерпункцијом, нелинеарним. током текста, читавим графичким изгледом и криптичним карактером њеног говора, посвећени и, мора се рећи, упорни читалац ће убрзо увидета да пред њим није произвољна, необавезна језичка егзибиција.
По фактури свог говора „Пустолина" не спада ни у један књижевни род. Назовемо ли је романом, што је сам аутор једно време чинио, више чинимо тај појам неодређеним и литшавамо га смисла но што њу саму одређујемо. Она није ни поема, јер није од стихова. Ни поема у прози. Ипак, обратимо ли се њеном укупном смислу, занемарујући за трену= так њена формална обележја, можемо рећи да је „Пустолина“ поема, поезија. Поезија у смислу у коме се читава уметност може назвати посзијом. М Радовановићевој књизи упоредо, у неразлучивом преплету теку значења речи и реченица и њихова наглашена звучна тензија образујући, посебном графичком ортанизацијом текста, низ звучних слика, заправо једну непрекидну слику која прати и богати смисао пулсирајући његовим ритмом. Синкретичким јединством та три нивоа, семантичког, аулитивног и визуелног, „Пустолина" прелази границе књижевности, она. се чита, слуша и гледа истовремено. Чита се рледајући и слуша читајући. Оваква техника писања није сама себи сврха. Радовановић је није изабрао да би осведочио своја три дара, дар песника, дар композитора и дар сликара, она је изабрана као једини могући начин да се сасапшти, или тач није, изгради, материјализује (текстуализује, визуализује, артикулишше) јелна ауторова космолошка визија које и нема без овакве технике, иако јој та техника не претходи. Реализапија те визије тражила је 06једињавање значења, звука и слике, а само то обједињавање одређивало је и олрелило карактер саме визије,
У почетку, Радовановић не омогућује да се зна о чему је реч, не натовештава ни неки одређени пејзаж, не даје неки чворни појам који би све окупљао, већ нас увлачи у свет неименованих ствари, у дешавања
"
· јношћу,
И суше влажна крила на пламену ђ твог даха,
На овој реченици. посебну пажњу треба обратити на четврти стих, јер у њему лежи један од стожера =— носилаца архитектонске конструкције на којој се држи ова збирка. Песник и његова дело одговорни су, наиме, својој основној вокацији: да својом садржаснагом вербалне синтезе уметнички осмисле човеково иску» ство, значење његове егзистенције:
"Где да нађем реч што спаја
Црни пламен мога краја
Са почетком јачег сјаја2
(Ватре горког лета круже)
Песничка уметност, проблем њеног смисла у данашњем, и не само у данашњем, свету, који је један појавни облик општег цикличког кретања, смисао песничког ангажовања — то је ос новна Лалићева преокупација. Песникова свест, дакле.и његова имагинативна снага, треба уметнички да оживотворе ту индентификацију: да искуство круга, искуство људске историје и људског духа унесу У „савршени круг реченице", тј. да их вербалним и менталним процесом артикулишу!
Све фазе оваквог једног кретања — које је само по себи изванредно опсежан песнички задатак — на овом је месту, дакако, немогућно пратити. Јер, Лалићеве песме често извиру из интимних сећања, често су покушај извесне историјске евокације, то су песме које у природи траже и налазе аргументацију песникових схватања, песме које ,06нављају“ извесне хеленске теме, песме са савременим, веома актуелним значењем, филозофске песме, итд. То су, укратко, песме које имају своје интегрално значење, али и веома наглашена места која налажу контекстуално тумачење, тј. укључивање готово свих песама у основни идејни ток. У смисао целе ове песничке авантуре:
Јер ми је коб да сведочим
Почетак овог сећања
Што враћа ствари извору
(Јуродиви)
Неке значајне пунктове ове песничке визије свеопштег кружења, врћења у себи и око себе, пловидбе „галијунима“" чије бусоле су се ,„у руже
која примамо примарним — чулима, раскриљује једно пространство сачињено не гомилањем појединости, већ умножавањем токова, вирова и рукаваца у оквиру једне појединости, свеједно да ли је то грумен песка што се одроњава, прамен облака што се згушњава и тањи или повесмо влати које бубре, зру и хлапе у пепео. Да би нас вратио самим стварима, да би сутерирао ствари без човека, Радовановић описује предмете, дешавања и стања тако да се не види да их неко описује, да изгледа не да се о њима говори већ да се оне саме говоре, Звучна магија овог описа, мноштво нових речи, најчешће изведених из корена старих, низови ланчаних, синкопираних реченица, ритмичко понављање извесних гласовних склопова или присуство једног истог сугласника у свакој речи појелиних пасажа отвара чула обиљу света, приближава нас говору саме „природе. (Чини се да су овде реализовани неки постулати француског новог романа консеквентније нону једном од тих романа).
Док у првом, реистичком делу „Пустолине" све тече у монотоном ванвременом презенту, у другом, антрополошком делу, упоредо са човеком, свешћу и самосвешћу, из света ствари израња и време, Текст се смирује, постаје „нормалан“, поетски у уобичајеном смислу. Нижу се пасажи изузетне поетске снаге, гради једна хедонистичка етика осенчена слутњом смрти, излаже једна парадитматична егзистенпијална драма. У потрази за човековим идентитетом Раловановић нас води од „стања ствари без човека, преко стања 40века без имена и онога на основу чета постоји за друге људе, преко стања духа разапетог између питања и питања о питању, до стања Једног могућег космоса".
У грећем, космолошком деду, писаном белим по црном, реченице 09разују прстенове, спирале, лукове, пирамиде, звезлане мапе и разне сим боличне облике; хватајући у своје мреже и околни посгтор ства-
ају витлесмислени просторни конрају пр могућност
текст, који богати и 5 двосмерног читања. Смисао НИТе, само 7 речевити већ и у њеној топогпаћији. Са заливљујућом Аос-
ледношћу и каприциозном конструк-
раслојиле" а на секстантима је „не
мушти _ угао“ _ (Морнарица), _при свему, немогућно прескочити. Поготову зато што ти пунктови у ИСТИ
мах представљају и актуелне проблеме данашње поезије. Реч је, између осталог, о такозваним хеленским темама. Какав је њихов смисао у Лалићевој књизи Јесу ли оне пекаква „склонишна поезија“, могућност да се у хеленске плаштове обавију опасне, актуслне истине, или је, једноставно, реч о бирању пута који води ка већ провереним духовним и пост ским синтезама, што се, са разло. том, може тумачити као песников недостатак инвенције2 Оба ова тумачења су савршено бесмислена. Хеленске теме у Лалићевој књизи су вишеструко значајне и функционалне. Дело које има у тој мери општу, космополитску тему и задатак, и ако су та тема и задатак схваћени онако како их је Лалић схватио, једностав“ но не може да се задржава само на националном терену (Лалићев крут, уосталом, једним делом захвата националне теме). Ма колико настојао да редуцира садржаје којима ће се бавити, фазу хеленског историјског и духовног искуства песник није могао да обиђе, То би било изневеравање сопственог пројекта или одсуство способности да се битне ствари осветле. Песник се хеленским темама не користи, нити их обнавља: дослед. но својој општој концепцији и схватању да је хеленска култура проле» ће наше целокупне историје и нашег духа, Лалић доказује поновљивост и трајност ситуација којима су се оне бавиле. Стихови „о" Пенелопи свакако не треба да евоцирају у нама причу о Пенелопи која чека свог Одисеја и бави се ручним радом! Х песмама које су овој непосредно претходиле – („Пролеће и „Песма сведока у пролеће“) Лалић наговештава атмосферу буђења природе, атмосферу долазећег и бујајућег пролећа. Ако то пролеће схватимо као „звездани час човечанства“, као долазак хеленске ере, која се идентификује са експанзијом духа, уметности и поезије, дабоме, уверићемо се да ова песма има много вите смисао песниковог вапаја за недостижним дометима тог духа и те уметности („Како да поновиш слог заданог пролећа") но што је обнављање одређене хеленске теме. Уверићемо се да та песма тачно одговара свом
тивистичком страшћу Радовановић настоји да извесна научна знања и претпоставке (дилатација времена, закривљеност простора, експанзија космоса) преведе на језик уметности, да их учини доступним чулној имагацији, да времену да димензије простора, да захвати и укроти такозване лоше бесконачности оба смера, бесконачно великог и бесконачно малог, на чијем раскршћу стоји човек као мера, да нас језиком удоми у реалности с ону страну микроскопа и телескопа.
Оркестрацијом значења речи, њиховог звука и слике Радовановић изграђује свој космогонијски систем у чијем је средишту човек, али више му је стало до онога што човека и његову моћ поимања превазилази, чиме се сам човек превазилази. Постајући музика и слика речи непрекидно говоре своју границу и истовремено добијају статус самих ствари. Без строге границе између речи као знака и онога што она означава, језик постаје материја од које песник гради човеково боравиште. Књига престаје бити линеарни низ реченица које говоре о нечему, она сама постаје нешто, организам, „апсолутни предмет", тотални доживљај, доживљај тоталног. у
Радовановићеве језичке иновације нису без претходника ни у нашој а поготову у страној књижевној традицији и савремености. Далека сродства појединим видовима његовог подухвата могли бисмо тражити Код неких наших песника (чак и у калитрафији и текстуалној орнаментици Захарија Орфелина), у симболичкој вербалној инструментацији, у Рембоовима синестезијама (Самогласници), Малармеовом култу књиге, Аполинеровим „Калиграмима", у Џојсовом проседеу, у заумном језику Хлебњикова, у Понжовој поезији ства, ри, у савременим помодним песничким школама: у типографској, конкретној, кинетичкој, просторној итд. поезији. Али „Пустолина" је у толикој мери самосвојна и оригинална књита да сва ова и друга улућивања и аналогије не доприносе много њеном ситуирању.
Радовановићево дело је на трагу настојања карактеристичних за чита ту модерну уметност, више за музику и сликарство но за књижевност, настојања да се дође до својеврсног
наслову: „ћирика", у коме је Пенелоца само посредно значајни чи илац,
“ Најмрачнији облак над тим, но нако бесциљним и бесмисленим, вр. ћењем у кругу је вечита претња од
коначности свих човекових настоја.
ња, претња смрти, уништења, апокаанпсе која се, такође у сопственом понављању, увек надвија над цивилизацијом и над људским родом. Песник често наглашава присуство те вечито претеће силе која се, су протстављајући се човековим витал. ним нагонима и потребама, супрот. ставља и његовом делу. Закључујући круг ми смо дубоко свесни да
(Овде негде секу се сви путеви Пре коначног разиласка, и траг
__ звери се меша анђела у страшном спокојном средишту: Ко заостане кајаћг се,
Ко продужи кајаће се. Д (Тамни вилајет)
Са трагом
Има ли трајних домета, има ап чове, кова егзистенција било какав смисао За песника „Аргонаута“, који је славио само трагалаштво, без обзира на његов коначни циљ, за песника „Саопштења о Икару' који и данас пева у похвалу људском генију и људ ском духу, тај је смисао садржан у трајном човековом активизму, У борбеном односу према животу, у чину напора да се оставе докази чове. кове снаге који ће се олупирати времену. Градитељи нестају, али остају здања, све чвршћа и све подстицај
пија за нове напоре; Али додирни зидове: остаје сјај на прстима,
У томе сјају видим град нерањив,
уздигнут На висораван коју не препознајем; ветрови, Силазе као науни, кротко, у његове вртове, Икра звезда плоди се у чесмама; тамо те Сваки покрет длета поновљен, сачуван У савршеном камену, у новом распореду
Који је, можда, од несреће тачнији.
(О градитељима) Наставак на 15. страни Богдан. А. Поповић.
уметничког језика, ослобођеног наративности, свакодневне синтаксе и чуд не очигледности, способног да саоп-' штава нови сензибилитет и нове духовне садржаје. Природно је што је у реализацији тог настојања у књижевности најдаље, можда и предадеко, отишао један композитор. МеЂутим, док је за многа модерна дела, карактеристично сужавање и веш» тачко ограђивање „чистих домена уметности", па и испразна игра сред= ствима, у „Пустолини" су оваплоћена, искуства из различитих домена, она је синтетичка визија инспирисана не антропоцентричким екстазама — већ научним увидима, пре свега знањима. модерне физике и њиховим значењима, знањима која можда пресуд= није опредељују и обогаћују савремену духовност но многе хуманистичке Дисциплине. „Пустолина" је пре драма света но драма човека,
За књигу Владана Радовановића. друге књиге нису створиле читаоца, она сама мора да та ствара. Створена на питањима која немају одгово. ра, али имају животног смисла, „јер се не може одолети да се не поставе“, на граничним питањима, на границама саме књижевности, намењена је превасходно онима који се тим пита. њима и границама баве или у њиховом суседству бораве. За њено читање је потребна концентрација, прибирање свих искустава и нека врста са мозаборава, опуштања и препуштања. Мноштво _разновроних питања пред које нас „Пустолина"“ ставља И недоумица у којима нас оставља и оним што јесте, оним што није хтела. да буде и оним што је њом тек насхућено и наговештено омогућује, чини неопходним да је увек изнова и Арукчије читамо н одгонетамо.
Има добрих разлога да се не пристане на ову књигу, али нема нијед“ ног да се чине узалудним аматерски покушаји иронизирања Радовановићевог подухвата, његовог права на тај подухват. Разумљиво је неразумевање „Пустолине", али то неразумевање не може бити критери ум за њено оцењивање. Небо, и кад је скромно именовано, није ничија парохија. Далеко сам од тога да тврдим да је Радовановићево небо главно небо. Оно је свакако некакво. Не Аишавајмо га права на то небо.
Милош Стамболић.