Književne novine

УЗ ОВОГОДИШЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ПОЗОРИШНЕ ИГРЕ

ПОЗОРЈЕ ЈЕ ПРОШЛО — а недоумице су остале: да ли је ово обећана сезона домаће драмег Може ди се на текстовима младих писаца градити савремени театарски изразг На колико ће се сцена још извести дело овогодишњег победника2 Не разилазе ли се реч и сцена2 Отуд је разумљиво што су југословенске позоришне игре перманентно окружене опречним расположењима, хтењима и надама. Време кампања и апела у корист наших аутора је прошло. Сада позоришта све чешће траже себи писце, јер друштво стимулише приказивање њихових текстова и пред полупразним дворанама. Сваког месеца појаве се тако бар три нове премијере. Мало их је сличних по својим опредељењима и дометима, а много једнаких у претензијама на репрезентативност у драмском казивању. Отуд је званични фестивалски програм био крајње неуједначен, компромисан и у извесним детаљима испод дозвољеног нивоа.

Позоришта, а посебно публика, воле да упоређују, поготово што су идеали многих људи више везани за старе узоре нето авантардне експсрименте. Чак и у драмама изразито модерних афинитета тражи се позната хијерархија вредности као услов литерарне и позоришне афирмације. Парадокс тренутка је у истовременом фаворизовању и нових и старих драматуршких и сценских облика. Можда и зато јер нисмо у стању да се опредеаимб за језик модерног театра. Није ли то разлог што изједначавамо аматерске и безизражајне групе са правим ансамблима, тежимо за дсмагошком екстраваганцијом, фестивал ски амбијент сужавамо на простор пролазне станице и суднице, заправо хтели бисмо мното а чинимо веома мало.

Драмским стваралаштвом данас се углавнем баве млађи аутори. Позорје то недво-

· смислено потврђује. Они нису везани за нашу позоришну традицију. Ово им се тешко толерише а понекад и замера. Жири у образаожењу својих одлука изричито наглашава апстрактну метафоричност појединих тексто“ ва. Наравно, о ограђивању од позоришног израза, овешталих експресионистичких форми, помодарства и селекторских недоследности нема ни. говора. Домаћа драма битише на позорници, али је после свега овог још очитледније — да позоришта све оно што играју не сматрају својим вредностима,

Неспоразуми можда потичу отуда што се млади писци инспиришу животом али не же де да га у свему описују. Разилазе се са одре“ Ђеним простором, шематизмом ликова, корисношћу приповедања, вултарним реализмом, и све су ближе поезији и апстракцији као одређеним видовима стваралачке деструкци-

"лје-и изворима новог израза. Речи имају право на самосталан живот, на деловање у коме ће се пројицирати не само доживљај света него и сопствена духовна снага, на сцену која ће у свему бити отворена и њихова. .

Ако смо још пре једну или две деценије све модерно у театру везивали за авангарду АРУ" тих земаља и актуелне експерименте — сада смо у другачијим приликама па превазилажење постигнутог можемо да заснивамо. на властитој литератури. Вероватно никад толико нисмо имали правих аџтора! Ко је најбољи __ тешко је рећи поготово што ни они сами не теже таквом поретку. Ауторитет се не заснива на броју дела и освојених позорница

инат

Најлепше је с „кока колом“...

Наставак са 6. стране

ПОСТ екизиј у АЕ ка ваја одгаја телевизија. нов 9. ИТ ЕбАЊо би свакако уградити и Ре ТИСИК аа ку са млеком, дете тако не би морало А

напушта своју вештачку мајку ни у једном

тренутку. . б Пеле се Бре које, а ја ПК ] је била из об а Ко" „Гуливер у земљи дилипу„Робинзон Крусо, (Зав ааиеним танаца", „Приче из Шекспира , » ре Јање — па касније „Лепа Нивернеза , » а аи од Иса", „Баф вођа каравана > тами ПЕ није „Том Хунтер", „Благо У Чре р а ру", „Том Сојер и Хаклбери Фин ни реднијим случајевима) данашњих метал литичара и „Капитал или „Антидиру ја: место Тих дивних књига, пуних АМА ти, догађаја, личности и заплета, на теле И ји се појавио један нови тип штива за РЕНЕ М тим бајкама, стзалтиране тетке — Сп НЕ тељке нуде деци виљушке које товоре т то сти, столице које плешу танго, слатке МИНА це стилизоване у атељсима примењених у: кности, вербалне играрије које више ОаТО рају надрсалистима нето МВАИШАНИМА, ј : много дивних ствари, које се баш добро ТЕ лапају у вештачки живот малих СТАНКА традова. Да би их спасли осамљености та визијски ствараоци измишљају и дописива = као форму дружења. Затим се писма извла је из бубња, а онда се деле награде. Дете “ У дакле, још од најмањих ногу, припрема 5. учествовање у Једном друштву, У Буна Е драгоцене ствари могу извући једино из Па ња. Када одрасте, сачекаће га квиз за Одр сле, у коме је поступак потпуно исти. Његов животни циклус биће дакле, затаа стварно није лако бити дете! Време проведено у том узрасту требало би рачунати двоструко, као што се то ради са рат

има. МА ли мното више шанси да ос

А они су има тану живи, него што данас дете чма изгледа

да и поред света остане нормално.

Момо Капор

већ на способности да се речима непрекидно обезбеђује поље за акцију и сценска преображења. Не полази се од оног што је створено им једном за свагда одређено, тако да писци уместо да се прилагођавају имају шансу за непрекидним освајањем. У речима је њихова суштина, и реализација тог замишљеног света зависи управо од тога да ли ће задобити аутентичност на сцени.

Модерно није појам који самостално отстојава на позорници. Аутентичност се чак ни у бајкама о чистом и тоталном театру не може постићи ефектима и предметима. Нису ли то реквизити самообмане, отуђења и кон формизма који је увек ближе кичу него правој уметности. Само су речи у стању да пре окрену ситуацију, да се максимално индивидауализирају и позорницу поистовете са својим могућностима. А ове су опет — у игри и редитељским поставкама! Зар се многи глумци па и редитељи нису афирмисали у право кроз текстове младих аутора2 Ј

Припадати сцени не значи још и опстојавати у литератури. Књижевне вредности исто тако не претходе оним театарским. Млади писци су тога можда највише свесни: зар управо они не инсистирају да се представа о њиховим способностима конституише на основу деловања унутар сцене и промена које

ЦЕНА

се врше из једног у друго дело, Тако нам се пружа могућност да утврђујемо моћ м трајање текстова или аутора независно од тога колико су други модерни и аутентични.

Ово је сигурно време једне нове генерације у коју ваља имати поверења, Она се сва остварује на савременој позорници и пред назлим очима, настоји да не буде конформистичка и да у своме деловању буде крајње независна. Па ипак, многи оклевају да признају њено постојање, инсистирају на континуитету, познатим шемама и идеалима лепог, Није ан то исто што и прижељкивање једне другачије литературег .

Наше писце или бар оне најспособније можда би далеко више ценили када у позоришту не би били толико колебљиви. Младим ауторима не сметају класици већ начин на који се они приказују. Не инсистира ли се и даље на реалистичном опусу, психологизирању, емоционалном преживљавању, наглашавању основних идеја и разлога за игру или стварању илузије о хармонијама нашег света2 Чак се слични захтеви постављају и почетницима! Уз то циљ нам је још увек масовни аудиторијум и педагошки утицај са позорнице. Не усуђујемо се да запитамо обичног човека — да ли он уопште има потребе за уметношћу! Отуда шаренило на сценама, мешање стилова, подилажење примитивном укусу и препуштање израза анахронизмима. или нападној помодности. Никако да успоставимо равнотежу са нама самима и у таквој атмосфери природно је да се поједини ствараоци осећају скученим и доведеним у позицију коју одбацују као своју уметничку и животну реалност.

Од фестивала и критике, без обзира на њихове естетске позиције, аутори очекују далеко више — него што је утврђивање се“ зонског редоследа или евентуално издвајање једног и указивање на његове изузетне способности, Тим пре што се годинама са упорношћу постављају захтеви за променама једино писцима. Како другачије објаснити то да се на истој позорници или у једној средини сусрећу изузетно атрактивне и модерне представе и оне овештале и крајње шаблонизиране, да редитељи експериментишу и користе за своја виђења одавно пресахле форме, а таумци играју час једним новим језиком који тек треба да постане правило, а час упадају У

"манире према којима смо постали равноду“

шни, Ако желимо прави израз — морамо бити сви савремени!

Аутори одбијају тврђење да је тренутак изузетан само зато што се они са, својим текстовима у њему јављају. Њима је доста привидне благонаклоности и обзира. А до тога долази само зато што никако да утврдимо до које мере је њихово стварање изворно и да ли су им речи у свему истините и посто јане на сцени, Ако дела Велимира Лукића (награда за најбољи драмски текст дошла му је са закашњењем од неколико сезона), Александра Поповића, Антуна Шољана, Данила Киша, Ференца Деака и других садрже праве вредности — зашто се не вежемо за њих У трагању за изразом који ће у свему припада“ ти нама и овом времену. Позорје оцењује и награђује — али позоришта не играју и у томе је апсурдност ове ситуације. Фестива мора да свој ауторитет гради управо на томе —_ колико ће позорница прихватити дела чије нове вредности откривамо и афирмишемо!

Желимо ли — циљеви ће нам бити идентични. Отуда се подршка младим ствараоцима не исцрпљује само у ласкањима и наградама. Много је важније, .чини се, позорнице | растеретити њихових сопствених заблуда, У клонити све оно што вуче назад и окренути се животнијим формама које ће нам увек изгледати као недостижни идеали наше уметничке егзистенције и слободе.

Петар Волк

ИСКУСТВА

И ИСКУШЕЈ

А.

УТИСЦИ СА ХЈУ СТЕРИЈИНОГ ПОЗОРЈА

КАД СЕ ЈЕДНА СМОТРА, као што је Стеријино позорје, заврши, публика обично памти само награђена остварења и уметнике, Али Људи од струке не заборављају ништа што је протекло, они тек онда сређују утиске и изводе закључке за свој будући рад. Зато је на Стеријином позорју било много позоришних радника из свих наших културних центара, мада су неки од њих боравили привремено и видели само неке од десет приказаних представа. Да ли ће им то користитиг

Ансамбли који су учествовали на Позорју смењивали су се готово вртоглавом брзином, брзо пристизали и још брже одлазили, тако да неки нису стигли да било с ким размене мишљења о репертоару, стилу и новим позоришним тенденцијама у њиховој средини. „Округли сто критике", који је пружао могућност за ту размену, није успео да окупи наше најзначајније позоришне раднике. Неки врло познати позоришни критичари понекад су и присуствовали овим састанцима, али нису прозборили ни речи, мада се Од њих то с правом очекивало. За „Округлим столом критике" говорили су готово увек исти људи, којима је, на крају, било непријатно због такве ситуације, али су истрајали У жељи да присутни творци извесних представа не остану без икакве оцене о свом раду.

Разговори и предавања која су одржана У вези са извесним проблемима и представама Стеријиног позорја нису могли да замене ширу и систематичнију размену гледишта о овотодишњем Позорју и садашњем позоришном тренутку, која би требало да се одржи као нека врста симпозија по завршетку смотре. То би дало услове за озбиљнији рад на ис траживању позоришних проблема, које у неким земљама проучавају читави институти. Литшена тог симпозија, ова смотра се више коментарисала у кулоарима него јавно. Има се утисак да се критичари боје отворене борбе за своје ставове, мишљења и критерије, претпостављајући јој бусију својих новинских или часописних стубаца. А тек разменом и конфронтацијом мишљења могу се из вући одређени закључци и о садашњем тренутку нашег позоришног израза и о трагању за новим изразом. Ове године повели су се разговори о оснивању националне секције позоришних критичара: можда је то знак да ћемо имати прилике да позоришне критичаре видимо окупљене на заједничком раду, који досад није постојао.

Чини се да је домаћа драма у извесној стагнацији. Пошто је прошла кроз период детињства и преболела разне дечје болести, дошла је у период младалачке заинтересованости за опште теме, с једном нотом апстрактности карактеристичном за недовољно животно искуство младости. У томе је њено искушење за савремени позоришни израз. Из гледа да има више добрих драма него личности с једном специфично позоришном имагинацијом. И Иван Супек, иначе истакнути научник, и Антун Шољан, писац који досад није писао за позоришну сцену, написали су добре драмске текстове, али нису изразити драмски писци. С друге стране, неки драмски писци, врло присутни у нашем позоришном животу, као Александар Поповић, Доминик Смоле, Велимир Лукић, Томе Арсовски, Јосип Тавчар врло се често сретају на Стеријином позорју, што показује да број изразитих драмских писаца није тако велики како на први поглед, можда, изгледа. А њихове драме приказане на овогодишњем Позорју не стоје на оној висини на којој су стајали њихови ранији драмски текстови: има, на пример, мишљења да је Лукићев „Дути живот краља Освалда" боља драма од „Афере недужне Анабеле" и да је Поповићева „Утва птица златокрила" један од његових мање успелих текстова. Једини изузетак. представља песничка драма „Боровнице" Ференца Деака, која, дајући у истински надахнутим стиховима једну тамну слику људског морала, представља зрео изданак маЊарске драме у Југославији, по тону сасвим различит од драме у Мађарској. Било је зато мишљења да ове године, можда, не треба доделити награду за најбољу драму, али је, у сваком случају, Велимир Лукић ту награду заслужио како због тога што је „Афера недужне Анабеле" текст који пружа изванредне могућности за сценски израз, тако и својим дугогодишњим успешним радом на драми. Његов би успех био свакако још значајнији да је ниво његових дијалога виши, а смелост драмског заоштравања радње већа. Он је, међутим, песник и приповедач у драми, који редитеље увек уме да надахне да његове визије надграде и створе шармантне и занимљиве представе.

Од других текстова на овогодишњем ЏПозорју, осим Деакових „Боровница", посебну пажњу су изазвали текстови Антуна Шољана и Ивана Супека. Шољан је у „ДАноклецијановој палачи" настојао да да једну фарсичну визију историје, у којој се историјски подаци мешају с легендом, а психолошка драма човека-владара с лакрдијом владалачке дилеме да се ужива у обичним људским радостима или у свемоћи, Уа драми је најбољи други чин, у коме се појављују градитељи, трговци и радници и презентирају своје карактеристичне односе према власти и животу, Насупрот овој „ругалици историји", како је сам Шољан окарактерисао своју драму, Супек је историју схватио озбиљно, настојећи да из случаја великог нашег научника Марка Антонија де Доминиса извуче корисне поуке за савременост, Побуна овог нашег великана против јаке централне власти Ватикана, као и његова тежња да измири англиканску и католичку цркву и међу њима ус постави коегзистенцију, имају и данас акту“ елно значење. Вештим преплитањем прошлог и садашњег, великим бројем јасно извајаних или бар скицираних ликова и високим нивоом дијалога, Супек је дао јелпу драму не товремено историјску и савремену, која је, уз то, имала више симболике и потекста него

многе друге, апстрактне и аисторичне драме на овогодишњем Позорју.

Изузимајући донекле „Крштење на Савиди" Доминика Смолеа и потпуно први македонски „мјузикл“ „Бумеранг“ на текст Томета Арсовског, готово сви комади су тежи“ ли да схвате и прикажу неке опште, ванвремене истине. Тај циљ писци су, углавном, настојали да постигну помоћу алегорије и, пре“ тежно, у облику фарсе. А осим Поповића, у чијој се „Утви птици златокрилој" крије подсмешљиво виђење неких појава из наше најновије прошлости, остале фарсе су биле претежно тамно обојене и завршавале се У безизлазу или поразу идеализма, тако да могу да делују позитивно на гледаоце само изазивајући у њима отпор и противстављање ономе што је приказано. Ако се може судити по драмама приказаним на овогодишњем Стеријином позорју, садашњи тренутак драмског стваралаштва, чини се, нарочито карак» терише заинтересованост за морални про» блем који проистиче из односа према власти, било као проблем оних који власт имају или оних које власт жели да држи у потчиње» ности. То је основна идеја и „Афере недуж• не Анабеле", и „Херетика", и „Дпоклецијано« ве палаче", и „Утве птице златокриле", и „Крштења на Савици", и Тавчаревог „Реда мора да буде", па чак и „Пехливана Шахина", драматизације једног дела Селимовиће» вог романа „Дервиш и смрт" од Јована Путника. Савремена југословенска драма је, У ствари, заинтересована за оне исте етичко политичке проблеме за које је заинтересова= на њена јавност и поставља их на ангажован начин, осуђујући насиље и исмевајући хипо• кризију.

Релативно апстрактни драмски текстови; који нису инсистирали ни на било којем времену и ни на било којем конкретном проа стору, дали су велике могућности за грађење представа које су, углавном, режијски, сцег нографски и костимографски биле занимљив ве и, понекад, чак спектакуларне. Машта је при том имала превагу над логиком, понекад чак и на штету неопхолне логичности. Сце• нографија и костимографија су настојале да измисле што више разноврсних и необичним слемената, који су представу често чинили нејединственом, па и хетерогеном. Највећи и најуспешнији изузетак од тог правила дала је представа _ Супековог „Херетика" режијом Георгија Пара и сценографијом Мптпа Рачи» ћа, уз асистенцију костимографије Ипте Кос» тинчер. Личности ове драме су током читаве представе стајале на некој врсти иконостаса м, као по налогу судбине, ступале у драмску радњу и бориле се са де Доминисом и његоч вим идејама. Статичност овог решења, уоста= лом Аубоко симболична за петрифицираност амховне власти, слична је статичности пред“ ставе „Крштења на Савици", у којој је, ме« Ђутим, било чак и извесне дозе оперске уко“ чепости из које су се истицали готово једино изврсни костими Аленке Бартлове. Људи из позоришта су уопште настојали и успевали да апстрактну идејност драмских текстова допуне и „конкретизују“ живим мизансце« ном, богатим и понекад бизарним костимима, многобројним, потребним и сувишним, елементима декора итл. Својом падгтрадњом они су алеторијско драмско ткиво чинили атрактивним, па и пријатним, упркос њиховим там= ним бојама. Када је, пак, редитељ сувише ве ровао у вредност самог текста и настојао да та само илуструје, представа је била лоше реализована и истицала слабости текста.

Карактеристика _ садашњег | позоришног тренутка је да сценска реализација не илу= струје драму, већ је надграђује, и може са слободно рећи да није случајна коннциден“ ција да су најбољи текстови имали и најбо« љу сценску реализацију. Сами текстови су били нека врста партитура, које су не само о могућавале већ и захтевале виртуозну репро-« дукцију. Могућност: да исте вечери видимо два сасвим различите представе два комада Алек• сандра Поповића, „Утве птице златокриле" на Стеријином позорју и „Друга врата лево“ изван њега, јасно нам је показала до које мере и мишљење о драмској „партитури" за• виси од њене сценске реализације: у првом случају Небојша Комадина је, углавном, само репродуковао _ Поповићев текст, док је Богдан Јерковић од њега створио једну креацију, иако је имао на располагању глумачку скипу састављену ОА аматера, али, истина, аматера заљубљених у позоришну игру до фанатизма. У креирању представе на основу пишчеве „партитуре" велику улогу, наравно, имају и гаумци, који су ове године манифестовали извесне нове тенденције и нови приступ глуми уз максимално ангажовање меихофизичких способности, што се најбоље видело у представи „Електре“ Данила Киша, нарочито у глуми Неде Спасојевић и Мише Јанкетића.

Можда на овогодишње Позорје нису ститле неке боље представе („Велики Мак" Ериха Коша и Дејана Мијача, „Политичко вјенчање" Фадила Хоџића2) од неких које смо на њему видели. Зато, евентуално, треба мењати систем једног селектора за рачун мале екипе селектора. Али битно је да је оно, ипак, имало један доста уједначен квалитет и су. терисало један доста компактан утисак: У“ тисак да се фонд добре домаће драме увећава и да је Стеријино позорје као институција потребно да се њен раст пастави, а са њом и раст нашег националног театарског израза и наше позоришне критике и теорије.

Драган М. Јеремић