Književne novine

и

„део народа и

ЈЕЗИК И ЗБИЉА

СМИСАО ДИСКУСИЈЕ ОБЈАВЉЕНЕ

У „ТЕЛЕГРАМУ“

ОД 14. МАРТА 1969.

је

ТЕМА ЈЕ, на први поглед, иницирала. филозофски приступ проблему, али се, због наше специфичне језичке ситуације, убрзо ограничила на однос званични језик — језичка зби„а. Лајтмотив свих дискутаната бида је идеја да је језик само инструмент политике, предмет њеног манипулисања. То је, наравно, тачно, али непотпуно. Језик је, у ствари, као ошшта својина и предмет свеошштег манипулисања. Последњу реч не треба узети у њеном пежоративном значењу. Но тачна је и обрнута констатација: језик манипулише људима, детерминише њихове ставове. Њу лепо илуструје баш ова дискусија. Мада су често истицали да је наш језик био увек у служби неког поАитичког програма, дискутанти су, иако можда не увек експлицитно, иступили и сами као носиоци једне одређене политике. Ово, наравно, није нимало чудно, јер је језичко питање и политичко раг ехсеЏепсе, нарочито у многонационалним државама. Зато је, да парафразирам Готовца, метафизички приступати проблему тј. замишљати да се језик и наука о њему могу посматрати изоаовано | од — друштвено-економске стварности — узалудан посао. · Историја нашег заједничког књижевног језика, као што је познато, почиње од тзв. Бечког договора 1850. т. У дискусији се тај договор напада као велика грешка, јер је био „диктиран политичким разлозима". Гаји његове присталице настојали су да, у. условима аустро-угарске доминације, надвладају покрајински сепаратизам и уједине све Хрвате на бази најраспрострањенијег дијалекта, који је уједно био заједнички и другим југословенским народима. Може. то неком изгледати данас романтичарски и утопистички, али је то питање: било тада од виталне важности. за хрватску нацију и њено јединство. Мосталом, и други су народи решавали поменути проблем на исти начин. Италијани су за свој књижевни језик узели тоскански дијалекат. У Француској је у ХШ веку говор Париза и околине потиснуо два дијалекта која су управо била достигла своју класичну епоху у књижевности: _ англознормански и провансалски. Само док је код Француза одлучујући утицај имао краљев ски двор тј. политички центар нације, код нас се ради о договору књижевника, који није имао, нити је могао имати снагу обавезне примене у пракси. Уосталом, његови потписници су изричито нагласили „да се никоме не брани да пише и на друтом нарјечју“. Треба се подсетити да су главни мотиви договора били: углед дубровачке и народне књижевности, као и чињеница да се штокавским дијалектом служио већи књижевника. И пре Вука (који се, узгред буди речено, оптужује за све садашње невоље с језиком) било је са хрватске стране покушаја још у ХМГ веку да штокавштина постане заједничка за све. Језичка ситуација у Хрватској била је утолико компликованија што се и на кајкавском и чакавском развила током векова богата књижевност (Ј. Хабделић, М. Марулић, П. Хекторовић, Х. Луцић, П. Зоранић), мешајући се, додуше, у извесној мери са штокавском. Шта се збило са та два дијалекта2 Не могу се сложити са Грчићем да су отишли У „језичку мртвају“, јер су, поред тога што су сачувани у народном говору, утицали, што је сасвим природно, на даљи развитак књижевног језика, а у новије време се развила и посебна Аијалектална поезија (Назор, Домјанић, Крлежа). Да ли би таква коегзистенција била могућа да су политичари .прописивали стриктну употребу једног дијалектаг И какву је улогу у свему томе могао да има бан Куен Хедервари, кад је он форсирао пре свега употребу мађарског Језика2 Г Е

Овде се у дискусији дошло и на релацију ми-они. Грчић каже да су Хрвати жртвовали два развијена дијалекта и да су једино они доследно

извршавали Бечки договор. Такво гледање на ствари је упрошћено и. једнострано. Узимањем херцеговач-

ког говора (који спада у новоштокавске) за књижевни језик, елиминисани су из српске културе не само староштокавски дијалекти јужне и источне Србије (који су по неким архаичним пртама ближи кајкавском и чакавском него херцеговачком), већ и славено-српски, односно језик дотадашње арпске књижевности. На тај начин прекинута је једна вековна традиција започета још у

доба Ћирила и Методија. Критичази се, међутим, не слажу: Скерлић за-

мера Вуку што је дезавуисао Доситејев Пен линац а · Богдановић што га је обновио! Винавер пак наАази да је реформа осиромашила песнички израз (В. Меша Селимовић: „За и против Вука"). Она је учинила и да ДА. Обрадовић, А. Му-

"Наставак на 10. страни

| А == Уа

ТРЕТЕКА ЗУБТОДА а ВАККОМТ Се

виа

Књижевне

БЕОГРАД, 19. ЈУЛ 1969. Година ХХТ. Број 358. Лист излази сваке ЦЕНА 1,50 ДИНАР. _

5“

новине

Аруте суботе.

Анкета „Књижевних новина“.

ОД ЧЕГА

ЉУДИ

а ЊЕ

Просјаци апсе рогсбав!

— Господине руке ти љубим и. очи златне лице ти се видело да ми даш

дете ми турбекулозу има с криву

руку што ће човек ради господине стопе ти благосиљам де газиш с но“ гу бог ти дао нема муж ми затрпао рудник снага ти се позлатила децу лепу да водиш с теб-и срећу бог ти дао ко ником хвала хвала господине госпоћо ручице ти љубим злалне...

То је рефрен, не малог хора који се може чути скоро у свако доба дана и ноћи на београдским улицама, пред нашим прагом, по кафанама, ба штама, на железничкој станици, испред биоскопа и позоришта. Пре нето што се приступило раду на овој анкети, редакција је израдила један шири концепт прилаза овом проблему. Имали смо намеру да, колико год је то могућно, успоставимо један посредан дијалог између оних који се свакодневно или повремено сукобљавају са овим проблемом, било као

пасивни посматрачи, било. да су про- .

фесионално везани за ову тематику. Консултације и разговори су обављени са просјацима, са обичним грађанима који се свакодневно сусрећу са. овом грубом чињеницом и на крају са онима који су позвани да о овом проблему имају свој званични став са потпуним образложењем. Тако су, од просјака у овој анкети неки добровољно, неки стицајем

ЉУБИЦА ФИЛИПОВИЋ-ЛАЗАРЕВИЋ

"околности

„две брезе"

узели учешћа: једна жена са дететом из Шапца, једна девојчица која је заббравила где станује,један средо вечан човек из болнице и рата, један мали брат и једна мала сестра који продају балоне на Калемегдану, један младић који нема ништа и један други младић који нешто и има али хоће да проси. Затим је обављен разговор са АДратојлом Загајчанин, домаћицом из Београда) која је велики противник давања милостиње. На веома љубазан одзив смо наишли код Милунке Јованчићевић, управнице Центра за социјални рад Скупштине општине Стари град, у чијој канцеларији смо затекли и Босиљку Митић, социјалну радницу и Оливеру Перић, социолога истог Центра. Разтоварали смо, такође, и са групом оперативаца из Инспектората за јавни ред и мир СУП-а града, који се посебно баве проблемом просјачења

у Београду, а који су нас из оправ- ·

даних разлога замолили да остану анонимни. Тако ће се сви подаци и Свако мишљење које смо добили у СУП-у појављивати као јединствена изјава ИНСПЕКТОРАТА. Коначно,

своје мишљење су дали и Вида Веј-

стракова, педагог прихватилишта за децу и младеж, психолог Хуго Рот и, на крају, Бранко Пепзић, председник Скушштине општине нашег главног

До учесника у овој анкети се долазило на разне начине, у разна доба дана и ноћи, различитим превозним средствима и под различитим времен ским условима. Тако је настао један — надамо се—јединствен колаж, један аутентичан мозаик погледа, збивања, и мишљења о проблему просјачења, који износимо у свем његовом изобиљу. Дајемо прво реч једном од оних учесника који су нас инспирисали да направимо ову анкету:

— Бог срећу нек ти да господине и благослов много си ми сладак човек дете имам болно само мало за дете... нека те свети благосиљају... да ти ра“ сте ди не сејеш. и срећа да те прати, на пут и са очи своје да је видиш кад ја очи немам... за дете г0осподине... |

Млада жена. Седи на плаочнику у Улици Маршала Тита испред продавнице обуће „Борово". Забрађена шареном марамом. Црна“ дуга сукња јој прекрива савијене ноге на којима седи. У крилу мало мушко дете. Пр-

Љаво и голо. Две'до три године. Жена има једно око затвореније и „слом љену"“ деону шаку држи испод груди. Леву: је придигла у висини лица. Проси.

— Одакле си2

— Из Шапца.

— Колико ауто просиш»2

— Две године. б

— Зашто не радиш2

— Не могу да радим.

— Имаш ли мужа2

" - Немамо мужа.

— Је ли дете тваје2

— Моје је дете. |

— А где ти је муж2

— Ето, немам мужа. ,

— Колико можеш да зарадиш ста ког а !

— Мало.

— Колико»

— Мало. Нема. Мало.

= Да ди те хапсе2

— Нека ме хапсе. :

— Колико пута су'те ухапсили за ове две године просјачења2. · У

— Два пута.

Један неуобичајени јубилеј

АЕСЕТ ТОДИНА

СЛИКАРСКОГ РАДА БЕЗ. ВИДА

Зна се да је за сликање неопходан вид, а не зна се да ја, овако без вида, сада у сликању тражим и налазим заборав за свој отети вид... Какав

парадокс!

ЧЕСТО МЕ МНОГИ знатижељници "питају које су ме побуде руководиле

"да опет покушам да сликам. Најкра-

ћи одговор би гласио: моја лична. раАозналост. Да ли бих под овим околностима била у стању да урадим бар једну сликуг Одмах је избор пао на љупке грациозне брезе које су ми са

_ осталим лепим успоменама остале у

незаборавном _ сећању са мог. пута

· кроз Русију. Та је радознадост све

даље. расла и прерасла у. акцију и покушај, Тако је настала прва: слика. резе“ из циклуса „Немогући покушаји". или „А: сад поново да почнем од самог почетка, значи од болнице, Али да не понављам, већ кратко и јасно: ушла сам у болницу са видом, а после операције изишла без вида. Не питајте

је „Си Х 7 +

како сам се осећала. Свако нека то сам замисли. Право је чудо како нисам пресвисла. У тим данима обила„зиле су ме две племените; и хумаке аичности, налазиле ми се свака на свој начин, па чак и после изласка из болнице све док се нисам, како-тако, сама снашла у тој тешкој ситуацији. Све што су чиниле било је искрено:

и скромно, иако су биле заузете сво-. јим професијама и другим обавеза-'

ма. Ја их нисам ничим задужила, а услуте се могу само услугама вратити. Знам да им неће бити по вољи ова моја изјава, али, реците, како могу а да их се не сетим по добр' помислим на најболније дане мог живота Речник ми је оскудан и “не дозвољава да изразим захвалност коју дугујем за њихов уложени труд

Да ли овде увек просиш»2 Х сите лик пази лов ав ет сеЕр тел арквали ћи

у кад год

— И у Шамцу. Једном су ме ухањ |

сили у Шапцу, једном овде.

— Па шта ти кажу када те ухапсе2_

— Ништа, Пусте. — Шта радиш када дође нека друта жена поред тебе да проси2 У

— Нека дође. Мени не смета. Ако.

дође ја ћу да одем да на другом месту.;. — Мораш ли баш да просиш»2

— Не могу да радим. Не видим

добро све. — А видиш ли паре2 — Паре видим.

Разговор смо водили око три сата по подне. Несносна гужва на трото-

ару. Од људи и од аутомобила. Нала-

зимо се непосредно пред тролејбуском станицом. Врева као у котау. Дете не мрда у њеном крилу. Спава к'о топ. жххж

Психслог ХУГО РОТ се веома љубазно одазвао нашој молби и писмено дао свој прилог овој анкети. Одговор на постављена питања износимо

у целини ради једне дубље психолошке припреме за даље праћење ове

"анкете. у

Ф Шта условљава (прати) појаву прошње (шире: у друштву)г

ПРОШЊА ЈЕ без сумње, првенствено економско-социјална категорија дру-

штва. Њени узроци, виђени са тог'

економског аспекта, довољно су поз

нати и нема разлога понављати их, ,

тим пре што су лако и једноставно објашњиви и подлежу оним општим законима економике, паралелно са пауперизацијом, економским кризама, материјалном моћи целог друштва, па-тиме и породице и јединке, итд. Али, као што закони економике не „иду“ сами ,за себе, већ. условља-

вају и, реперкусије на личном, људ-.

ском, тзв. психолошком плану, тако. се и ова појава не „отрже" од те за-

конитости и иманентно условљава и став, друштва према прошњи и прос-

Наставак на 15. страни

око мене. Ево њихових имена: Борисава Влајић, секретар Врховног суда Србије, и сликар Пеђа Милосавље-

" вић, један од мојих првих Ђака, не

само у хронолошком већ и у сваком

другом погледу. У ово би се сад до

бро уклопио један мој парадокс: „Каквих људи има, добрих и

Још се боље види кад се 4“. обневиди.

Дуго сам преживљавала тешку МЕ шевну кризу. У то доба наишао је

дописник једног дневног листа. "са. · жељом да ме фотографише и узме

Наставак на 7. страни

· Љубица Филиповић-

· Лазаревић

недобрих,