Književne novine

А. КУЗЊЕЦОВ — А. АНАТОЛ

АНАТОЛИЈ ВАСИЉЕВИЧ КУЗЊЕЦОВ родио се пре четрдесет година (18. августа 1929) у Кијеву. | '

Према литератури о овом писцу, а и према његовом умнотоме аутобиографском роману „Бабиј Јар", прве подстицаје за књижевни рад осетио је Кузњецов врло рано, још у де чаштву. И то под деловањем стравичних до“ гађаја који су се одигравали у Кијеву током фашистичке окупације, када је становништво "главног града Украјинске ССР било десетко. вано на најсвирепији начин. Кузњецов, два наестогодишњи дечак у почетку окупације, био је сведок многих трозних злочина описа“ них у роману „Бабиј Јар". За време окупације Кијева радио је код кобасичара, био чистач обуће, продавао цигарете. Тада је почео да белелси своја запажања и утиске, настојећи да их обликује као кратке приче. Рукописе је чувао закопане у шупи.

Из података о Кузњецовљевој младости види се да је он, после ослобођења. Кијева. и завршетка рата, доста дуго маштао о пози-

ву балетског играча. Извесно време статирао'

је у кијевском Оперском и балетском позо“ ришшту, али је и даље радио на кратким про. зама. Године 1946. упутио је циклус својих прича на конкурс листа „Пионерскаја прав“ да", расписан за ауторе из целе земље. Две приче Кузњецова биле су објављене, а њему је додељена друга награда.

У изградњи Каховске хидроцентрале (у У

срајини) Кузњецов је учествовао 1952. зодине.- : -

као дрводеља: и бетонер. Био је сараднит ли“ ста намењеног традитељима те хидроцентрале. Члан КПСС постао је 1955. године. · Московском књижевном институту „А. М. Горки" упутио је Кузњецов средином прошле деценије двадесетак својих дотле објављених прича, и тако су почеле његове студије литературе. Отпутовао је 1956. тодине у Сибир, "8

Неколико речи

ћо је Анатолиј

Књиге су спаљиване под (таљином, еада ће епаљивити моје

ћузњецов

градилиште Иркутске хироцентрале, где 18 прошао кроз „ствараламку праксу" и радио као бетонер.

Замисао обимне Кузњецовљеве приповетке „Настава легенде" датира из тога времена, а. повезана је са боравком џи радом аутора У цркутском крају. По повратку у Москву Куз“ њецов је наставио студије и написао припо» ветку коју је замислио и као свој дипломски рад,

Објављена 1957. тодине у московском ча“

сопису „Јуност" (Младост), приповетка „На“ ставак легенде, Младићеви записи" наишла је на велико интересовање. То дело — по оби“ му омањи роман — доживело је за кратко време низ посебних издања. Милион примера“ ка „Наставка лезенде" штамнано је у С у периоду 1957—1961. тодине. Тада је констатовано да Кузњецов спада међу оне младе совјетске књижевнике чија дела привлаче најживљу пажњу и ван граница Совјетског. Савеза: појавило се мноштво превода „На ставка легенде" у разним земљама, Код нас је такође преведена та. књига. . Совјетска Кратка књижевна енцшелопеди“ ја. (трећи том; Москва, 1966) писала је о Анатолију Кузњецову и следеће: „Кузњецов је један од иницијатора савремене „омладинске приповетке", чији јунак — младић са књишким, идилично упрошћеним представама 0 животу — доживљава суочења са хероиком, тешкоћама и противречностима реалности, и тако изтрађује позитивни животни — идеал. Приповетк«. звучи као искрена исповест младог човека: веродостојне скице личности и живота, чинећи оно најпривлачније у приповеци, нижу се наизменично с јунаковим лир“ ским кжазивањима... Године 1960. издавачка. кућа Лионске архиепископије (Француска) објавила је тенденциозно скраћени и изопачени превод приповетке на француски језик, снабдевши књигу противсовјетским коментаром. Аутор је повео парницу преко францус“ ког суда и издавачи су били новчано кажњени због повреде ауторског. права".

Пре десетак година у СССР је снимљен филм по мотивима „Наставка летенде", а на многим позорницама приказивана је драма. тизација те приповетке чији је аутор 1960. дипломирао на Институту за књижевност.

У _ Сем приповетке „Наставак легенде" и ро. мана. „Бабиј Јар", Кузњецов је објавио збир“ ке прича „Селенга", „Пулс живота“ п „Авгу“ стовски дан", обимнију приповетку „Код сво“ је куће", књигу прича за децу, као и друге прозе,

о бившем Анатолију ћузњецову

БОРИС ПОЉЕВОЈ

ЕНГЛЕСКЕ РАДИОСТАНИЦЕ су ове недеље објавиле вест коју смо ми, севјетски КЊИ жевници, примили као новинарску „та Као једну од оних „патки које пропагатори империјализма с времена на време ЛАОН . ју у етар и на новинске ступце, покуш у ћи да баце сенку на совјетско друштво. шко је, у самој ствари, било поверовати ба је књижевник Кузњецов, који је У 4 отишао на стваралачки службени пут, ОдАЈ чио да се не враћа у Домовину. Помиње и се на провокацију, учињену над неискусним путником, о могућном психичком Пор ке ју. Судило се; па не може, ваљав че КА хода у двема кожама Це оном ве т

ко није човеку шшло у главу. ,

Аму авај, ове вести су се обистиниле, 1 пропагандистичке галаме, која се дигла .50 Кузњецовљевог имена,, почела је уда се степено уобличава она невидљива 3 на НЕ окор лика коју је он брижљиво и ривао не само од својих читалаца него и. а својих познаника и пријатеља. Сада је (55 но: учињена је издаја, једна од најподлиј 3: бежање У табор непријатеља социјализме, издаја свих својих нек ПИ; које ] не једном сам проклам !

По гледајмо чињенице. 'Почетком Т годин, Кузњецов је дошао У редакцију» Мт са стваралачком изјавом, у којој Је ЊЕ речено да је тренутно његова највећа ум ничка жеља да напише роман о Другом конпау КАРИ 5 Бод Далива, (Весна јесте тивност]! младог Р. . џ ."

Жен па тера марљиво изучавање библиогра-

: е Кузњецов. По

ијала ~— писао Ј феког материјале овати у Лондон. Ја

ел тога потребно је пут се У Да знирам био. Да би роман ово жив, испуњен ЖИВОТНИМ детаљима. 490) 2 2 но је лично проборавити тамо. До а куће у којима је живео Лењин, ме пи јима се сретао с људима, све та 15 па торије, библиотеке, ет за Лењиг.

ути конгрес РС ; : | ЗРЕ ијЕ је прихватила овај а а платила писцу аванс и известила ав

жевника СССР о његовом одласку на овај службени пут. Са сјајем у очима он је после тога причао колегама. о томе колико жели да види куће у којима је живео Лењин, да УАНше ваздух лондонске библиотеке који је он удисао, да посети Хајтетско гробље и да 04: стоји крај гроба Карла Маркса, где је стајао и Лењин пред одлазак из Лондона. .

И ево извештаја из тога града: Анатолиј Кузњецов је одлучио да се не враћа у Ота» бину. Из чланка, објављеног у „Дејли телеграфу", сазнајемо за шта се Кузњецов инте ресовао првог дана по допутовању У престоницу Енглеске. Испоставља се да је он, не часећи ни часа, појурио у рејон Сохо — сре“ диште лондонских блудних места, забављао се тамо стриптизом, а затим пожелео да „на Бе себи проститутку". Ето шта је претходило појави Кузњецова на Флит стриту, у Редак цији „Дејли телеграфа".

А шта је с романом о којем је он толико говорио својим колегама и за који је добио солидан аванс У редакцији часописа и у из давачком предузећуг Показује се да га та тема уопште не занима и да је захтев поднео само зато да би могао да се нађе у капиталистичком свету. |

Заволевши га, Кузњецов прича ни мало наивним новинарима и у гисменим изјавама за радио о томе како је он био принуђен да своје рукописе чува не у кући, не у писаћем стоду, него затворене у стакленим тет-

лама које је ноћу, тобоже, закопавао У зем-_

љу. „О, колико сам јама ја ископао, закопава уући своја дела — пише он. — Затим сам не колико месеци проналазио те јаме, ископа вао из земље рукописе, преснимавао их на микрофилмове и поново закопавао." Затим де, по његовим речима, ушивао микрофил"ове с негагивима у поставу капута и изнео "треко границе. Павши у јарост, он изјављује даље да, би, ако му не би пошло за руком

да допутује у Енглеску, набавио тњурачко одело и совјетску границу прешао морем,

Настанак на 16. страни !

МОЈЕ ОБЈАШЊЕЊЕ; Ви ћете рећи да је те шко да се схвати: зашто би писац чије се књиге продају у милионима примерака и ко. ји је у највећој мери популаран и познат У својој земљи изненада одлучио да се не врати у ту земљу — коју, штавише, воли

Губитак наде: Ја једноставно нисам више могао тамо да живим. То осећање је јаче од мене. Ја просто не могу тамо даље да живим. Кад бих се сада поново нашао у Совјетском Савезу сишао бих с ума.

Ла нисам писац, можда бих могао то да поднесем, Али пошто јесам писац, не моту. Писање је једино занимање на свету које ме озбиљно привлачи,

Када пишем имам илузију да мој живот има неки смисао. Не писати за мене је, гру“ бо речено, исто што и за рибу да не плива, Пишем откад памтим. Моје прво дело је издато пре 25 година.

У тих 25 тодина ни једно једино од мојих дела није штампано у Совјетском Савезу онако како сам га ја написао.

Из политичких разлога совјетска цензура и издавачи скраћују, изврћу и злоупотребљавају моја дела до те мере да их је потпуно немогуће препознати. Или не дозвољавају да се она уопште штампају. Док сам био млад живео сам надајући се нечему. Али појава сваког мог новог деда није био повод за радост него за тугу. Јер се моја дела појављују у тако ружном, лажном и наказном облику да се стидим да погледам људима у лице.

Да напишете добру књигу у Совјетском Савезу — то је још увек најједноставнија ствар. Права мука почиње тек касније, када покушате да је издате.

М последњих десет година живео сам у стању сталне, неопозиве и нерешиве контрадикције. На крају сам се једноставно предао. Мој последњи роман „Огањ“ написао сам без икаквог осећања у срцу, без вере и без наде.

Ја сам већ унапред поуздано знао да ће, чак и ако га буду објавили, немилосрдно исећи из њега све што је људско и да ће се у најбољем случају појавити као још једно „идеолошко" дело, писано ради зараде (и то је, узгред буди речено, управо оно што се и десило). [

Аотпао сам до тачке на којој више нисам могао да пишем, ни да спавам ни да дишем...

Трагедија руских писаца: Вредно је у ли тератури оно што је ново, оно што садржи нешто уметнички оригинално. Писац је из: над свега уметник који покушава да продре у непознато. Он мора бити поштен и објективан, и мора да буде у могућности да свој стваралачки рад обавља у слободи. То су све очигледне истине.

То су управо ствари које су писцима 32 брањене у Совјетском Савезу.

Уметничка слобода у Совјетском Савезу је сведена ма „слободу“ да се слави совјетски систем и Комунистичка партија и да се подстиче народ да се бори за комунизам. 'Теоретска основа овог става је један чланак који је Лењин написао пре 60 тодина о „Партијској организацији и партијској књижевности“ и који је утврдио да је сваки писац пропататор идеја Партије. Његов посао је да прима пароле и наређења од Партије и да од њих ствара пропатанду. То значи да су писци у Русији суочени са следећим избором: а) Једноставно, да следе овај идиотски поступак — да дозволе да њихов разум и свест немају никаквог утицаја на њихова дела. Ако је Стаљин на врху, онда славите Стаљина. Ако наређују да народ таји кукуруз, онда пишите о кукурузу. Ако одлуче да разобличе Стаљинове злочине, онда разобличите Стаљина. И када они престану да та критику. ју, престаните и ви.

Има врло много совјетских „писаца" који су баш такви.

Али стварни живот неће опростити човеку који изневерава своју савест. Ти писци су постали такви циници, духовни богаљ и њихово прикривено жаљење због проћерданог талента гризе их до те мере да се њихо. ва бедна егзистенција не може звати живот нето карикатура живота. Вероватно би за себе било тешко измислити гору казну Ол тога да се цео живот мора провести дрхтећи, пузећи и страшљиво покџчшнавајући ухватити смисао последње заповести у страху да се не направи ни најмања трешка. О Боже!

6) Да, пишу исправно, како им њихова способност и савест налажу.

То значи 100:1 да оно што пишу неће бити објављено. Једноставно ће бити покопано. То чак може бити повод за физичко уништење писца. %

Тужна је помисао да Русија има дугу и дубоку „традицију“ У том смислу. Најбоље руске писце су увек прогањали, вукли по су довима, убијали или ДОВОДИЛИ ДО самоубиства, в)у Да покушају и пишу поштено „колико тод се може". Да бирају предмете који нису опасни. Да пишу у алегоријама. Да проналазе пукотине у цензури. Да шире своја дела од руке до'руке у виду рукописа. (Али не а тировитеке. дела, јер ће вас онда ухап“ сити).

Да учине барем нешто! Неку врсту ком промисног решења. 5

Био сам један од оних који су изабралн овај трећи пут. Алм у МОМ случају то није упадило. Цензори су увек успевали да ме понизе. Моја зебња да спасем барем нешто ОА онога о чему сам писао тако да чешто допре до читаоца на крају је значила само то да сва

моја објављена дела нису била ни чиста књижевност нити: подла у највећем степену, него нешто између. Она су била нека врста ружне погодбе између цензуре и пишчеве савести. |

Што сам више протестовао или покушавао да нешто докажем, било је то као да сам ударао главом о зид. Књижевност у Совјет ском Савезу контродишу људи равнодушви, цинични и лично врло удаљени од књижевности. Али то су људи који изванредно познају најновије инструкције људи са врха мн партијске догме које тренутно преовлађују.

Нисам успео да пробијем свој сопствени нут кроз њихове редове. Јевтушенко је „успео да постигне нешто у том смислу, Солжењицин је успео мало више али чак и с тим је сад свршено. Пукотине су примећене и зазидане. Руски писци продужују да пишу и да се нечему надају. То је мора,

Читавих четврт века сам живео сањају“ ћи о срећним условима који су незамисливи за совјетског писца — да буде У могућности да пише и издаје своја дела без ограничава. ња и страха. Да не ућуткује своју сопствену песму. Да буде без мисли о партијским инструкцијама, о издавачима које је Влада од: редила и о политичким цензорима.

Да не дрхти на сваки куцањ по вратима, Да не крије своје рукописе по рупама у зем~ још пре но што се мастило на њима осушило.

0, много рупа сам ископао у земљи да бих сакрио тегле за џем пуне „опасних“ и „сумњивих" рукописа. Нисам их могао чу“ вати у писаћем столу јер кад год нисам био код куће мој стан је могао да буде проваљен и претражен ни моји рукописи конфисковани, као што се десило. Солжењицину и многим другима. У ствари, мој писаћи сто уопште није имао фијока. Само руска земља. ми је служила као писаћи сто и као скао ниште.

За мене је постала права опсесија да могу да видим моја дела објављена у облику У којем сам их написао. Желео сам да то видим макар једном и онда би могли да учине са мном шта год желе. Да у том смислу сам био болесник, био сам манијак.

Ограђујем се: Као дечак видео сам књи. те које су спаљиване у Русији 1937. године под Стаљином. Видео сам спаљивање књига 1942, тодине у окупираном Кијеву под Хитлером. А сада се свидело Богу да ми дозволи да у сопственом животу сазнам како се моје књиге спаљују. Јер ће сад, пошто сам на“ пустио Совјетски Савез, моје књиге такође бити уништене.

Неке књиге се тамо увек уништавају па зашто би онда моје књите биле изузетака У ствари ја молим да сва моја издата дела буду уништена до последњег. Пошто она не представљају оно што сам ја стварно писао и желео да кажем својим читаоцима то значи, најзад, да она нису моје књиге. Ја се от рађујем од њих. |

Према томе: Ја се овим, јавно и неопозиво одричем свега што је штампано под именом „Кузњецов" у Совјетском Савезу или се по. јавило у преводу совјетских издања у АРУ' тим земљама света.

Ја свечано изјављујем да је Кузњецов не, поштен, конформистичан, кукавички писац. Одричем се тог имена.

Жедим да будем, на крају, поштен човек

"и поштен писац. Сва моја издата дела од да:

нас па на даље носиће потпис „А. Анатол". Молим „вас да само таква дела сматрате као моја.

Чему се надам2 Последњих година сам с времена на време, безбедно закључан у сво јој соби, дозвољаво себи праву част: писао сам како сам желео. Било је то болно и не обично искуство, Било је то као да се у све. ту у коме сви пузе четвороношке неко, затво рен у подруму, подигао и хода усправно.

Онда сам месецима ископавао своје руко. мисе из њихових склоништа у земљи, фото“ трафисао сам их и поново закопавао, Успео сам да пренесем ове филмове преко грани. це, хиљаде страница на филму, све што сам у животу написао.

Они укључују моја позната дела као „Бабиј Јар", али у истинитом облику. Онитакоће садрже ствари које нису могле да буду објављене “у Совјетском Савезу. И неке за које се питам да ди ћу икад моћи да их 06јавим на Западу.

Али сад барем имам наде. Барем...

МУ сваком случају то нису дела Кузњецова, већ сасвим друкчијег писца. Ни совјетског писца ни западног писца, ни црвенога ни белога, већ просто писца који живи у овом хх веку на овој земљи.

И, а то је важније, писца који је учинио очајвички нопор да буде у овом столећу поштен писац и који жели да се придружи 0 нима који теже за човечношћу у садашњем дивљем, дивљем, дивљем животу овот лудог,

лудог света, Ваш А. АНАТОЛ Лондон, 1. УШ 1969.

Из листа „Дејли телеграф“ од 4. јула

Превела Милица Минт

15