Književne novine

1 ј џ

________________-- ен ене- =] и аа о љимо и

„1

· Савеза

о ,

САРАДЊА. НАН ДИПАОМАТИЈА

ОЧИГЛЕДНО ЈЕ да је сарадња међу писцима који припадају разним републичким удружењима. код нас врло: слаба и да њом не можемо бити задовољни. Она није задовољавајућа ни. мећу писцима који пишу различитим језици“ ма ни међу онима који пишу истим језиком. Писци су се, углавном, повукли у своје | републичке _ границе и настоје да у њима изборе место својим књижевним · тежњама и остварењима _ или настоје ода пре кораче границе Југославије и тамо негде у белом свету постигну једну ширу, европску или светску афирмацију. у“

Такво понашање наших писа ца, наравно, доприноси слабљењу духовне повезаности наше земље и народа који у њој живе.

Уместо да буду снажна кохезиона.

сила, писицм се претварају у немоћне учеснике или саучеснике једне погрешне усмерености развоја дотавћаја.

Недавно је Друштво књижевника Македоније учинило један иотез, којим се, чини се, хтело да се на известан начин тревазићу садашње слабости у сарадњи између републичких удружења књижевника. С Друштвом књижевника Хрватске оно је потписало уговор о сарадњи, којим се предвића интензификација. превођења дела књижевника који припадају овим друштвима, тпроширење узајамне сарадње у македонским 1: хрватским часописима и листовима, стварање речника македонско-српскохрватског. језика итд. Нешто касније Друштво књижевника. Македоније је упутило писмо и Удружењу књижевника Србије, предлажући му да и с њим утврди исте такве или сличне форме сарадње.

„ Али, У вези с тим, постављају се многа питања, која показују да то није најбољи пут за решење слабости. у садашњој међурепубличкој сарадњи југословенских нисаца.

Једно од. питања, које се тим поводом поставља. гласи: чиме Удружења књижевника мОЉу обезбедити остварење ових уговора кад немају самосталне изворе при: леда, - ни своје-властите _издавамке куће, часописе и листовер Републичким прављају њихове скупштине и из. вршни. одбори, а издавачким куНама, часописима. и листовима издавачки или урећивачки савети и уреднички. колегиуми, и репуб. личко удружење писаца нема инструмената да их примора или

приволи да остварују клаузуле у. говора који је оно само потпи“ сало.

Проблеми се јављају и У вези с тим што се нека питања. међуре“ публичке сарадње не могу издвојити до те мере да припадају само односу између два републичса удружења књижевника. Друштво књижевника Македоније монаступи као асоцијација

же да « ј писаца који пишу једним истим језиком, али српскохрватским 16

зиком тишиу чланови, четири Ре публичка удружења. Зато би и систематско превођење македонских нисаца на српскохрватски

и стварање речника. македонскосрискохрватског језика морало, да буде резултат договора 1 сарадње са сва четири а пе само са два републичка удружења.

"Акција Друштва књижевника Македоније, дакле, оставља нерешене неке постојеће и чак отвара неке нове проблеме. Сви ти про. блеми могу се, међутим, решавати. само много ширим и свестранијим (а не билатералним!) договорима џи акиијама, у којима републичка удружења књижевника морају да наступају као саговорници са свим оним факторима који могу да им помогну у решавању ових проблема. А У првом реду она треба о овим проблемима да се дотоварају У. оквирима своје (сопствене заједничке организације књижевника Југославије. потребно да се потписују чланова исте ој танизације кад се зна да се представници републичких удружења књижевника просечно једном ме сечно састају да заједнички, ре шавају све своје актуелне прооле. ме2 Утолико пре што проблем интензификације међусобне сарадње југословенских писаца није проблем само два или три репу бличка удружења него свих удру“ асења југословенских писаца.

Десило се, међутам, да су пис ци своју властиту организацију 319 бишли идасу чаки нови предсесниси секретар Савеза (који су истовремено итредседник и, секретар) Друштва књижевника Хрватске), потписујући уговор с представницима Друштва књижевника Маке: доније, мимоишли циљеве шире организације којој стоје на челу џи чији је један од главних зада така да шири и јача везе међу републичким удружењима писама. и њиховим члановима.

Зар је уговори између

заједницама културе У

језик .

БЕОГРАД.

15. АВГУСТ 1970.

· ТОДИНА ХХП. БРОЈ 371.

ЦЕНА 1,50 ДИНАР

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

ОВЕ 2 ит

Вц1о

ЗУ ТО ЗАВ МАН), ВЕО СР А Рр

БЕ

РЕТОТЕКА

ЈЕДИНИ. ПРОБЛЕМСКИ ФИАМ НА ФЕСТИВАЛУ: СЦЕНА ИЗ „ЛИСИЦА“ КРСТЕ ПАПИЋА

У тодини која обележава. двадесетпетогодишњицу југословенске кинематографије, седамнаеста Пула нас је уверила да се домаћи филм налази у ситуацији да мора. изнова да фиксира своју перспективу. Дилема која се јавља на овогодипој тачки развоја југословенског. филма није нимало платонска и природна је ' последица. низа чинилаца (материјалних, организационих, моралних), који су довели до хаотичног стања које већ дуже времена влада у нашој кинематографији. Говоритти о филмовима виђеним у Пули, према томе, значи размишљати о серији пораза који показују колико је највећи број филмова у раско-

раку са оним уметничким и дру-

штвеним циљевима који су протеклих година инспирисали домаће филмске ауторе.

Наравно, не дешава се први пут да пулски фестивал демантује не само - производне карактери-

стике претходне тодине него и.

утврђену еволуцију југословенског филма, који се, и ове године, по ко зна који пут, налази у једној од својих, већ пословичних, контроверзних фази. Историјски посматрано, поменута еволуција домаћег филма увек је имала цикличан карактер; међутим, ако је ранијих година сваки производни заокрет био део смишљене политике да се филм отвори према животу који нас окружује, ове голине смо живи сведоци одсуства сваког оријентацисног програма како на естетичком, тако и на производном плану. Ако смо коју годину раније били сведоци борбе за отварање простора оној врсти филма која ће покретати гледаоце из стања пасивних посматрача у активне факторе, ове тодине смо суочени са једном не жељеном преоријентацијом у и дејно-естетском тлобалу производ“ ње, усмереном ка одумирању нај витаднијих производних токова.

Ствари се могу поставити јопх конкретније: коју врсту филма афирмише овотодишња. Пула2 Пре свега, то је сасвим оправда“ на и разумљива тенденција ства: комерцијалних филмова и

пања | Ј очљива намера произвођача ла петују разне филмске _ жанпове,

~ И 1 што је; природна, само послелица. потребе за планском комерцијализацијом и стрикттом оријентаци“

|

~

по лошет

Зи аске :~ сра+

јом ка филмовима који су наме. њени тржишту. Ако погледамо те.

филмове са овогодишње мулске смотре, видећемо да ни. на: том плану није било задовољавајућих резултата, осим. „Крваве. бајке" Бранимира „Једанаесте – заповиједи'. Ванче Кљаковића м „Лилике". Бранка Плеше. За разлику од њих, „Бур“ душ" Миће Поповића, „Силом 9

тап" Соје Јовановић, „Убиство на.

свиреп и подмукао начин“ Жике Митровића и „Реквијем“ Часлава. Дамјановића су филмови чија је заједничка 'ознака дух површности, јасно уочљиве слабости на ни-

" воу драматургије и одсуство при-

метнијег напора да се комерцијални потез доведе 'до потребних занатских, пи техничких норматива, неопходних за овакву врсту филма. Једина врлина ових филмова је, можда, У томе што нам показују да не постоји суштинска по. двојеност између. „комерцијалног“ и „уметничког“ филма, сем у по гледу крајњег резултата који, У колико је филм лот, подједнако утиче на. судбину филма код публике. У случају поменутих филмо-

ва такав резултат је требало и о: ' · чекивати, јер смо у њима суоче-

ни са потврђивањем једне застареле хумористичке, позиције : („Си-

_ дом отац), неуспелим покушајем

преношења Једног телевизијског мита на филм („Бурдуш"), дилетантским акционим филмом поучсценарија и дијалога („Реквијем“) и трилером који се инспирише догађајем из живота („случај Точиловац"), фељтонски површно и уз помоћ аматерски лошег сценарија („Убиство на свиреп и подмукао начин")...

Тиме долазимо до централног питања: да 2" те ова Пула донела филмове који су, ако је у пита њу заокрет ка комерцијалном филму и напуштање концепције „ауторског филма као претенциозне заблуде" способни да понесу терет финансијских тарантија Ол товор је одречан из простог разлога што је на фестивалу било само два или три филма подношљиве просечности који ће задовољити потрошачке стандарде. О ни који су ауторски филм апдбитрарно илентификоволи са „пр ним филмом", -мораће- први да. признају да ова спецификација производње није донела жељене

Торија Јанковића, ·

СУМОРНИ БИЛАНС _

|

· вал пружа у целини.

њи о: УМЕТНОСТ |

– ОВОГОДИШЊЕ ПУЛЕ

резултате на економском плану. Мотив тежњи да се југословенски филм наметне публици филмским дајпестима по Нушићу, дилетантским. акционим филмовима и „клошмерловским". комедијама на теме из провинцијског живота („Љубав и по нека псовка", „Лепа. парада") погрешан је како у својој полазној премиси, тако и у свом крај њем резултату. На захтеве са разних страна да се поведе борба за другачију улогу филма У друштву и за темељито реструктурирање филма после кампање која

је вођена против такозваног „прног филма", пружен је лош. одтовор, ако је реч о садржинском и тематском профилу филмова виђених на овом фестивалу.

Потпуна девалвација _ критичког филма, затварање у мање или више грубе схематизме и што је најгоре, засвим приметан дилетантизам режије у опасно „великом броју филмова — то су три доминантна обележја овотодишње Пуде, уз низ пропратних феномена (слаби и неаутентични текстови за филмове, одсуство већих глумачких остварења), који само Употпуњују слику коју овај фестиКао последица таквог стања, и код критике и код публике, јавило се неповерење и револт према великој већини филмова. који су плод недефинисане производне политике или прве трансмисије за комерцијадни успех. Утолико пре што је ове године — хтели ми то да при-

· знамо или не — драстично пре-

кинут континуитет У развоју оне струје југословенског филма која је представљала залоту његове ме Ђународне афирмације. Мтолико пре, најзад, што смо сви свесни неопозиве чињенице да се филм не сме претворити у средство за конзервирање социјалних процеса и да је потребан само уколико раз буђује критичку свест и код оних који стварају филмове, и код оних који их гледају. Слабашни сопијални фељтони („Лилика") и. апстрактни трактати политичких имшликација –(„Оксиген"), слаба су замена за виталну струју крттичке свести на филму као до приносу мењању људи и света у коме живимо.

Наставак на 8. страни

1 !

СМОТРА

КАД ЈЕ ПУБЛИКА у Веспазијановој арени са све изразитијим нетодовањем почела да прати филм Миће Поповића о већ легендарном телевизијском хероју Бурдушу, када су се зачули и протести, свакоме ко је пратио ХУП Пулу биао је јасно да се свеколики не. споразуми око Пулског филмског фестивала претварају у хронично обољење које се зове: одсу ство фестивалске концепције. Наиме, од раније је било познато да 1е репертоарско компоновање програма остављено на вољу факторима изван дирекције фестивала или жирија. Тако је, на пример, „Авала-филм“ одлучила да њен филм о Бурдушу буде приказан у Арени, а „Лилика“ Бранка Плеше у сали фестивалског центра. Оваквом одлуком Арени је ускраћено право да види „Лилику“, филм којему је жири публике дао највећи број гласова, а многобројна публика у Арени је присиљена да се непотребно гњави са претенциозно прављеним Бурдушем.

Одтовор на таква питања мо тућно је, међутим, дати само онда ако се схвати да се Пулски фестивал све више, и све вртоглавије, претвара у смотру целокупне продукције југословенског играног филма и да је због тота све мање — фестивал. У Пули се приказује све што је произведено једне тодине, све што по метражи задовољава критеријуме играног, це ловечерњег филма. Још колико прошле тодине постојала је комисија која је састављала репертоар. Данас, међутим, репертоар се саставља на волшебни начин, _

Тиме се и публика у Арени до води у врло тешку ситуацију. Та публика се већ била навикла и на експерименталне подухвате, навикла се тешко, али их је на крају прихватила. Она је трагала за правим вредностима нашег филма и проналазила их. Пулски фестивал је сам стварао своју публику, публику пробирачку, пуолику од укуса. "О

Пулска публика је увек имала изразите симпатије за ратне и акционе филмове, Али је и у оквиру тих жанрова, развијајући се заједно са нашом кинематографијом, растао и њен укус. Она више неће лоше ратне и лоше акционе; филмове. А таквих је овога пута, било подоста.

Познато је, исто тако, да публи. | ка у Арени воли комедије и мелодраме. Ове године ниво наших комедија је'био врло низак и публика је њима била разочарана, итекако разочарана.

А две добре, две веште мелодраме, „Лилика“ и „Једанаеста заповијед“, филмови Бранка Плеше и Ванче Кљаковића, два филма којима је жири публике дао највећи број гласова, приказани су у сали пред малим бројем гледалаца. А. ти гледаоци у сали били су представници разних жирија, представници штампе, страни тости и сл.

Може се, због тога, слободно рећи да публика Пулског фестивала није ни видела ове филмове, филмове којима је њен жири дао највећи број гласова.

Познато је да се многи компромиси у репертоару Пулског фестивала правдају и објашњавају потребом да се угоди публици. Пројекцијом „Лилике“ и „Једанаесте заповиједи“ у сали м та се фама | претворила у мехур од сапунице.

Било би због тога потребно, ко. начно, да се прецизно и не двосмислено дефинише шта је то филмска Пула. Да ли је то фестивал мали смотра2 Могућно је наравно, Пулу претворити у смотру и дати јој комерцијално-забављачки карактер. И таква концепција, ако се доследно спроведе, има. свога оправдања, оправдања чији су корени изван сфере културе.

Међутим, ако се одлучимо на праву, истинску потребу нашег филма, на потребу да се на јед: ном месту, једном годишње, провере уметничка достигнућа на филму, онда Пулу заиста треба претворити у фестивал. А познато је да нема, и не може бити, фестивала који нема претходну концепцију и претходну се лекцију. М за једно и за друго сноси се друштвена одго ворност као што се сноси одговорност и пред историјом култу“ ре, односно филмске уметности,

Да ли је заиста наша кинематографија. у фази потпуне комерцијализације па јој управо 02 суство сваког критеријума и у репертоару и у организацији и у естетском вредновању највише одтовара2 Ако је ситуација заиста таква опла и Пулски фестивал треба претворити у смотру. Али тада комерцијални дух треба ис турити у први план. Стањем какво је било на ХУП Пули се чак м комерцијални дух налази у незавидном положају. Њему сметају остаци уметничког привида ПУулског фестивала.