Književne novine

. | -Аоктију албанске прозе у | | „гдреводу на српскохрватски језик,

Маставак са 3. стране

дашњегт и садашњег, дело сложено и тусто, писано са хладнокрвношћу и оштрином погледа реалистичког сликара живота п

· Са трозничавом страшћу модерног романсијера који стварност доживљава као бескрајни кошмарни призор.

Бећковићева књига „Рече ми један чоек" свакако је најоригиналнија збирка песама која се појавила у нас последњих хтодина. Насупрот доминантном дискурзивном лиризму, Бећковић је истакао битно нов песнички принцип: болни пи опори речитатив који превазилази све оквире лирског жанра и тежи епској ширини, напајајући се са врела народне лексике, синтаксе, и, што је најважније, мудрости, У овој књизи откривамо Љећковића каквог та раније нисмо знали, Творац лепих љубавних стихова, сатиричар и козер сада се развио у озбиљног, веома мисаоног песника који размишља о судбини Црне Горе и Црногораца, о традиционалним вредностима песмом и пословицом овековеченим. Користећи се сликовитим дијалекатским говором, он је раскошно оркестрирао многобројне теме џрногорског народног предања и изразио метафизику и етику једног народа који је, суочен са суровим изазовом историје, знао да своју несрећу, гордост т храброст искаже афористичким стилом и узбудљивим симболима и метафорама.

Павле Зорић

ГОДИНА АНТОЛОГИЈА АЛБАНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У НАС

ИАКО ЈЕ 1970. године било неколико веома вредних остварења албанске литературс у нас (збирке песама Фахредина Гунте, Азема Шкрељија, Рахмана Дедаја, роман Назми Рахманија, итд.) издвојио бих из те књижевне продукције управо неколико антологичарских издања која су ову књижевност представљала било пред својим, било пред читаоцима других језичких подручја. Наиме, сплитске „Могућиости“ издале су антологије албанске поезије „Вертикале“ ни албанске прозе „Дубуки су корјени" у саставу загребачког књижевника Аугустина Стипчевића и приштинског несника Али Подримје, док је НИП „Рилиндја“ у Приштини издало антологију албанске поезије упоредо на албанском по у преводу на италијански језик од Бакома Скотија који је заједно са Али Подримјом и саставио ову збирку, Сарајевска „Свјетлост“ је издала збирку поезије Есада Мекулија „Између волети и мрзети“, а Завод за издавање уџбеника Босне пи Херцеговине је дао у штампу антоЈугославији У

= Ако су све то издања која ће допринети ширем упознавању југословенске и светске јавности са књижевним стваралаштвом Албанаца у Југославији, од посебне важности за албанску књижевност у целини јесте издање „Антологије албанске лирике“ које је саставио млади али врло даровити књижевни критичар из Приштине Ређеп Босја. То је један од најзначајнијих и, уједно, пајзамашнијих подаухвата да се што целовитије представи албанска лирика без обзира на време и место њеног настајања. Критичар префињена духа и богате ерудиције, врло добар познавалац албанске књижевности свих исриода, веома личан, непристрасан и бескомпромисан, Посја је сасвим стваралачки и веома смело пришао саставу своје „Антологије албанске лирике“ уносећи у њу, према својим критеријумима ин = финитету, и песме и имена која су се раније ређе налазила, или се уопште нису налазила у оваквим издањима, а изостављајући нека раније веома истицана имена или их представљајући сасвим скромно. То је доиста унело мало забуне у наше кругови, али је састављач своје ставове сасвим недвосмислено, младалачки смело м доста уверљиво поткрепио веома исириним предговором и поговором о путу албанске поезије уопште, при чему се његов допринос огледа и у критичком расветљавању неких битних момената у развитку те поезије.

Вехаб Шита

пун пала 5

а

ке 2

ЗА

с а

НА др хе

РУС

ДУ ЛО

[> <> 7

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10

ПОЗОРИШТЕ _

Поводом премијере Цукмајеровог „Капетана из Кепеника“ у Југословенском драмском позоришту

ПРИЧА је толико бизарна и привлачна да јој је тешко одолети: Вилијем Фогг, човек без занимања и сталног места боравка, у потпуном очајању им изгубљености, преоблачи се у капетана и са одредом војника хапси градоначелника и празни благајну, да би се нешто касније у поновној резитнацији сам предао полицији, Карл Цукмајер, писац не баш велике литерарне репутације, настојао је да од ове анегдоте начини трагикомичну бајку о малом чо веку, његовом страдању и немоћи пред милитаризмом који га свуда окружује, стеже и туши. Определио се за хронику препуну разноврсних слика занимљивих више за соппологију него за уметност. Поновило се оно старо правило: мното је лакше одушевити се догађајем него га преобразити у уметнички доживљај.

Да је Југословенско драмско позориште у овом случају било вођено једном ситурнијом драматуртиком руком Текст у оваквој форми не би никада могао да се појави на великој позорници. Он је захтевао темељиту адаптацију ми сажимање како би се избегла понављања, одстрањивање сцена у којима доминирају псеудо-социјалне тираде, какве су оне у стану госпође Хопрехт и, уопште, санирање услова за сасвим другачији приступ овој ситуацији. Владислав Лалицки је, подстакнут редитељем __ Александром _ Огњаповићем, на све сво реаговао својим сценографским инстинктом: позорницу је испреграђивао тако да својим сивим патинама, делује као вечни лавиринт, из кога, када се једном уђе, нема повратка. Све је ту на ивици кича и то је добро: од оног тврдог и позлаћеног плакетног рама, којим се уокви-

КАО КАПЕТАН ИЗ КЕПЕНИКА

СЛАВКО СИМИЋ

рује представа, па До низа детаља, којима су опремљене поједине локапије, Има ту и експресионистички назначених валера, тако да је створена атмосфера безнађа, у којој човеку не преостаје ништа друго мего да се понаша као аутомат или да протестује својим очајањем. Ово је прави сценографски подухват који данас, када смо толико навикли на разне импровизације и непрецизности, делује заиста изненађујуће. Редитељ га је у свему прихватио и током целе представе осећа се у том амбијенту веома сигурним. Сваку од поиуђених му слика Огњановић богати новим детаљима тако да се атмосфера на позорници згушњује, па су предмети, боје и покрети усаглашени и делују као недељива целина.

Представа има стила: ништа није препуштено случају; чак су им ситнице до те мере подређене општем кондепту, да и не помишљамо на другачија померања позорнипом, Та чврстина структуре може, међутим, да заведе. Тога је Огњановић био свестан и зато је од глумаца тражио да унутар овако конципираног амбијента о стану привидно реалистични и да свако од њих истовремено, зависно од ситуације нађе своју властиту меру стилизације. Збивање је дмнамизирано, а поједине сцене, као на пример оне у затвору и на железничкој станици, постале су нумере за себе. Успело се ме само да тлумци не осете тескобу амбијента, већ и да та у многочему подреде себи, тако да је ритам сасвим задовољавајући. Контраста има довољно, а они су нарочито уочљиви измеЊу самог Вилиема Фогта и свих осталих. Огњановић непрекидно наглашава да то што видимо није свет овој јадног и олбаченог човека. На оваквим супротстављањима представа се изнутра оснажује и истовремено ствара узнемирење у коме је најзанимљивије како ће да реагује сам Фогт, У интерпретацији Славка Симића он је добричина, он прихвата све недаће са којима се сусреће, с тим што се ипак не мири са положајем у који је доведен. У свом реализму, који је доста статичан и непроменљив, Симић делује више као животни појам него као сасвим одређени човек са пуним идентитетом. Из свих искушења излази са истим шеретским осмехом тако да пасажи у којима је замишљен не делују претерано убедљиво, Мада је ло-

тика апсурда учињена сасвим природном, у

|

_ Анегдота и креација.

у финалу није дошло до оне неопходне трансформације која нужно мора са со

бом да донесе сасвим нови квалитет предста ·

ве. Испитивање у полицијској станици садр“ жи у себи више спољне гротескности нето што је потребно, ефекти се расплињују, У први план опет избија анегдота и потис кује креацију. У том завршном призору недостаје она убиствена аутентичност што леди осмех и нагони на размишљање. Када би неки од тих ликова који остају на сцени био у поседу једног Фон Штрохајма! То управо недостаје представи коју је иначе Огњановић изузетно дисциплиновано, зналачки по надахнуто водио,

Ако сећање вежемо за глумце „Капета“ пом из Кепеника" можемо бити умногоме задовољни, Из великог ансамбла издАвВОјило се неколико упечатљивих ликова: Перица Словенски (Др Обермилер у плас тичној стилмизацији која у пратом тренутку повећава или смањује дејство, већ према томе како ситуација захтева), Миодрат Гавриловић (Управник затвора с говором затвореницима који је ритмички успешно Миленковић (Железнички чиновник), Власта Велисављевић, Ивап Јагодић, Драгољуб Милосављевић Гула, Иво Јакшић, Морис Леви, Миодраг Радовановић, Милан Ајваз и Ирена Колесар. Да се мање веровало писцу а више ансамблу, да се запоставио онај традиционалистички однос према представи, који лебди изнад свега што се догађа на овој позорници, и да се, најзад, имало поверења у могућности модерног театра, ла се, једном речју, ризиковало ин пстраживало, могло је, можда, и са Цукмајером ла се догоди чудо. Питање је једино: ла ли за таквим нечим има нпотребе у овом позоришту2 разрађен), Бранко

Петар Волк

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ Споменици времену

Петар Хаџи Бошков: Изложба скулптуре и графике; Салон Музеја савремене уметности

НА ПРВИ ПОГЛЕДА јелпоставна, помало шкрта у свом назупчаном, копструктивном вертикализму, скулптура Петра Хаџи Бошкова, савременог макелонског уметника показује у овом тренутку вишеструку садржајну компоненту: она је у основи полиморфна интуитивна _асопијаџија на прапочетке бића ни ствари, али и израз модерне перцепције наше техницистичке епохе.

Тај дуализам је управо п спецификум ових металних објеката који својом „физичком трансцендентношћу" улазе у свет далеких, тешко уочљивих па ипак толико Људских симбола снате ин усправности, оне хнутарње ритмике која прожима живо и чеживо — недокучиву дубину матери је.

Све ове скулптуре (и графике) — настале током 1970. године — почињу од једног априорног стања духа али и његове моћи да примљено искуство преведе у и» раз. То уједно значи да Хаџи Бошков није заборавио велике европске традиције које су у свом историјском сажимању ап: сорбовале садржаје и облике великих култура прошлости. Тако је он своје данашње скулптуре, елегантне им благо контрастиране техником обраде али драматичне понеким својим пркосним облицима, из градио као потенцијалне споменике јелном времену које застаје на раскршћу прошлог и будућег. Гледајући их тешко се отимамо утиску да би ови објекти, мзведени у вепим размерама, постављени У слободан простор, постали монументуми Који тај простор дефинишу и истовремсно се одређују као његово језгро.

Служећи се једним материјалом, (металом) и претежно једним техничким поступком (заваривањем), Хаџи Бошков успева да материју прво сведе на примарне облике архитектонске конструкције, а затим, фином ритмиком у промени пропорција и линијом кретања, открива унутарње снате чудних драматских токова, који достижу врхунац у грчевитом пропињању у бескрај. А онда одједном, кружним 06ликом, затвара мисао у центар свога све. та и све се смирује. :

Облик је само облик, стање материје или предмет чистог чина посматрања.

Ако нам Петар Хаџи Бошков овом својом изложбом и није докраја открио изворну инспирацију нити је својом кон, џепцијом доградио неке неслућене облике, он је ипак на веома оригиналан начић ушао у круг оних стилских проблема ко. ји савремену југословенску скулптуру ве зују за Оне европске уметничке покрете што, уназад неколико деценија, кроз велику Аифузију стилова, трагају у суштини за естетиком једнакости човека и ма терије, стваралачке свести и материјала.

Срето Бошњак

ТЕДЕВИЗИЈА

НОВОГ дИШЊИ „ЦУБОк“

у НЕКА ДАВНА ВРЕМЕНА, када још ништа нисмо знали о хигијени исхране и економици домаћинства, ушао он наш просечни грађании У „Месопромет | и 5: пио два, три или пет килограма меса. је сар, да „подмири меру, додавао би двеста, триста грама разних изнут рица, кожу“ рица или костију, а тај самовласни "дода: так популарно се пазивао цусооком. Грађанин је реаговао питомо илно ратоборно, зависно од свог приватног темпе

рамента. па а и Новотодтињи програми наших телевизијских пентара, ло општој оцени, били

су бољи, забавнији и разноврснији од сличних програма из претходних година. По казало се да су неоснована наша страхо. вања о потпуном прекиду програмске коор динације међу југословенским телевизијским студијима: студио Београд м студио Загреб, као по договору, понудили су пот рошачима — уз добар ново одишњи програм још три комада телевизијског цубока" У облику тобожњих наставака Е з 76 ла сеоск ачин", „Наше серија „Љубав ма сеоски на 2: мало мисто" и „Мејаши", Гледалац се У напред раловао: све те Милорале, Гвоз дене, Луиђијс, _ Бетине, Пресветле и Ду деке познаје одраније, па је начисто шта од њих може а шта не може да очекује.

Али... Новогодишњи сусрет с њима показао је гледаопу да се не ради ни о каквим новим наставцима старих серија, већ о пригодно и на брзину склепаним „нумерама" за ову прилику, о правом месарском „цубоку И! класе: обесмишљеном по садржини, дебилном по забавности и дилетантском по реализацији.

Можла је својевремено аматерска фотографија домаћег туристе поред Ајфелове куле будила осећање извесног националног поноса: пази, стигао наш човек у Париз! Можда се сличан усклик отимао из душе приликом првих интервјуа домаћих државника страним новинарима: пази, онај Американац свашта запиткује — а наш друг одговара као из пушке! Нејасно је питање: да ли телевизија очекује такво блаженопочивше одушевљење гледалаца из 1971, године при инфантилном призору „јурљаве" Миће Орловића, старог Пауна и младог Милорада по лонлонском _ Пикадилију, Карнаби—стриту, Хаја—парку, Музеју мадам Тисо или пред Бакинтемском палатом! Повремено, а упорно појављивање Мије Алексића на дотичним местима имало би несумњиво јачи „драмски ефекат" да га нисмо видели поодавно; у првој епизоди серије „Рођаци". Свршетак ове бесмислице у београдском телевизијском студију, уз обавезну прасетину, „моравац"' п Силвану Арменулић, натерује нас на још једно сентиментално присећање: колико је то квалитетније, осмишљеније, па и модерније у „Ивковој слави" Стевана Сремпа.

Неоспорно најтежи промашај учинила је загребачка телевизија псеудо—наставком „Нашег малог миста", можда зато што је ова серија имала највећу популајрност, најупечатљивије ликове и најаутентичнију атмосферу од свих досадашњих. Злосрећна новотодишња епизода као да се трудила ла обезвреди, да порекне и нека дашње квалитете, и ауторе, п извођаче. Пола часа не збива се апсолутио пишта јер посета доктора Луиђија и Бетине Загребу, обилазак неких улипа и тргова, лаички режирано вече у хотелском бару н немотивисана одлука о повратку у „мало мисто јер је тамо најбоље" — то је мање од ништа: покушај зашивања једне празне закрпе на другу. Али, велика је непромишљеност — једног ол пнајкомллетнијих телевизијских јунака доктора ЛунЂија, ту велику креацију Карла Булића, доктора Луиђија који увече чита Дантеа м који пролази кроз рат као партизански лекар — таквог доктора Луиђија доводи ти у имбецилну ситуацију да се данас распитује „где је наш бан" ми „зашто су УКАОНИЛИ нашег бана Јелачића" са Трга републике у Загребу, правити од њега туњавот провинцијалца, којп не уме да пронађе један тричави ватон спаваћих кола, који добија туристичке лекције о „Каменим вратима" од Бетине, начитане раљ ним „Гричким вјештицама", те познаватељке „нашег главног града" (републичког), која ипак не зна пи одслуџјава дО краја десетминутно певачко мучење докторово са популарном песмом „Хвала", певаном још од доба наших очева до данас јелнако у Загребу, Београду, Љубљани, Сарајеву или Скопљу! Оно што смо ВИАСАМ Мо чули био је истовремени атак на

злрав разум гледаоца и на реални успех једне прошле добре серије. „Мејаши" као „Мејаши", у стизоди

„Колиње", приказан нам је уобичајеном брзином од „4 км на сат", поново јелан безначајни догађајчић у измишљеном ланашњем загорском селу — како мало, те шко стечено добро сељаково безобзирин суседи, пријатељи и жупници за тили час развуку. Ту тему обрађиптао је успешније пре сто и нешто година Балски, па ип наш Бура Јакшић у „Ратаревој песми", али је велика смелост тврдити да се за сто гоАмна ништа није громенило у патшем сеАУ, У сељаку м његовом животу! Докумесптарма серија „Село без сељака" мало друкчије товори о том проблему.

Љ Празнично расположење глелалана 0 Зпчно широкогрудо „протледа кроз птрсте појединачним телевизијским неуспесима, Ади, ево и једног непријатног детаља: тенерални директор београлске радпо—телевизије, хично, објавио је преко малог екрана поскупљење телевизијске преттлате, Заштог За нову трку опанака по Трафалтар—скверу, за куповину „геровитала" за доктора Луиђија или пову крмачу за нелужногт ДАулека»>

Берислав Косиер