Književne novine

ПРИМЕРИ

ПОСЛЕДЊЕ ИСТУМАЊЕ

МИГЕЛА ДЕ УНАМУНА

Луис Портиљо

МИГЕЛ ДЕ УНАМУНО је умра одјелном, као што се умире у рату. У рату с ким2 Можда — са самим собом. Али и са онима који су продали Шпанију и издали парод, мада многи у то неће поверовати. Ипак, било је људи који су тих страшних дана сачували независност својих убеђења. С тачке гледања човечанства то је охрабрујуће, а са шпанске тачке гледања — у томе је сва нада. ·

Просторија за церемоније универзитета у Саламанки је, у ствари, огромна и туробна дворана чији су зидови украшени гобленима и која се користи само у најсвечанијим приликама. Кроз велике прозоре продире бујица светлости која још више истиче ћилибарски сјај старинских – камених цокли.

Тако је изгледала сцена. А драма о којој ће овде бити речи одиграла се 12, октобра 1936. године, у тренутку када је шпански фашизам достигао први стадијум тријумфа. Прослављао се значајан датум шпанске науке. Јутро је већ било поодмакло. На председничком подијуму била је разапета лепеза састављена од љубичастих мантија, тамних судијских одежди, светлуцавих војничких еполета, крстова и медаља које су украшавале кочоперно истурене груди, упадљивих сатенских ширита на црном фраку његовог превасходства провинцијског губернатора. МИ све то окружавало је њега (у намери да му укаже част или да га смрви2), њега — човека за кога је спознаја народа била непресушни извор гордости — Мигела де Унамуна, ректора универзитета. Алеторична слика Републике која је не кад украшавада главни зид дворане ишчезла је, а њено место безобразно је заузео портрет дебелог Каудиља. Из фотеља прекривених сомотом, са обе стране подијума, падале су на под докторске тоге с веселим разнобојним пругама — црвеним, жутим, светло п тамноплавим — које су симболизовале право и медицину, науке тако хумане и тако тачне. Међу научницима седело је и неколико жена, док је почасно место заузимала Дона Кармен Поло де Франко, супруга спаситеља домовине. _

На супротној страни од подијума ограђеног балустрадом од тамног полираног дрвета, дупке пуна дворана, сва у ишчекивању, пригушено је жагорила. А на самом њеном крају цаклиле су се трубе војпог оркестра, спремне да интонирају химну. · а

Свечаност је почела. Отворио ју је Дон Мигел, изговоривши ритуалну фразу својим упечатљивим, јасним и чистим гласом.

Затим се на трибину попео Дон Франпциско Малдонадо, пуначки и омалени професор књижевности и месни велепоседник. С великом ерудицијом и претенциозном барокном дикцијом поднео је безбојни експозе, изразивши на крају веру у бољу буаућност, Поздрављен бурним аплаузом, поклонио се према подијуму и вратио се на своје место. После њега изишао је Дон Хосе Марија Рамос Лоскерталес из Сарагосе, мршав и висок човек оштрих покрета и очију из којих севају муње, али тих и тачан у говору. Његово фино лице, пуно благородне и деликатне ироније, непрестано се преображавало. Говорио је о борби па живот п смрт и, уопште, било је.то још једно апстрактно иступање са следећом тезом: моћ Шпаније, доведена до белог усијања у вигњу насиља, прочишћава се као злато на пламену, одбацујући све што је сувишно и туђе, И кроз све олује проћи ће Шпанија у свој својој првобитној светости и чистоти. МИ поново бурни аплаузи. д

А онда је устао генерал Милан Астреј. С наглашеном понизношћу саопштио је да жели да говори с места, Изгледао је застрашујуће. Наиме, генерал је био тако

1 ровео на, помршав као да је цео живот провео у Е био је без ока и

ј 3 им тога, Па ла МИ о мице и остало што се могло видети, било је унакажено страш“ ним ожиљцима. Међутим, свако сажаљење које би могла да изазове његова наказност,

тасили су У самом зачетку његови злобни

и ниподаштавајући манири,

Он је створио „Терчио“ шпански иг тернашиопални летион који је дејствовас у Африци, Завео је У њему трозлену и не МИлЛОСрАНУ АИСПИПАИНУ којој су се добро-

5 чињав и 5

пи па раврих земаља: Ране (које су једнима изгледале за сваку похвалу, другима По више хваљене, али свима. застрашујуће), задобио је У, за Шпанију срамотној, ма роканској експедицији за време, сурове владавине Алфонса А званог „ фрика, л свега, ореол који је ок-

нац". Али им поре; Јр

ружавао генерала, имао је основу у изо-

паченој, макабристичкој оригиналности, у >

лицемерном парадоксм њетовкт војног пок дича: „Мтма Ја Миепе. — к ивела пеЕи честито није ни устао, кад се њепав паЕ пале разлетао двораном, буквално као да се откинуо из ПОБ КОДА. труди, засутих читавом галаксијом крсто, ва који су сведочили о високим наградама за храброст. М самом почетку изјавио је да половину Шпанаца чине злочинци који су и главни кривци за бунтовништво и ту. Да не би било ни најмањег двоум-

издају. | у мена, изјавио је даље да злочинцима и издајницима сматра управо оне грађане

; ; ЧР нитој влади, х остају верни зако који ореот убини дворане и у неоче-

Одједном, у АУ 7 5 а а адсту _ ИНТуИЉИјЕе, неко је без

КЊИЖЕВНЕ НОВИ 5

али недалековиди пробисве- '

грешке схватио логику пароле која се људима здравог разума чинила продуктом епилептичара, па је узвикнуо:

„Ма, муа Та Мцепе!" „Живеда, живела смрт!"

Не збунивши се, генерал настави са истом жестином:

„Каталонија и Земља Баска, Земља Баска и Каталонија — то су два злоћудна тумора на телу народа. Фашизам, који за Шпанију представља носиоца здравља, мора проникнути у живо и здраво ткиво како то чини хирург лишен лажне сентиментааности — и отуда извући обе изра-

"слине. С обзиром да то здраво тело пред

ставља земља, а заражено људи који на њој живе, фашизам и армија уништавају људе, а земљу враћају светом краљевству

народа...

МИГУЕЛ ДЕ УНАМУНО

Заћутао је и надмоћно прешао погледом по слушаоцима. Схватио је да их АРжи у пуној покорности, да их је све до последњега хипнотисао, Још никада његове тпраде нису тако овладале пажњом аудиторијума. Било је очигледно да се налази у својој средини, да је задивио универзитет. И говорио је даље у заносу, не примећујући презриви и једва приметни, али Убиствени осмех који се појавио на уснама ректора.

„Сваки социјалист, сваки републиканам, сваки од њих без изузетка, а да и не говорим о комунистима, у очима народне владе је бунтовник. Влада ће у блиској булућ: ности бити призната од тоталитарних АРжава које нас помажу против самовоље Француске, демократске Француске и олвратног Албиона, И тада, а можда и раније, само ако то зажели Франко, и уз ПОМВЋ храбрих Мавара који су сасвим недавно, буквално јуче, претворили моје тело у руину, а сада заслужују благодарност моје душе зато што се боре за Шпанију рату јући против Шпанаца... хоћу рећи против рђавих Шпанаца, зато што дају своје животе у име заштите свете шшпанске вере, о чему сведочи њихово учешће у црквеној служби и у ескортовању Каудиља, и то што они у рупице на реверима стављају свете значке и медаље Пресветлог Срца..."

Тенерал се изгубио и лавиринту сопственог узбуђења. Заћутао је, раздражен и зао. И У том мучном застоју у помоћ му је притекао неки фашист-ентузијаст, узвикнувши; »Аттђа Езрапа!«

Слушаоци су равнодушно опустили тлаве, али је фашист, не збунивши се, викао и даље: · Бане

. ,

Х.

„Шпанија!" р

"Тедана!" — механички је одговорила гомила,

„Шпанија!" — поновио је он,

„Велика!" — одазвали су се у хору слушаоци, „Шпанија!" — биле су неумољиве плаве кошуље,

„Слободна!" — једногласно су одговорили побеђени.

У овом вештачки изазваном дијалогу, аудиторијум је показао крајњу апатију,и одсуство одушевљења. Као да их је покренула нека невидљива опруга, неколико људи у плавим кошуљама одлепило се од својих места, свечано дижући десну Руку у знак поздрава фотографији на зиду:

„Франко!"

Учесници скупа невољно су устали и почели да скандирају као хор папагаја:

„Франко! Франко! Франко!"

Једини који није устао био је Дон Мител и зато су се присутни нагло утишали и вратили на своја места. Њихови погледи, пуни немира и напрегнутости, били су уперени у његову марконтну појаву, у спокојно лице урамљено сребром седе косе. Израз његових очију, скривених иза светлих наочара, било је немогуће одгонетнути. Између фине линије носа и беле донкихотске брадице, горка гримаса прецрења видно је, међутим, искривила његове усне. Присутни су се узнемирили, У многим срцима одједном је оживело давнашње осећање увреде и многи су се, усхићени његовом неустрашивошћу, уплашили за његову безбедност. А готово сви су осетили

нагли пораст напетости која претходи не избежној трагедији, Најзад, Дон Мигел се полако дигао из

своје фотеље. Монако већ смирена АВО-

рана, одједном је потпуно занемела. И У тој тоталној и крајње непрегнутој тишини Дон Мител је почео свој говор задивљујуће мирно, одајући чак утисак да се наслађује сваком својом пробраном п савршено одмереном речју. Ево смисла онога што је тада, у свом последњем јавном иступању, рекао:

„Знам да с радозналошћу очекујете моје речи. Познајете ме добро и свесни сте да више не могу да ћутим. Томе се нисам научио у току целог свог 73-тодишњег живота, а сада поготову немам намеру да се учим тој вештини. Има тренутака кад Ћутање постаје лаж зато што може да буде схваћено као одобравање, Ја не бих могао да преживим несклад између своје свестимн својих речи. У мом случају то су увек две апсолутно неразлучиве ствари.

Говорићу кратко. Истина је најјаснија кад се појављује мага, ослобођена од мноторечивости и ораторских украса. Хтео бих да у најкраћим цртама изложим свој став у односу на иступање (ако се то иступањем може назвати) тенерала Милана Астреја који се налази овде међу нама."

Тенерал пркосно начуљи уши.

„Оставићу по страни личне увреде које се састоје у гомили његових псовки уперених против Баска и Каталонаца. Ја лично рођен сам у Билбаоу, У самом центру бомбардовања за време Другог Карловог рата. Чак и касније, када сам се ородио. са Саламанком, дивним градом за који сам везан дубоким коренима, ја никада нисам заборавио свој родни крај. М овде при-

сутни епископ који, надам се, то неће порећи, јесте Каталонац из Барцелоне."

За тренутак је заћутао, Лица већине слушалаца била су бледа. Ова кратка пауза испунила се драматичном напетошћу, а ишчекивање је достигло врхунац.

„Чуо сам овде готово некрофилски поклич „Живела смрт!", За мене он значи исто што и поклич „Смрт животу!". И ја који сам проживео живот измишљајући парадоксе, који су код неких људи изазивали неразумљиву мржњу, кажем вам да овај варварски парадокс сматрам одвратним, С обзиром да је он изречен у част мог. предговорника, ја сам разумео да је он упућен на његову адресу и ти који су га изговорили хтели су да кажу да је сам генерал Астреј симбол смрти.

А сада још о једној ствари. Генерал Милан Астреј је наказа; али нека се ова моја изјава не схвати ни као најмањи подсмех. Он је војни инвалид, а то исто био је и Сервантес. Међутим, крајности нису правила, већ изузеци. На жалост, у Шпанији данас има исувише наказа. А ускоро, ако нам бог не -дође у помоћ, биће их још више. Мене плаши да би генерал Милан Астреј своју психологију могао наметнути масама као образац. Био би то стравичан образац. Наказа којој недостаје узвишеност Сервантесовог духа, није надчовек, већ, без обзира на своје ране, једноставно човек, само озлојеђен и раздражен. И зато, као што рекох,наказа којој недостаје узвишеност духатражиће утеху у заокобној жељи да наказност види свуда око себе."

ХМ муклој тишини његове речи звучале су чисто и благородно.

„Независно од своје непопуларности, генерал Милан Астреј не спада у одабране умове, а не спада можда баш зато што је непопуларан. Генерал Милан Астреј хтео би да изнова преуреди Шпанију, на свој начин и по свом обрасцу. Ето зашто, како се он сам изразио и не желећи можда да се тако изрази, он хоће да види Шпанију као наказу."

У том тренутку, не могавши да се узларжи, генерал стаде махнито да виче:

»Миега Ја Пмебсепсјајк — „Смрт интелитенцији!" „Не, живела интелигенција! Смрт штетним интелектуалцима!" — исправи га новинар из Кадикса, Дон Хосе Марија Пеман, Подржало га је неколико гласова. Многе руке згрчиле су се у песнице да не би запљескале седом ректору. Плаве коштуље биле су спремне да прибегну насиљу. Једино сазнање да се налазе у мањини угасило је у зачетку тај импулс. Избила је свађа. Споменута су имена научника који су или нестали или су били стрељани. Са свих страна чуле су се пригушене речи смиривања. Део људи у тогама груписао се око Дон Мигела, а плаве кошуље су окружиле свог увређеног хероја.

Попут разбеснелих морских таласа који све мањом силином кидишу на стене, тгалама се постепено стишавала. Поново се појавила прилика Дон Мигела. Прав као стрела, с исто таквим погледом и с прекртттеним рукама, личио је на скулптуру. Још једном се његов глас разлегао дВОраном. „Ово место је светиња интелекта, а ја

сам његов највиши капелан, Ви сте ти

који скрнавите његове свете прагове. И ма колико пословица говорила супротно, ја сам увек био пророк у својој домовини, Ви ћете победити, али тиме ништа нећете моћи да докажете. Победићете, јер је на вашој страни слепа физичка снага, али нећете ништа доказати зато што за то треба умети мислити. А да бисте умели да мислите, потребно вам је управо оно што ви не поседујете: мудрост и праведнест. Сматрам сувишним да апелујем на вас да се замислите над судбином Шпаније. Ја сам завршио."

Тада је Дон Мигелу приступио професор грађанског права Дон Естебан Мадлруга, добар и частан човек, пружио му руку и понудивши другу Дона Кармени Поло де Франко, извео је обоје из двора не. Унамуно је изишао блед, али ниједног тренутка не изгубивши _ присуство духа, Жена тенерала Франка била је толико ошамућена да је ишла као одузета.

У Бургосу је одмах после овог догађаја!

одржано саветовање Хунте. А затим је стигла бескомпромисна Франкова наредба; ако се преступ ректора универзитета у Са“ ламанки може сматрати довољно тешким, овога треба одмах стрељати. Преступ је био тако и оцењен, али се неко, проми« шљенији и опрезнији, досетио да би такав чин могао имати фаталне последице по престиж новопеченог „Покрета. ослобоћења", па наредба о стрељању никада ни је била извршена, _ Дон Мигел се повукао у своју кућу која је од тада била под сталном и јаком полицијском стражом. А ускоро, тачније — последњег лана 1936. године, тако чуван Мигел де Унамуно умро је услед напада апоплексије. Нашао је вечни мир.

Превео с руског Милан Николић