Književne novine
ДЕЧАКОВА СУДБИНА
ЗАУВЕК ми је остала у сећању једна поетска патња Џона Дона: „Ниједан Човек није острво, сам по себи целина; сваки је човек део Континента, део Земље: ако Грудву З однесе Море, Европе је ма,као да је однело неки Рт, као да је однело Посед твојих пријатеЉ%а или твој; смрт ма кога човека · смањује мене, јер ја сам обухваћен Човечанством И стога никад не питај за ким звоно звони: оно о за тобом“, ' етих се тога данас — је не судбине, ов 5 Де ада је у својој смиреној донској степи после вата елеков стварао патетично трагичну историју свог Прометеја у „Човековој судбини", трагао је свакако за фаТумом најнесрећнијег Руса. И нашао га је: у зрелом, стоички храбром, истрајном војнику, кога је живот до самог краја грубо, сатански, као освета шибао. Сретен Стојановић, бивши дечак са Козаре, није никад тај тратични еп прочитао, нити му је који уметник истраживао – злослутни знак под којим је рођен крај ЛиЈевчег поља. Али као да је изашао, У козарској варијанти, из донског
пакла, као да је п сам наставио да. потврђује вечити _ религиозни страх људи — о доброј и злој
судбини.
Ни где је ни шта је с тим младим човеком: више не знам. Знам само, чуо сам то недавно, да опет нешто не ваља, да су га задесиле нове мучнине, |
А шта је — не знам.
Дечак са Козаре, тако су та звадам у рату, у који је ушао са дванаест година и са торбицом сељачета преко рамена, био је један од оних малих, мусавих курирчића чији су стас мерили величином пушке. Такав је, после свега, ушао и у читанку за четврти разред основне школе, на чијој 123, странипи пише:
„Испричаћу вам децо једну истиниту причу из села Шеровљана код Лијевча поља. ДАванаестогодишњи пионир био је тога дана код партизанског командира и затражио да та приме у чету. Нису га примили. Дечак је још био дете. Али, једном су у село дошли Черкези, који су били, као и окупатор, наши непријатељи. Пљачкали су кућу овога пионира, а он је све то гледао. У једном тренутку, Черкез. је оставио тликомитраљез на сто. Пионир га је зграбио и почео да бежи. Када је непријатељски војник потрчао за. њим, вичући му да стане, дечак је уперио оружје на њега и подвикнуо му: назад! А затим је отшнао код ко-' мандира и рекао му: — Ето, сад и ја имам пушку! Командир га је пригрлио и узео за свот курира."
Тако пише у читанци за децу. Тако је и било у то зло пролеће 1942, када је расла буна под Козаром, када се није питало ко колико има година.
Деца данас можда ту причу ми не разумеју. А п зашто би. Можда је тако и боље.
Мосталом, када се рат завршио, и Сретен је престао да буде дете, романтично, наивно, коме се чинидо да је, ето, главни посао у животу већ обавио. Завршио је шкоду и запослио се у једном преду зећу у Крњачи, код Београда. Ту је радио и живео, помало од успомена а помало маштао, и тако полако, мирно ишао напред. Уосталом, мислио је: а шта ми више и требаг Шта људи све траже од живота2 Дању је радио а ноћу водио љубав, пловио на звездама,
сањарио и спавао где стигне: по
уснулим трамвајима, на станици, у парку. Баш је то било лепо, луАо, безбрижно време.
Али, људи обично. никоме не дају да буде сам са собом. Ех, како би све ишло глатко у животу, када изненада не би било искушења и проба које муче и колебају, када би живот био равна линија.
56. Сретен се разболео |
У јесен 19 | ; на плућима. Почело је дутотрајно, бесано и мучно боловање између зидова у земунској болници. С првим пролећем МХРРАМе су да има активну туберкулозу. ледеће пролеће било је још торе — седам сати под наркозом, да би га оперисали и забранили му сваки веа аи. човеку као да ништа није тешко, као да се све може издржати. Човеку је најтеже кад, у таквим тренуцима сопствене немоћи, осети да је нашуштен да је
а та као у кавезу.
а еноље епа, у болници, нико: из колектива У коме је радио није дошао да га обиђе, није ни питао за њега нити је знао тде је и шта је с њим. Разумео је ипак. пи ту несентименталност: свако има својих мука и шта је сад то важно да га походе, Ри и обмањују га да ће све ити добро.
А онда је дошао нов удари,
Месец дана касније, у едио је некако лекаре да та пусте, опао је у Крњачу и гласао на изборима за посланике. Али, први који та је
Наставак на 2. страни
Драган Марковић
БЕОГРАД
5. ЈУН 1971. ГОДИНА ХХПТ БРОЈ 392
И ВАСИОНСКИ СКАФАНДРИ ИМАЈУ СВОЈУ ЉУДСКУ МЕРУ
ТРИБИНА
фи
1
ИМА НЕКОЛИКО општих момената који овај тренутак културе српског народа, по мом осећању, чине историјски новим им са да лекосежним последицама.
Неки битни национални и кул турни циљеви српског народа, исказивани на бојиштима, стратиштима, тамницама, логорима, дакле, свагда по најскупљу цену, циљеви и идеали именовани м од Вука и Доситеја, Његоша и Бранка Радичевића, Симе Матавуља и Стојана Новаковића, Буре Јакшића и Јована Цвијића, Петра Кочића и сидоре Секулић, Иве Андрића п Вељка Петровића, да не спомињем друге и млађе, циљеви м идеали који су били иу срцу Светозара Марковића и Светозара _ Милетића, _ Гаврила Принципа и Димитрија. Туцовића, као да су остваривањем суштински прекројени и нечим порекнути, Један сноп напионалних, социјалних и културних идеала неколико тенерација, многим нашим савременицима чини се још неоствареним (...). :
Рекао, бих, да је У повијој историји Европе, тешко _ наћи земљу. пи друштво у коме су извр-
"шене дубље и далекосежније про-
мене, а без праве народне и интелектуалне свести о њима. А све се то 'збило у оквиру једне генерације, тако рећи у истим Људи-
"ма, скоро у једној деценији мира:
општи тиљеви, порекла нека историјска обећања, загасио | се један дух, порушени су многи митови. Дали је то све тако, одтовараће и су трашњица. Зашто и како се све то :догодило, објашњаваће историја, наука, књижевност (22 _ “Ново устројавање Југославије, наиме идеолошке мотивације) и тежње које га условљавају и прате, чини ми се, актуализују проблем друштвено-политичких одред ница културе српског народа као целине. Озбиљно се доводи упитање право испољавање духовне целокупности српског народа, историјско и садржајно. јединство српске културе, јединство које постоји откад постоји српска народна им национална свест. То садржајно и историјско. јединство српске националне културе, без обзира на државне границе. осторну | нецеловитост и вреМЕНЕ неусклађеност у развићу,
преобразили су се многи
"као и САОбОДУ За потврђивање
'уједињења, 2.
свих елемената његовог садржаја и облика, од Берлинског конгреса па до наших дана, сем Аустро-Мтарске и Трећег Рајха, апсолут-
'но нико 'није могао да оспори са
демократског и хуманистичког становишта. И .са социјалистичко-марксистичког, наравно, Било
је само наших политичких споро-
ва и трагичних неспоразума у којим: друштвено-политичким – 06лицима и односима: треба да се оствари слобода и стваралачки живот српског народа расутог по Балкану и · Подунављу, 'измешаног са свим народима европског југоистока. Постојало је, дакле, питање да ли ће се ослобођеном српском народу, његовој култури, и многим различитостима У њој, наметнути централистички државни и институционални облици, или ће пак ослобођење и уједињење српског народа да се оствари у облицима демократске самоуправе и културног полицентризма, који би онемогућили сваку и свачију превласт пи осигурали демократски склоп и равноправност у свему свих битних различитости у опсегу. српског "народа. као целине. А потом, или истовремено, са тим историјским питањима, мислило се и спорило, како и на којој основи извршити
уједињење, одБОСНО организовати заједнички живот са. југословен-
ским, па и неким балканским на-
„родима. Управо о томе, какав
треба да буде друштвени садржај и политички облик ослобођења и не' на "уједињењу као пиљу, У оквиру српске историје разликовали су се Гараша.
тин и Светозар Марковић, Дими_трије Туцовић и Никола Пашић,
а 1941. Комунистичка _ партија Југославије и грабанске: партије свих југословенских нација, Ни један револуционарни програм ски докуменат. од 1941, подразумевајући и Програм СКЈ 1958. и
све Уставе СФРЈ, није · идеолош-
ки и законски оспорио неприкосновеност културе-српског народа као целине, а. у, устројству република. на федеративним начелима, видео се с правом најадекватнији политички облик слободног и демократског уједињавања српског и свих југословенских народа.
Међутим, знатно је друкчије оно што је реалност и пракса. Бива очигледно да се после 1945. и завршеног рата ми Срби одричемо моглцања н маглашавања
ВЉАЊЕ ВРЕДНОСТИ
своје националне посебности, уверени да се и тиме још потпуније улажемо у социјалистичко 'југословенство. На другој страни пак, постепено се прећуткују, потискују или недовољно истичу садржаји и облици испољавања целокупности културне свести у Срба и тежње за потврђивањем "јединства српске културе без 06зира на републичке, и територијалне поделе и границе. Та еволуција, под дејством 'знаних · чинилаца, довела је практично до свођЂења српске националне културе на границе данашње Републике Србије, а често се потврђивање припадности. српској националној култури као целини, без .06зира на републику у којој се живи, од неких људи оцењује као великосрпство. Та еволуција "подстакла је назадни партикуларизам у култури, омогућила је регионалне и подитичке критеријуме процењивања културне баштине и савременог стваралаштва у свим републикама у којима живи српски народ. На инспирацији те еволуције, заснивају се данас тежње за образовањем републичких, покрајинских, односно државних култура. Колико су, у другој половини двадесетог века и у, једној , социјалистичкој заједници, те тежње назадне и историјски неодрживе, писменим људима сувишно је говорити, Али, мора се уочити, да су такве идејне и друштвене околности и чи ниоци, доведи до извесног разбијања целовите хуманистичке п демократске културне свести срп. ског народа, оне свести у којој има мудрости и праведности према прошлости, критичности према садашњости и видовидости за будућност и ново што се' рађа. Култура нам остаје без визије, раскида се у _ анахронизмима, мути се у свакојаким заблудама, гура у јарак историје. Једном речју, култура туби своју праву улоту у животу народа и свом добу, п све је'мање чинилац зближавања и братства народа и људи на југословенском простору. А ми се историјски враћамо назад, поново превазилазимо вештачке границе им бавимо се проблемом егзистенцијалних циљева, које је наш народ, чисто и 'убеђено, у „својој националној и културној · свести решио,. најскромније речено, још пре једног столећа (...).
Наставак на 2, странж
ЦЕНА 1,50 ДИНАР. | У ОВОМ БРОДУ:
ВИНЕ
Добрица Ћосић: ОБНАВЉА. ЊЕ ВРЕДНОСТИ
Живан Берисављевић: ЕМАНЦИПАЦИЈА СРПСКЕ КУЛТУРЕ ТЕМУ ПИСАТИ — пишу Ернст Фишер, Ален Роб-Грије, Јара Рибникар и Ка На Субрамањам (округли сто ПЕН-клуба у Пирану)
Драган Марковић: ДЕЧАКОВА СУДБИНА
Душан Макавејев: ОТВОРЕНО ПИСМО ДРУГУ НИ. КОЛАЈУ ЗАБЕЛКИНУ, ОДГОВОРНОМ _ УРЕДНИКУ ЧАСОПИСА „ЗЕМЉА СОВБЈЕТА“ |
плнимтенлиљииттиитолтавиттсамивштистенсти вотка земне пива смишилиињетиаии ттиегиииилиние.
Милош Црњански: О ПРУЗИ БЕОГРАД — БАР
Јава Бабић: ЛАСЛО ВЕГЕЛ И ЊЕГОВА ГЕНЕРАЦИЈА
ставови Хировита судоина књига
У ОВО СУШНО и кризно доба ошштег вајкања да добра књига не иде и не иде, или иде својеглаво, каприциозно, хировито, по» нека се издвоји за тренутак, заб» љесне, привуче пажњу а није ја сно зашто баш она кад исто тако добрих и значајних и занимљивих дјела попут ње има а о њима ни гласа ни трага. Вријсме нечитања, вријеме забава и забавишта избацује на површину чудновате појаве и феномене, Бар што се тиче литературе. У најмању руку неке ствари дјелују парадоксално и бизарно, Андрић би рекао — настрано и нездраво. У поретку читања: или нечитања из вјесних добрих књижевних дјела којих је, као упркос тој читаочевој аверзији и анемији, све више, Само протекла сезона излавојила је неколико особених остварења, а већ су на помолу нове издавачко књижевне жетве, У овом освр ту просто бих указао на неке појаве без илузије да се ту нешто може исправити. Јер ћуд тренутка ми читаоца је непрочитљива!
У оној сталној „Борбиној" бестселерској суботњој листи илити лиги која је какав-такав показатељ и индикатор нашег односа према домаћој књизи и књизи уопште, уза сав опрез и сазнање да је она ипак елитна јер је метрополска, врхунска, дакле из бирљива пошто рачуна не само на просјек нашег читатељства не го на његов бољи и изабранији дио, а испомажући се и „Вјесниковом" топ-листом, установићемо да су неке књите имале прођу, избиле у први ред партера и задржале првенство интересовања нашег читаоца.
Неке су зачуђујуће трајале на тим листама, у првом реду збирка или поема „Матије Бећковића „Рече ми један чоек", зачуђујуће с обзиром да је поезија увијек и по правилу испод прозе им далеко на дну листе. Овај пријатни и окрепљујући изузетак говори и о томе да прави умјетнички домет и резултат ипак прокрчи и нађе пут до срца читатељства. Не сумњиво најзредија Бећковићева књига, најмање сентиментално-ис повједно-субјективна, чак загонетна својом. епско-регионалистичком ·лексиком, али својим узлетом до општих људских вриједности, истина и горчина, мудрост и искуство, да не кажем: стално обнављајуће искушење, борба. и крстораспеће и располуће човјеково између добра и зла, таква књига није само хорска и до зла
" бота униформна, досадна збирка
пјесама више него 'читав један озарујући програм, синтеза поези је и живота прочишћење живота кроз поезију, његово узнатшашће, рекло би се старински. Она не само да наставља добру традицију његошевске филозофске поетике него и владичину славну ан-
"гажованост на страни човјека и
човјештва. Овај Бећковићев прим јер рјечито је потврдио – такође да: поезија није приватна вјежбаоница ни херметичка шарада не. го освјештена ријеч која има ту
Наставак на 2. страни
Ристо Трифковић |
у ма