Književne novine

ИВАН РАОС

Брлине и мане изоора

Иван Раос: „НЕМОЈТЕ. НАМ КОСТИ ПРЕТРЕСАТИ“, изабра-

не драме, Матица хрватска, Загреб, 1970.

ИВАН РАОС је више познат као аутор романа (трилогија „Вјечно жалосни смијех"“, са романима: „Вјечно насмијано небо“, „Жалосни Госпин врт“, и „Смијех изгубљених дјевојака“), него ли као драматичар, што, наравно, не значи да су његова остварења на пољу драматургије мање значајна. О томе управо сведочи и овај нај-

новији избор из Раосова драмског ствара ња из којег највише пажње привлаче две драме — „Двије кристалне чаше“ и „Ауто-

дафе мога оца“.

Објављена први пут још 1953, драма У три чина „Двије кристалне чаше“, посма> трана данас, када смо обогаћени, али и оп терећени тековинама модерне драматургије, као да ништа није изгубила у спонта-

"ности свога драмског израза, унутрашњој

тензији и акцији, док је тематски само при видно изгубила у актуелности. Радња драме догађа се негде 1943, у некој од ис тражних душегупки Гестапоа и представла обрачун двојице исписника, школских другова, од којих је један истражитељ, а Аруги оптужени. Других лица у драми нема и било је право мајсторство створити три чина, водити дијалог, а да при том унутрашња напетост једва негде ' попусти. Осим тога, Раос се овде показао као врсни психолог, који уме драмски да рашчлању је комплексе својих личности, мењајући чак, у иначе уским ситуационим оквирима, позиције својих јунака, У тако организованој лрамској игри оба актера лостају заробљеници, и то заробљеници без наде.

У ефектно вођеном дијалогу, испуњеном иронијом и цинизмом, води се, у су.

аштини, један међусобни животни обра-

чун, који је последица општег сукоба, али, такође, присутне су и интимне драме сваког од двојице протагониста. Наравно, занимљивија је драма гестаповца Милера, која је у основи дефинитиван разрачун са властитим комплексима, док је судбински исказ Жан-Пјера Ленжеа, универзитетског професора и песника, у суштини немоћан вапај, како то, уосталом обично и бива у директним сукобима интелектуалаца и хуманиста са рафинованим представницима зла: песници поклекну, јер не могу проник џ читаву дубину злочиначке перфидије. Неколико ситуационих обрта У драми, када долази до изражаја наивност

Жан-Пјерова, представљају посебне моменте у делу и чине га занимљивим и сцемски могућим.

Херојска трагедија у три дела — „Ауто ~ а она", кота је своје прво извоБење доживела приликом гостовања Драме Хрватског народног казалишта из Загреба на земунској и београдској сцени Наролног позоришта, представља такође својеврсну, рекли бисмо, раосовску визију рата и ратних збивања до којих је допио у далматинском кршу, тачније у селу Ловреч, године 1943. У три дела ове херојске трагедије приказани су догађаји што их је рат донео и наметнуо, догађаји који као вихор носе своје жртве, остављајући потубне трагове у психама оних што остају. Раос је мајсторски остварио слику опште атмосфере несигурности и злокобних слут њи у селу које је ослобођено, али су ти часови слободе неизвесни, јер их непријатељ свакога часа може прекратити, Када сазнају ла су опкољени, партизански борпи одлазе на положај п тину, а селом У

Чаки старци, јер нису мотлн отићи, завлада сабласан страх оа смрти, И у трећем делу драме, Раос развија један својеврсни дапзе тасабте, једну нгру, која је додуше изазвана страхом, али је у исто време и израз жеље

п тежње за животом, немоћни и послед. њи вапај за људском срећом, миром и за довољствима жиота.

У драмској литератури насталој после рата има доста дела која обрађују мотиве из борбе, њ то махом таквих за која се

у.

може рећи да су рађена „прно-белом“ тех. ником. Раосова драма „Аутодафе мога оца" је у том смислу изузетак: ова херојска трагедија доноси нам стравичну слику рата и страдања људи у једном аутентичном оквиру, са сликом догађаја У свим њетовим трагичним видовима, Зато је основна порука дела — недвосмислен протест против рата.

Књига „Немојте нам кости претресати" садржи још неколико краћих драмских остварења Ивана Раоса. Једночинка „ДВије тисуће први“ на неки начин је сродна са трагедијом „Лутодафе...“, јер је и у њој доминантна старачка неугасива жећ за животом, без обзира: што су амбијент и околности сасвим другачији. Једночина гротеска „Пуа-Пуа“ у суштини је неуспео ауторов хумористички излет у савремене (нејприлике хрватског, односно загребачког културног живота и у том смислу из весне, са горчином исказане, алузије не одзвањају онако како је то, вероватно, аутор замишљао, већ делује накалемљено и депласирано, будући да се у савременој Араматургији погодни терени за алегоријске, фарсичне и гротескне призоре траже и налазе на инвентивнији начин, претежно у амбијентима прошлости.

Монолог „Тамо се...“ такође је протест против рата и својом специфичном фактуром даје лепе могућности интерпретатору, али и представља убедљиву манифестацију пишчевих способности обликовања драмске форме. На почетку понешто развучен, овај монолог поступно добија У интензитету, тако да се све више развија у монодраму. Што то ипак није пресудан је разлог — исувише кратак текст. Сличну авантуру поновио је Раос у монолоту „Хефест“ у којем је, ваљда, хтео да по општем узору преношења класичних Ли кова старе Грчке у савремене ситуације и сам оствари једну у основи хуморис тичну визију. Међутим, као што је то био случај са гротеском „Пуга-Пуа“ због претежно „приземних“ ефеката, који се тек граниче са правом духовитости, Раос није успео, мада се не може порећи спретан драматуршки поступак.

Тежња да се у једној књизи прикажу сви видови драмског стваралаштва Ивана Раоса — почев од трагедије па до гротеске и монолога, — супротно надању издавача, није учинила најбољу услугу писцу, јер је управо указала на неуједначеност књижевне вредности појединих његових дела. За нас је књига „Немојте нам кости претресати“ значајна у првом реду због објављене херојске трагедије „Аутодафе мога оца“ (чије се представе у режији Петра Шарчевића још сећамо), због драме „Ави. је кристалне чаше“ и монолога „Тамо се...

На крају, треба поздравити иницијати“ ву Матице хрватске на издавању драм> ских текстова, којих се наши издавачи, већ по неком неписаном правилу, година“ ма плаше,

Рашко В. Јовановић

Неокрњен свет детињства

Божидар Тимотијевић: „АЛА ЈЕ ЛЕП ОВАЈ СВЕТ“ и „КОЛАРИЋУ ПАНИЋУ“, читанке за Ји П разред основне школе, „Научна књига“, Београд, 1971.

ДА БИСМО УОЧИЛИ значај Тимотијевићевог подухвата, — да састави читанке за Ти П разред основне школе — морамо се најпре подсетити какву улогу има читанка, Као књига, за сваког читаоца, на његовим првим, несигурним читалачким корацима. Исто тако морали бисмо се осврну-

ти и на низ читанки иза нас и око нас:

мање или више сивих, мање или више досадних, много или једва за нијансу мање поучних (реч је о читанкама за основну школу). Те читанке, а велики их је број, писали су, сем ретких изузетака, педагози (без обзира на њихову ужу стручност), стручњаци за умовање о детињству, вас питању и школовању, а изнад свега мајстори да најживље животне токове претворе у схеме, а школске дане у тешко бре: ме, Први читалачки доживљаји претрпани су поукама, сведени на минимум доживљавања уз максимум доцирања. Судбина уче ника била је да ратују са читанкама, а сулбина читанки да буду уседелице међу књитама, да никад не доживе праву љубав својих читалаца. Изузетака је било изузетно мало (читанке Петра Гудеља).

Божидар Тимотијевић је састављању читанки, на први поглед, пришао песнички. При летимичном прелиставању њего. ве читанке остављају такав утисак. 1екстови су одабрани с љубављу и (за школске прилике) са изузетним укусом и слухом за савремено и поетично, Али, загледамо ди дубље, обе Тимотијевићеве чи

танке изненађују озбиљним приступом, једним 1 осећањем

у основи рационалних мере, што је аутору несумњиво помогло да избегне претеривање у другом правцу, каквом смо (претеривању) понекад склони. Подстичући ученичку машту, пружајући свој избор текстова, а и сваки текст појединачно, као мали изазов за читаочеву надградњу, односно позив и повод за пуно интелектуално и емотивно ангажовање,

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 4

БОЖИДАР ТИМОТИЈЕВИЋ

Тимотијевић је поштовао одређене принципе неопходне да би се штива из читанки користила у школском раду. Текстови су, пре свега, мајсторски структурисани У целине, а свака је књига тако обликована да представља, на свој начин, јединствену целину. Обе читанке прилагођене су узра-

“сту и психичком развоју ученика. Текстови

својом разноврсношћу испуњавају све захтеве савременог школског рада и наставе матерњег _ језика. Пропратни материјал (питања уз текст, објашњења, коментари) рађен је стручно, без претеране поучности. Млади читалац је жељан нових сазнања, али истовремено и неповерљив према свима који би хтели да га одвећ ауторитативно поучавају.

Читанка је најпре избор литерарних тек стова и мост који најмлађе читаоце уводи у чаролију читања, То је уједно и приручна антологија прилатођена школским потребама. Мало који састављач читанки за основну ттколу у нас да је обавио овај мосреднички посао тако успешно као Бог» жидар Тимотијевић, Од једноставних разбрајалица, преко анегдота и кратких лирских песама, затим прича и скечева, до сложенијих (релативно, разуме се) постских структура (поједине песме Бране Цринчевића), текстови у Тимотијевићевим читанкама представљају панораму која нај млађе читаоце постепено, корак по корак, уводи у свет књижевности, Тимотијевић је умео да одабере она антологијска имена која ће најчешће пратити младог читаоца на његовом даљем путу кроз литературу и на тај начин допринео њиховој читалачкој оријентацији. Број текстова који одлтоварају педатошким, а не литерарним принципима, сведен је на једва уочљив минимум. Тематском ширином свога избо“ ра Божидар Тимотијевић разбија поделу на градске и сеоске теме; њетове читанке подједнако су приступачне градској и сеоској деци.

Две читанке за ученике основне школе, које је саставио Божидар Тимотијевић, несумњиво обогаћују фонд добрих уџбеника и приручника, и спадају у књиге које су пре свега дечји пријатељи, па тек онда школски уџбеници. Свет детињства у њима је неокрњен, широк, шаролик и раз нолик. Тимотијевић је у пракси показао да захтеви какви се постављају у погледу савремених уџбеника нису неоствариви.

· Својим подухватом састављач ових читан-

ки пружио је будућим основцима, радозналим првацима и њиховим једва нешто старијим друговима, мост који ће их во Ддити даље ка упознавању света што их окружује и ка освајању непрегледних простора књижевности м језика.

Илустрације Гордане Поповић, лиј»ске и духовите, блиске су дечјем ликовном изразу и сензибилитету, и доприносе функционалности и шарму обеју књита.

Иван Шоп

Маннр сазревања

Божидар Милидраговић: „СТЕЗАЊЕ ОГЊИШТА“, „Нолит“, Београд, 1971.

ИАКО ЈЕ тражење извесне прогресије у песниковом односу према свету, то јест, У песничком представљању реалности, у из весном смислу погрешка коју чине они који желе да у процесу некаквог песничког сазревања виде прави смисао напора песниковог, учестале збирке песама Б. Ми дидраговића могу да наведу читаоца на помисао. да се сада сам песник труди 242 „маркира“ неку врсту прогресије која је изван природе песничког. И доиста, „Стеза. ње огњишта“ јесте књига испуњена елит, тичним сликама, песмама у којима речи попут крика наговештавају дешавање не ког општијег, трагичнијег сукоба у свету који песник посматра и у речи преобраћа. Са тог становишта, изгледа нам да је пес

ник усавршио средства представљања, да је мећу њих унео извесну економичност, те, другим речима, да процес сазревања

још траје.

Међутим, ако се само на тренутак од: воји од оваквог манира посматрања, читалац ће веома брзо осетити, у организацији ове збирке песама, 74 Мина раковића као песника који посматра свет не задовољава елиптични облик њетових песама, Није нимало случајно што су песме спојене у шире песничке целине, скупине, ко. је углавном обухватају више облика једне појаве која за песника има значаја. Помало изненађујући закључак да се испод елиптичности У Милидратовића открива потреба за дискурзивним товором показује да је песник изменио само спољашње рухо песме. У том смислу, МОГЛО би се рећи да је читава збирка само ворирање једног меланхоличног сазнања 0 немогућ. ности склада између песника и света, са. знања које је, ако и пије особито ново, у највећој мери песничко,

да је ово меланхолично умногоме и песников

однос према свету. За Милидраговића, до

правих значења многообличне и неразум-

љиве јаве може се једино доћи ако се по.

куша открити тајанствено значење слемената, ако се опева првобитна основа света који га окружује и у којем се, ништа осим торења, а то значи нестајања, смрти, пи осим претње, а то значи сталне променљивости, не дешава. “ више песама у који ма се опева исти предмет; ватра, броће. ње, камен, сенка или путник, то лдатано сагоревање, протицање и нестанак, те мнотобројне смрти или многобројни „облици смрти који се У природи дешавају без много патетике, представљају за Милидратовића извор песничког узбуђења.

Чини нам се сазнање одредило

се реалност не привиБа само као опасна мора од које нема ле. ка. Иако ватра значи почетак нестајања, светлост је та која чини ствари ВИдЉИвим, захваљујући којој се подиже вео мрака са привидне непомичности природе. То би, другим речима, значило да за Милидратовића не постоји смрт као чиње вица по себи, већ као крајња тачка неког процеса, са којом песник не може да се

помири.

Ако су то сазнајне основе на којима Милидраговић гради своју моезију, у свом песничком поступку он се служи методом који се може условно назвати аналитичким: он стално мења утао посматрања и начин опевања истоврсне појаве, Бројне песме које се баве истим феноменом само су израз песникове потребе да се природи и реалности приближи и преведе их на језик поезије.

Доиста, песнику

Не само да скупине песама доказују Милидраговићеву намеру да створи неку врсту песничке приче о феноменима и про менљивости јаве већ се у мнотим њего вим песмама дискурзивни говор развија, стварајући богату слику, представу о феномену који песника интересује. Те мале песничке „приче“ показују да се песник и у овој, као и у ранијим збиркама песама, бави у суштини једним проблемом који, бар на песничком плану, покушава да реши: проблемом непостојања склада и мирења између песника и света,

Ако се уопште може говорити о некој врсти сазревања, треба једино рећи да новије збирке песама показују ла Мили драговић вештије користи песничка сред ства, да је упознао тајне и законе песничког заната. На несрећу, то познавање мало користи у остварењу коначног циља, јер је очигледно да је немирење између песника и света драма чији се облици увек друкчије привиђају песнику и изгледају му као довољан разлог да о њима пева и да на равни елиптичне приче тражи неку врсту помирења са светом.

Наравно, све ове претпоставке о Мили драгтовићевој поезији треба да помогну читаоцу да се одреди или, тачније, _ да схвати природу песниковог напора. Што се тиче вредности његових песама, чита. Лац је у. прилици да, захваљујући властитој способности примања, открије често узбудљиву лепоту Милидраговићевог песничког говора. Ако је за песника изузетно значајан тај несклад који постоји У свету између ствари какве јесу и какве би требало да буду, онда је вредност Ових скупина песама и у томе што нас приморавају да осетимо трагичан несклад У стварима чак и када нисмо склони да при. хватимо песников угао посматрања.

Једно од питања које се може постави. ти у поводу ове збирке песама било би: до ког степена песник може извлачити вредносне песничке нити само из промене угла посматрања2 Очигледно је да нека врста калеидоскопа свести може имати само до извесног степена интерес за чи таоца, само до границе која исто толико наговештава колико п открива, Аругим речима, ма колико сукоб између песника и света може да буде предмет од општијег интереса, неспретношћу песника дешава се да тај сукоб постане у скривеном облику изражено јадиковање песника због ње товог личног несналажења у свету у којем живи. За сада, Милидраговић је, вредношћу песама у збирци „Стезање огњишта“ и узбудљивошћу његовог песничког гласа, далеко изнад те опасности.

Али, ово упозорење јесте, у скривеном облику, одређена врста замерке. Ма ко Лико да је песник роб властите вокације, за Милидраговића би било вероватно боље ка је свој стваралачки напор усмерио, уме НЕ тражењу средстава, у откривању ан Пе предмета, новине која је

у А основних захтева који се постав“ зају пред сваку поезију. Због тога ми умтезање огњишта“ изгледа пре свега као СИ АВА песничка игра једног веома та: ме тоаЕНог песника који се недовољно 'лаши погубних последица расипништва.

Миодраг Рацковић_