Književne novine

МЕЂУНАРОДНА ТОДИНА КЊИГЕ

БРИГА ЗА ПРИСУСТВО КЊИГЕ

УНЕСКО је ову тодину прогласило за Међународну годину књиге. У Србији су у току многе акције, које треба да омогуће да данашње присуство књиге буде свестраније.

Најважнији, догађај биће, нема сумње, отварање Народне библиотеке. '

Замашне програме припремили су и Културно-просветна заједница Србије, Заједница матичних библиотека, Друштво библиотекара, Удружење књижевника, издавачка предузећа и многи други који су везани за књигу.

ж

0 ЛЕПОТИ, СМИСЛУ, ЗНАЧАЈУ, вредностима, функцији, утицају и многостраном богатству књиге не би требало посебно говорити. Уосталом, много речитије и потпуније, у времену које је сада, које је тек иза нас или које је вековима иза нас, о књизи говорили су многи — писци, уметници, политичари, научници, привредници, а можда највише непознати људи, који чине свако време богатим, лепим и хуманим. И данас се о књизи много говори, и данас остају незапамћене у свакодневним сусретањима изречене речи, тачне и умне речи о књизи.

Међутим, оно што о књизи тек треба, ипак, рећи јесте: схватања о улози књиге нису у свим срединама још увек добила потребну ширину и снагу, које би одтоварале овом тренутку наше самоуправне друштвене и културне праксе, Заправо, још увек има ситуација да је књига сведена на одбрану од досаде, на суботње или недељно поподне кад нема телевизијских преноса или кад пријатељи нису на картању. Такође, има ситуација да се књига сужава на рото-роман, криминалистички, каубојски највише, Најтеже је што, такође, није ретка ситуација — кад књига у животу уопште не постоји, кад за њу не само што нема потребе, већ кад је без права да постане навика. Тако је са неписменима и полуписменима, то су сви они радници који не знају да се потпишу ни на платном списку, нити успевају да препознају називе фирми, најкрупније наслове у новинама или који чак не желе да се описмене.

У тим срединама познати принципи о значају књиге за човека, његову успешну производњу, његово ефикасно дејствовање у самоуправљању, његово – богатије слободно време, његове укупне) хуманије односе, његов свестранији породични и друштвени живот и његов целовити сваки садашњи и будући дан — дакле, у таквим срединама ти несумњиво прогресивни принципи, које је Тито означио још пре двадесет година када је у Савезној народној скупштини образлагао Закон о радничком управљању привредним предузећима и када је упозоравао да радници „без културног уздизања неће моћи да овладају потпуно управљањем“, нису нашли одјек и простор.

За однос радника према књизи, за однос стваралачки, за однос, ангажован, за однос у много чему нов, бар за неке средине, најважније је — сазнање да се без знања не може напредовати и да оно што је учињено није довољно, да се може још више и још боље. Такво сазнање да се без знања не може напредовати и да оно што је учињено није довољно, да се може још више и још боље. Такво сазнање подразумева одлучност да се већ једном савлада неписменост, Неписмен или полуписмен радник, ништа мање и онај узааудно писмен — пракса није де мантовала или се бар за такве по“ јаве у јавности не зна — носилац је примитивног односа према раду, према самоуправљању исто тако. Такви радници нису она витална, савремена снага која ће једној срелини омогућити напредовање. Напротив, у садашњим условима, они не омогућавају чак, ни тренутно животарење, које би гарантовало сужену перспективу симболичног поисуства у привредном животу. Такав човек, природно, ретко је у могућности да буде озбиљнији саговорник им учесник у развијеном самоуправном одлучивању и свој равноправни, демократски, самоуправни положај своди на опредељење за ВИАљивији динар, ма колико се иза њега не налазила дуторочнија сигурност. Такав радник, такође, није м стању да добро производи, да биле у континуитету осавремењивања произволних и технолошких новости, без којих је свака рална оптл"изација упућена да Умре стојећи...

Наставак на 2. страни

Милош Јевтић

||

БЕОГРАД 1. АПРИЛ 1972.

ГОДИНА ХХУ

БРОЈ 412

ЦЕНА 1,50 ДИНАР

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ

ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ

СА ИЗЛОЖБЕ ГРАФИКЕ И ЦРТЕЖА ХАЛИЛА ТИКВЕШЕ У САЛОНУ МУЗЕЈА САВРЕМЕНЕ УМЕТНОСТИ У БЕОГРАДУ

— „ПЈЕСМА О ЈЕДНОМ БРИЈЕГУ“

КЊИЖЕВНЕ ТЕМЕ

55

КЉИЖЕВПОСТ И

Лажни и хуманистички митови

ПОЈАМ МИТА комплексна је дијалектичка цјелина, која исказује свој смисао и развија овоју функцију у току хисторијског процеса, а особито у прекретничким, револуционарним временима, очитујуби се претежно кроз писану, књижевну ријеч. Овдје разматрам само коначне атрибуције мита, настале у револуционарним кретањима и фиксиране односима различитих интересних _ слојева друштвене средине, као и поједиих представника средстава моћи, јавних медија или власти према одређеним конкретним митовима. када се с њима манипулира или их се, У хуманистичком смислу, интерпретира. Тако настају негативне или позитивне а уције конкретних митова, које нас овАје посебно занимају у вези с њи ховом функцијом као катеторијом и елементом утопије.

Потребно је одмах особито, ис таћи како је један од неопходних фактора и битних покретача сва“ ке истинске револуције уздизање нове, напредније друштвене свијести из отарог менталитета, изнад саможивог малограђанског духа. Ова страсна тежња за спајањем индивидуалне и револуционарне свијести иманентно укључује и сталну борбу против ахисториј-

ских, лажних, реакционарних ми.

това, а нарочито против десничар ских, националистичких мистифи-

кација и такозваних „хиљадуго. дишњих _ лажи" у Крлежином

смислу. Али, ваља дијалектички схватити и правилно хисторијски оцијенити друштвено значење м релативно прогресивну функцију

"такозваних хисторајских, хумани-

стичких митова, који су ношени „принципом наде", и који су као револуционарне народне легенде азрасли из уопћавајуће и апсолутизирајуће људске тежње за смислом револуционарног превладавања друштвених окова и духовних – „отуђења“. Употребљавам, дакле, овдје термин „мит" не у пејоративном, погрАаном по; гледу, како се то иначе рационално — критички често уобичајило, него у дијалектички Авојаком, дијелом потврдном и животворном смислу, као један од битних елемената појма утопије и њезине хасторијске функције — претежно према дексиконском појму „бајке и приче о херојским дегендама" — а то значи и у смислу Лењинове поруке писцима и љу. дима џопће, „сањајте! |.

Такви хуманистички митови увијек су утопијске симболичке пројекције из прошлости за оу: дућност најдубљих и најбољих људских емотивно — рационалних порива, као персонификације племенитих својстава личнеи друштвене свијести у отпору сваком нехуманом насиљу и неправди, као неки идеализирани ентитет субјективних револуционарних потенцијала и жртава за опће, објективно добро. То потврђују сви пучки, демократски, као и интелектуални, научни митови од Краљевића Марка и Матаје Гупца, до Маркса им Лењина. Так> ви прогресивни хисторијски митови постају не само инспиратив-

АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА"

Сшара и нова кришика

У најновије време у књижевној критици у Југославији дешавају се видније промене, сличне онима. које су већ запажене у многим другим књижевностима свету. Све се више одбацује импресионистичка, лично интонирана критика, у којој је сам критичар нај“ виши критеријум, као и разни раније коришћени поступци, који се замењују новијим методима.

у жељи да се те промене забележе и тачно утврди у чему се оне састоје, редакција „Књижевних новина“ је одлучила да анке-

тира известан број критичара из свих република и свих књижевности народа и већих народности, с молбом да одговоре на два питања: 1) да ли сматрате да су стари

критички поступци (импресионистички, биографски, социолошки итд.) превазиђени и

2) коју од нових метода евентуално сматрате најпогоднијом за разматрање књижевних дела, из којих разлога и која своја дела. (студије, чланке, приказе) можете навести као пример еклатантног коришћења те методе»

Одговоре на ову анкету — који не треба да буду научно интонирани већ дати у облику интервјуа. — биће објављени оним редом којим буду стизали у редакцију. Прве одговоре објављујемо, на 9. и 10. страни, већ у овом броју.

РЕВОЛУЦИОНАРНИ МИТ |

ни фактор у умјетности и књижевности него и битни стимуланси у освајању нових, све ширих и са0боднијих _ животних хоризоната човјечанства. Тако се у току Је кова увијек поновно потврђује иманентна повезаност, иако не п потпуна синтеза него хуманистичка симбиоза, умјетности и револуције. Зато, кад се данас код нас толико пише и виче о рушењу свих револуционарних митова, па и оних из наше НОБ, онда се тај анархистички _ „револуционарни поклич може прихватити само као рушење лажних, или „изневјерених" митова.

Повијесно искуство доводимло „ревизије" и осуде понеких рани: јих хисторијских револуционар. них митова, који су у погрешно примијењеној пракси нагло или постепено губили своју хуманистичку суштину и постајали ахисторијски и репресивни митови. За то има доста примјера — анајближи су нам познато изопачавање аџторитативног социјализма ~ — стаљинизму, као и различите опречне мистификаторске реакције, које одузимају суштину и смисао аутентичном социјалистичком борбеном кретању према комунизму. Тако би се читава досадашња хисторија људскога друштва, односно по Марксу „претхисторија човјечанства“, па и повијест књижевности, а особито њезиних унутрашњих сукоба и борби стилова, могла тумачити и као повијест контрадикторних осцилација и дијалектичких антиномија, уну. тар опћег, повијесно — филозофског појма мита, односно између лажних, мистифицираних митова (или оних који су у хисторијском процесу касније постали лажни) и истинских, хуманистичких ми-

това. Фрерменти револуције

Кад говоримо о односима, повезаности и сукобима умјетности и револуције не можемо, дакле, мимонићи хуманистички мит, м зато му овдје посвећујем толику пажњу. Друштвена ревалоризација револуционарног, хуманистичкот, класног „мита" управо је данас и код нас особито потребна, јер се само тако, кроз његово продубљено, научно марксистичко 06 јашњење и на дијалектички функционалној идејној основи, можемо с класно организираном чврстином супротставити атавистич.

Наставак на 2, страни

Владо Мађаревић '

У ОВОМ БРОЈУ:

ПРОБЛЕМИ КРИТИКЕ |

АНКЕТА _ КЊИЖЕВНИХ НОВИНА" учествују Димитар Митрев, Славко Леовац, Предраг Матвејевић, Тарас Кермаунер и Драшко Ређеп

Мирослав Егерић: ПРИРОДА КРИТИЧКЕ РЕФЛЕКСИЈЕ Василије – Калезић: КЊИ-

ЖЕВНИ ПОЧЕЦИ МИЛА НА БОГДАНОВИБА

Владо _ Мађаревић: КЊИЖЕВНОСТ И РЕВОЛУЦИОНАРНИ МИТ

Предраг Протић; КРИТИЧКА НЕУТРАЛНОСТ

Милоје _Р. Николић: ИЗ СТУДЕНТСКИХ ДАНА БОГДАНА ПОПОВИЋА

+

ПЕТ ГОДИНА ОД СМРТИ

ВЛАДАНА ДЕСНИЦЕ

Владан Десница: ТРИ ЗАПИСА О УМЈЕТНОСТИ

Станко Кораћ: СВИЈЕТ, ЉУди И РЕАЛИЗАМ ВЛАДАНА ДЕСНИЦЕ

Миле Басара: О ЛИЧНОСТИ ВЛАДАНА ДЕСНИЦЕ

ж

ПРОЗА Живојина Павловића

ПОЕЗИЈА Богдана Чиплића, Бошка Богетића, Драгољу-

ба Јекнића, Вукашина Живковића и Јоце Михајловића ПРОБЛЕМИ КРИТИКЕ

Критичка неутзалност

ПОСТОЈИ један очигледан не склад између књижевне ситуације и, ако тако може да се каже, књижевне атмосфере. Живимо У времену када је критичка свест публике у односу на уметничко дело неупоредиво оштрија од критичарске свести критике у односу на то исто дело. Критика, са малим · изузецима, увек Облагонаклоно, са симпатијама, тражећи и у просечним књигама њихово дитерарно оправдање, односи се према текућој књижевности отприлике онако као што се односила шездесетих година прошлог ве ка. Наши преци били су искрени бар у једном. Они су јавно признавали да је њихов однос према литератури покровитељски. Ср. пска књижевност, како се то онда говорило, нежан је цветак који треба неговати и чувати и бранити од сваког зла. Данас критичар не мисли да књижевности прети зло и још мање мисли да је наша књижевност тако нежан цветак. Штавише, већина критичара мисли да је наша савремена књижевност врло добра, а један, не тако мали, број, у оквиру те већине, сматра чак да никада није била тако добра као што је данас. Читалац изгледа да књизи поставља и неке више захтеве и њега у већини случајева позитивне критике и гласна признања, уколико их уопште чита, а чита их више него што то обично људи претпостављају, не импресионирају нарочито. Он једноставно нема поверење у савремену књижевност било због тога што нема довољно развијен књижевни укус или зато што је наша савремена књижевност испод нивоа његовог укуса. Бројне награде и признања учиниле су више да читалац изгуби поверење у критичареву реч него да стекне поверење у књижевно дело које критичар хвали.

Критичар полази од претпоставке да домаћу литературу мало ко чита. У књижевности малих народа, уколико, као што је то био случај код Словенаца у ХЕХ веку, читање књига није један од видова борбе за национално одржање, увек је преведена литература била популарнија од домаће. Из пет или шест великих светских литература може се увек пробрати десетак дела која су неупоредиво боља од било чега у једногодишњој домаћој продукцији. Наша критикл нема увек европска мерила, али наш читалац, који чита књиге, их има. Он, једноставно, од своје литературе тражи оно што тражи и од сваке друге. Критичар понекад полази са потпуно супротне позиције. Он зна да се домаћа литература чита мање него преведена. Зато он блаже суди домаћу него преведену књигу. Ако је домаћа књига на неки начин уљез на читаочевом столу онда критичар. не треба тог евентуалног читаоца да од

Наставак на 2. страни

Предраг Протић