Književne novine
САВРЕМЕНЕ ТЕМЕ
У СВЕЧАНОЈ ДВОРАНИ, ПРЕД историјом
1
М ХЛАДНОЈ СВЕЧАНОЈ дворани, кад стане пред историју, писац ће се наћи сам, немилосрдно сам и отољен, на последњем суду, прав и замукао, са својим дјелом као јединим · упориштем, То му је и одбрана и оптужба, штит у руци и сабља над главом, < Нема више пред њим трибине са које трешти аплауз или протестно фијуче метак звиждука, Нема клана, клике, часописа, утицајног друга, комитета, благонаклоног критичара и занесена обожаваоца, Нема више ни лијеве ни десне стране свијета, ни „наших“, ни „њихових“, Нема чак ни непријатеља, доброг старог непријатеља, брата рођеног, који ти
најбоље покаже на коју ти страну пада сјенка, ;
Родио си се чист и го, а сад, кад одлазиш, једино носиш пред, собом, као ктитор задужбину, своје дјело, да би ти оно, на последњој строгој капији, отворило пут преко Ахерона, у царство сјена, да пођеш за Виргилијем, да полако шантуцкаш уз Вука и путујешг кроз таму за олијепим пророком и видовњаком Вишњићем,
Још ти једино смета страховито удаљен, а тако језиво близ, самозадовољан жамор твојих свечаних укопника: „Ми смо га од почетка схватили, ми га подржавали, ја му рекао, каже он мени, сједимо ми тако“,., Грицкају ти невидљив _ ловоров вијенац као гусјенице дудов лист за своје сјутрашње свилене тоге,,.
Стаће сваки од нас на овако мјесто гдје се више не мијења ни длака ни ћуд, нема више врдања, Више ти не помаже да заурлаш ратоборно као:мрки вук: „Били смо вазда на барикадама!“, да се увијаш као претворан лисаш: „ДАругови, ја самокритички признајем пропусте“, да се церекам лешинарским смијехом Киплингова чагља (канис аџреус“): „Заштитниче масовне културе, има ли нека кошчица за спромашка2“
— ћути, ко те шта пита, доста си около галамио и репом прашину дизао — рећи ће ти отприлике прастара тетка историја Овдје твоје дјело има и да те
ужи и да те брани лавам, молићу лепо.,..
п
Ко свирца плаћа, тај и пјесму поручује.
— Види ти проклете бабе! стресем се ја као у неком кошмарном сну и одједном ВиДИМ,.. Шта ја то видим! Је ли то једна од генералних проба за мене и моје другове, кочићевска поспрдна суданија или мрачни кафкијански процес, стварнији од сваке стварности,
— Хајдемоте, полагацко, причај како је било, Дозвољен је проценат лажи и до тридесет одсто, толико сте, иначе, и од пореског уреда бенефицирани за ваше стваралачке трошкове — почиње лежерно невидљиви исљедник (,„судацд изумитељ“ — што би рекао мој стриц Ниџо — који те изумињава док не сиђеш с ума).
— Па сто... Оних првих година послије ослобођења, у ведром стваралачком полету (у пренапрегнутој еуфорији наше побједничке партизанске ескалације што би се рекло дивним језиком данашњих „структура“ ми смо просто пловили кроз свечане шталире узавреле младости, дизали У лхатум препуне дворане лако запаљивог _ материјала — слушалаца („Живјели наши напредни писци ма челу с Партијом!“ журили смо у фабрике, руднике и залруте да се „на мјесту лица“ увјеримо и видимо „како то ради наш радни човјек“...
— Звали сте то „упознавање живота и прикупљање материјама“, је лиг
— Тачно тако, Искрено смо У то вјеровали,
— Лијепо је од тебе што признаш и поштујеш једну Своју, шта да ти кажем, можла илузију, дивну и пријеко потребну илузију, — Навалисмо, онда, на омладипске пруге, Они педантнији 0пјеваше сваки праг и закивак Ол Брчког до Бановића, Неки, занесенији, заљубише се у облаке над Босном, у траву поред „штреке“, у ноћни шум рјечице Тиње, Један пјесник, Сријемац, отисну се попут жаребета низ пругу и врат ме олнио, ако је вилио игдје ишта око себе, просто је уживао у трци и у томе што је жив,
ПН 1) Златни пас
Наставак на 1]. страни
Бранко Бопић
а ја предеје- |
БЕОГРАД 16. МАЈ 1972.
· ТОДИНА ХХЛУ
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
ЛИСТ ЗА КЊИЖЕВНОСТ И КУЛТУРУ
БРОЈ 415
ЦЕНА 1,50 ДИНАР
ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ ЈОСИП БРОЗ ТИТО У РАЗГОВОРУ СА ЈУГОСЛОВЕНСКИМ КЊИЖЕВНИЦИМА
ТИТО У ИСТОРИЈИ
,
У ДРУШТВЕНИМ ПОКРЕТИМА, нарочито у револуцијама у којима је допринос једног човјека највећи, доприноси других људи увијек се сажимају и транспонују кроз најзаслужнију и најспособнију личност, Сигурно је да у савременим условима, нарочито У револуцијама, у којима су масе у непрекидном покрету и превирању и које скрећу токове живота са једног правца у други, морају постојати у покретању и руковођењу масама велики доприноси читавих плејада револуционара и паметних људи, Осамљена тенијалност појединаца не би могла доћи до изражаја без доприноса, свих револуционара, Једно с друтим повезано подиже главног стратега револуције и тлавног носиоца њене обједе на ниво и главне историјске личности, и херо-
ја епохе и легенде, Сигурно је да
личности играју значајну, па и пресудну улогу у стварању историје, То је показала и револуција. југословенских народа, Да би јелна личност или више њих, биле покретачи историје, мора да: има
поуздан осјећај за: било историје, |
настало на сазнању, пракси и читавом осјећању, без икаквих варљивих нада, Али исто тако мора имати и ослонац на класу м народ, који су само у једном изузетном историјском тренутку спремни на велике жртве да би направили преломни подухват У историји, .
Тито је генијално осјетио, а самим тим и интелектуално сагледао, моменат када су радничка класа и наши народи били спремни да изврше јуриш на небо у циљу стварања тога прелома, То је била 1941. година, Покренуо је борбу и није се преварио, Да је почео у 1942. години или касније, не би постао оно што ће постати након годину дана покретања борбе, и велико је питање да ли би револуција побиједила нашим сопственим снагама и да ли би је уопште било,
Тито је након неколико мјесеџи борбе већ био познат у земљи Као Врховни командант народноослободилачке војске, а врло, брзо иза тога и као вођ свих југословенских народа, поштован код свих њих и понаособ, Али је тек са новембром 1943, тодине, послије Другог засједања Антифашистичког вијећа народног ослобођења _ Југославије (АВНОЈ-а), на коме је створена Југословенска федеративна држава као братска и равноправна заједница свих наштих народа и народности, постао познато име и птром свијета, и код пријатеља и код непријатеља,
као вјешт политичар, државник и као војсковођа те чудне партизанске војске која задаје толике брите фашистичком, непријатељу везујући многобројне његове дивизије за партизански фронт, И колико тод је више расло дивљење према његовом имену код савезника и пријатеља у иностранству, толико је оно све више постајало код наших народа и народности обично, јер је било уткано у све његове свакодневне бриге, у смисао борбе са непријатељем и у градитељске иницијативе; он дубоко сраста са сваком мишљу и осјећањем народа п бораца, подједнако код свих, било да се ради о дневним напорима или великим подухватима, политичке и државне изградње, Поставши тако општи симбол, он је постао и легенда којој се вјерује.
Многе легенде о.боговима, пророцима, свецима, јунацима, вла-
дарима, мислиоцима, па и исто-'
ријским личностима вјетрови историје су испарили и однијели су у заборав, Много су том забораву "допринијели и сами легендарни Људи који су у једном ДИјелу свога живота, својим радом, дошли у супротност са оним супстратом из њиховог дјела на коме је настала легенда, У суштини код таквих људи процес демитологизације почиње још за живота, Савремено пивилизовано друштво све је мање оклоно да прихвати било какву легенду, Све више код данашњих тенерација преовлађује критички ум, рацио„нално резоновање и научно фундирано мишљење, Рад се одвија у колективима и тимовима у свим људским дјелатностима, од лабораторије за научна открића, па до тимског рада у политичким, идеолошким м државним пословима, Тимови истражују, анализирају и стварају, а разлике између способности појединих личности У тим тимовима по правилу нису велике, То ипак не значи да се талентовани појединци у таквим односима не издвајају, Али без учешћа у раду и других тешко се могу издићи индивидуалности на одређеном послу и испољити СВОје ванредне квалитете, Осим у оним умјетничким дјелатностима гдје побјеђује само индивидуална способност и таленат, у свим друтим све се више губи у стваралачком раду индивидуални рад и замјењује тимским, који је ефикаснији и који највише доприноси индивидуалном сазријевању и најбржем испољавању појединачних вриједности, Због свега тога све је мање митова о људима и
И ПОЕЗИЈИ _
све је мање подложности миту (више ни освајачи Космоса не могу да се претворе у мит). Управо због науке и нагомиланих сазнања, данашњи човјек све више заступа једно рационално историјско и научно мишљење и тако приступа и људима и стварима, Међутим, овакво резоновање не значи да више неће бити митова. као извора, подстицаја п мотивације за достигнућа ин крупне визије, али ће, вјероватно, у таквим случајевима они све мање садржавати ирационалног и биће на траници антимита,
Али мит или легенда о Титу нема овај карактер савременог мита нити може имати његову судбину, Легенда о њему је настала у најдраматичнијем пери-
оду пјелокупне историје наших ·
народа, То је личност која је била главни носилац прелома историје, преласка из једног класно експлоататорског стања у једно сасвим ново које укида експлоатацију и ствара услове за укидање класа у друштву, То је личност која је највише допринијела да се уједини југословенско друштво са својим многонационалним саставом, рјешавајући то питање путем слободе и равноправности
· свих „нација и народности; то је
»
стваралац. југословенске њене
тлавни социјалистичке државе и независности,
Као што је југословенска револуција била специфична по својим формама и путевима којима се од почетка кретала, њено кретање у даљем ходу опет има своје специфичне форме и специфичне садржине које се испољавају у развоју непосредног самоуправљања радних људи својим радом и друштвеним пословима као и у развијању демократских социјалистичких односа који пружају реалне перспективе за ослобођење рада и стварање слободног и неотуђеног човјека, Ту је опет главни творац и носилац тога курса Тито, На свим овим координатама лежи истина, реална чињеница и људска изузетна садржина, која код нашег човјека, у препуној машти коју загријавају интимна и топла осјећања, ствара легенду о Титу, која није саткана од тренутних изузетних момената него је сва уткана у најглавније по-' главље досадашње наше историје,
А историјски развој социјалистичког друштва, по нужности свот закономјерног кретања, мо-
Наставак на 2. страни.
Авдо Хумо
у овом БРОЈУ: ____
ПОЕЗИЈА И ПЕСНИЦИ
Славко Леовац: НИКАНОР ГРУЈИЋ, ПЕСНИК ПОЛЕТНИХ СТИХОВА
Миодраг Рацковић: ХИМНИЧКА ВИЗИЈА СВЕТА У ПОЕЗИЈИ ТИНА УЈЕ-
ВИЋА Ристо Трифковић: ХАМЗА ХУМО — _СЕВДАЛИЈА,
РОМАНТИК И БОЕМ
Миливоје Марковић: ДОБРИША ЦЕСАРИЋ — ПЕСник тихих и НЕЖНиИХх СТРАСТИ
ПЕСМЕ Десимира Благојевића, Васе Поповића, Петра Чудића, Радослава Златановића, Зорице Маринац, Сретена Кушаковића и Мирослава Лилека
0 најновијим здиркама песама Васка Попе и Драгана Колунџије пишу Богдан А. Поповић и Чедомир Мирковић
ПЕСНИЦИ 0 ТИТУ — изабране песме Отона Жупанчича, Владимира МНазора, Густава Крклеца, Радована Зоговића, Шукрије Панџа, Јуре Каштелана, – Тодора Чаловског, Бранка В. Радичевића, Душана Радовића, Маријана Крамбергера,
Али | Подримје, Ференца Фехера и Бранка Миљковића Авдо Хумо: ТИТО У ИСТОРИЈИ И ПОЕЗИЈИ
НАПОМЕНЕ
С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ (1)
Насиље над ћутањем
ТЕЛЕВИЗИЈСКИ ПРЕНОС свечаности на којој је Иви Андрићу уручена Вукова награда није био само изузетно нападан по свему ономе што су Андрићу упућивали други већ и изузетно поучан по ономе што је Андрић упућивао другима, Наиме, све је око Андрића, ријечи, гестови, поступци и сл, рачунало са присуством телевизијских камера хтијући да се истакне, да се угура у камере, да има „одјека“ у јавности, Била је то, по томе, једна велика „приредба за широке народне слојеве“ у којој учествује много глумаца и у којој је много спољашњег сјаја, Наравно, све је то нормално, свакодневно и потребно тзв, јавном животу,
"Међутим, главни глумац ове велике приредбе, сам Андрић, никако није хтио да се уклопи у протоколарно-јавне шаблоне, који су неопходни да би таква приредба потпуно успјела, Он се, на примјер, није утркивао да буде присутан у камерама, већ је, рекло би се, избјегавао, умањивао и џклањао колико је могао своје лице од камера, И од јавности,
Шта све нису чинили и редитељ, и камермани, и освјетљивачи, и тонски мајстори, а нарочито водитељи емисије да Андрића „утрпају“ у јавност, у протокол у нападно понашање које је данас толико на цијени, Потурали су му звучнике, хтио он то или не, сликали и скривеним и нескривеним камерама, званице и свечаре претварали у вербалне провокаторе, књижевне критичаре у запиткиваче, а публику, телевизијске гледаоце, због лоших техничких особипа преноса, пошто је мање-више све било тајно и насилно, у изнервиране ловце Андрићевих ријечи,
Андрић је, у својој написаној ријечи, одговарајући на насртљиве и не баш сасвим укусне комплименте, јасно и недвосмислено изговорио једну мисао која упућује на закључак да је он, сходно свом ставу који није ни сада желио да мијења или прилагођава. прилици, читаву ту „јавну приредбу“ схватио као конвенцију која је више потребна другима но њему самом, Андрић је, наиме, рекао да је ситуација у којој се налази, баш због награде која носи име Вука Караџића, „оног Вука који је одавно назван реформатором народног језика и оцем новије српске књижевности“, и због тога што је њему награда дата „за већ остварено дело и мање-више завршен посао“, да је та духовна ситуација „добра прилика да човек баци мало строжи испитивачки поглед на вредност свога рада“, То је природан — каже Андрић — и обавезан али не баш лак и једноставан посао, који сваки награђени мора да обави за себе, како најбоље зна и уме,
Андрићев захтјев за ревалоризацијом и валоризацијом дјела, за самопровјеравањем, најбоља је опомена за насилнике којима је више до протокола, камера, „јавних приредби“, но до дјела и његова зрачења,
Наставак на 2. страни
Вук Крњевић
-