Književne novine

АНКЕТА „КЊИЖЕВНИХ НОВИНА“

ТРАДИЦИЈА И ИНОВАЦИЈА

ЕВА 6 ВоНаинРбу осветљавању садашње ситуације поезије у југословен-

петиваниЕ ту и да укажу на њене карактеристичне токове, „Књисжев-

се | окрећу анкету „Традиција и иновација". Да би иницирала разр редакција је упутила учесницима анкете следећа питања:

па ови песници, припадници готово свих песничких генерација, везују се У 0 –ог и време за. традицију, како историјску тако и песничку: Шта „мислите ] појави и какав је однос Ваше поезије према њој»

па Па Ж неких млађих песника приметна је хитрина у преношењу и Ња ДЕ и светској поезији остварених, концепата поезије (посв У тој поезији ж поезија, итд.). Мислите ли да је антитрадиционализам, који паса сан пољава, резултат извесног духовног. сродства наших младих

ссницима У свету, или је резултат некритичког ослањања на нове

поетске моделе2

и број ПИВА песника, међутим, остаје при резултатима у песничПана не ПВО карактершшу њихово песништво покушавајући да Сматрате ли да ти У до онога што сматрају коначним својим опредељењима. Мај и са ти песници иду најбољим путем и да ли се, можда, међу њима рију и неки од најбољих песника које данас имамо2

ИЗВУЋИ ИЗ ЈЕЗИКА сву ПЕВНОСТ

ПРЕ нето што вам одтоворим на питања која ми с љубазном радозналошћу упућујете, допустите да се овде, – поводом њих и поводом сличних анкета, сетим неких својих властитих искустава које сам негде и некад речју изустио ... Мада имам изузетну наклоност за расправе о поезији, за естетичка одмеравања вредности и смисла поезије, и мада се, често са уживањем, забављам прелиставајући мноте странице о томе шта је или шта није поезија, која је књига сушта, истинска поезија, а која то није, због чега, који је песник „успео" а који је претрпео пораз, сматрам да је људско-песничко послање превасходно поетски чин, односно плод, тога чина: поезија. У то су ме уверили многи песници-есејисти (изузетака, наравно, има, и то још каквих). И кад су они теоретски расправљали и кад су писали о поезији, најчешће су удвостручавали, утростручавали поезију своју сољствену, најчешће се понављали (у позитивном смислу), а то ће рећи — писали су поезију и, дакле, поезију објашњавали поезијом. Сетимо се само једног јединог примера код нас: како је во времја оно песник „Суматре" тумачио постанак своје песме...

Мислим да је тврђење како се велики број- песника, у последње време, везује за историјску и песничку традицију непрецизно и непотпуно. Јер песници се (не само у“ последње време) везују (ла се послужимо тим вашим изпазом, али ОТКУА вам та реч, то „везивање" 2). — песници се, значи, „везују“, свесно или несвесно, за традицију, али се и традиција везује за њих, и то нераскидивим спонама; мли. по моме мишљењу, још боље ми Тасније: тралицила их прожима ако ничим друтим а оно бертсоновским (чита и прустозским) памћењем поошлог, јучерашњег. Па, забога, како бисмо живели и какав би то ноетски чин био без тог тоталног поожимања! (Салашњост ишчезава истога трена лок тече; она типчезава им истовремено мротиче, и као муња преселајући небо и земљу сал постаје некад, док друга муња, спајајући небо и земљу (живот). прерушава напречац оно некад у оно сад) Хтели ми или не, традиција постоји, и хоћеш-нећепт покојници се смеше из натпих очију... Та непрекидна трансфузија поетске (људске) прастаре и нове крви, то претакање свега што 1е витално, обавља, се свакога часа. и — ми се у постском чину освештавамо и садашњим и будућим гробљима. Наш је одтовор, лак“ ле: благословена нека је храна ма из које дубине прошлости и ма са које трпезе доазила! Ни онај писац није се бранио ОА помисли да је можда у некаквом бечком спанаћу окусио Моцартове кости (какво сакросантно људожлепство. Ђлатословене нека биду траве које нас хране и које нас билду храниле крвљу и костима иштчез лих бића! Многоструко је наше биће! и мека та слојевитост (како се воли та реч данасју буде храна и за будуће песнике!

Што се тиче односа моје поезије према тој појави, ви сад делимично знате мој одговор, Али боље о томе питајте њу а не мене.

Шта вам. опет, па смета конпептуалма уметност> Шеа антитралипионализам> па он је друто лице тралитије, са супротне стране. Да није тралигмије, не би било ни антитрадициона хизма. Зашто џепкати дух који нам узртаћа својом плохном многостоукешћу2 Шека он биле стеукупам; и смошија. и мисао, то инстинкт! Нека биле благословен свеоттити дух КОЛИ озтачава на свог сопственог пелокупног бића. од главе до пете!

Питате ме за оне песнике који су се хтиличили у језику и отул плотунима поууптата ту ла саоје песмутттво усавоше бирајући за свој задатак и свој пиљ ЉуУлски могућу перфекпиту... Ја бих сад то лрукчије рекао: песник се с правом бори језиком против тезика, који нам, авај. једини стоји поуздан и — непомзлан ... Извући из језика сву певпост (не елоквенпијућ, а ако "ам је до спитматичпости, опла хајамо у ћутање, У мистичаре, то би било много достојније, «р. достојније за поезију оних којима је стало до суште поезије, а не полсецати кри-

да језику (а с њим и мелолити) помоћу когих (блато памај окрилаћујемо и 1език и поезију савлађујући језичку тикртост, све заседе језика а богатећи певност У славу поезије,

Да ли се међу овим последњим песничима на које упиреге прстом крију (откуд

ДЕСИМИР БЛАГОЈЕВИЋ

вам, опет, тај израз — ко се од кога кријед), — да ли се међу њима находе најбољи песници Ко ће то знати2! Ја не правим никакве класификације, а и не пророкујем ...

На крају, ви закључујете питањем тра-

жећи од учесника у анкети да вам, како

кажете, осветле проблем наше модерне поезије... Па оно што је проблем модерне поезије, проблем је сваке поезије — да буде поезија, а шта је њен смисао, шта није а шта јесте поезија то ви добро знате, и немојмо се надмудривати. Ја не знам шта је она, али добро знам шта није поезија. Уосталом, они који се, што би рекао онај Француз, — они који се шуњају око писца као његова сенка и налазе се „у тој тмини идумејске ноћи" заједно са писцем, пајбоље знају да је један (можда највећи) проблем сваке поезије да буде људска, јер, понављам, само такоисамо језиком у борби против језика прећи ћемо границе језичке, пребацити се у трансцендентно и поетском крвљу, поетски самопрегорним чином, — остварити се и људски и поетски, односно победити судбину одшкринувши врата за улазак будућега човека у свеопшту певност...

Аесимир Благојевић

СВАКА ПЕСМА – (СМРТ И РОЂЕЊЕ

ТРАДИЦИЈЕ

ВЕРОВАТНО су заиста ретка раздобља У историји наше европске цивилизације у којима би уметници У свом раду на овај или онај начин у толикој мери били свесни присутности традиције, као што су то управо код нас и сада. Човеку нехотице пада на ум ренесанса, време кад се точак силовито завртео, мрвио и сатирао, износећи на врхунце неслућене и нечувене нове могућности. И тада је, изгледа, свет био узбудљиво јединствен у својој различито-, сти и изгледао је мали. Међутим, играње аналогијама завело би нас у известан неоправдан оптимизам. Сличности су само привидне и могле би највише да занима. ју оне што лепе тапете.

Најбоља традиција је мртва традиција Ако пије мртва, није ни традиција, већ живо искуство. С традицијом, наравно, пе смемо бркати папагајштину, митоманију и томе сличне култове. Живо искуство је умирање родитеља и рађање деце, потврђивање смрти и потврђивање рођења, настајање песме: питање постојања.

То питање је данас интензивније него.

што је било икад у новијој историји ове цивилизације. Завукло се у саме зидине боравишта традиције — у језик, у реч, У уметничке форме, у митове. То, више Од било чега другог сведочи како је ова цивилизација вероватно дошла до једног од сво“ јих могућих крајева и како је, истовремепо, њена уметност жилава. И ако данас тако многобројни уметници толико интен-

зивно траже и свој идентитет, нарочито на плану искустава акумулираних у оном што зовемо традиција, то вероватно говори У прилог ономе што се појављује као привидно мртва, и о дубиозности оног што се појављује као привидно жива традиција. То говори о томе да се свест о крају, свест о смрти, сувише дуго скривала и камуфлирала испод мртвих слојева митова, желећи да затаји ново рођење, измичући се упитаности, порицала ново искуство. Свака песма мора да буде истовремено смрт и роБење традиције. Оно што неки покушавају да зову чувањем традиције, јесте убиство традиције, фалсификат искуства. У тренутку кад изгледа да нас наслеђе оставља на цедилу или да је било упуштено, још је важније испитати га, открити га, одвојити слепљене слојеве да би се из шареног перја и наслага проневера указала језгра искустава као златна зрна у својој особеној, непоновљивој, неквалитативној, али у споју с нашим новим искуством неслућено новој, препорођеној снази. Снази која може и сгби и нама да постави питање властитог постојања.

Пут до традиције, која није више традиција у конвенционалном значењу речи, него сопствени процес, свакако је дуг. У својој поезији морао сам то искусити кроз мучне периоде борбе с традицијом, њене негације, потирања, фарсе, откидања нечега, док сам био више оно против чета сам се хтео борити него ли што сам се борио. Демитологизација може и сама да постане ит. Осетио сам се слободан оног тренутка кад је један делић из једног Прешерновог писма у мојој песми (сонету) зазвучао својим звуком, сам, и проговорио о мом сопственом искуству, постао део моје песме и при том остао неокрњен, непскривљен, неизилеологизиран делић Прешероновог писма. Тог тренутка то није више било парче једне хрпе „разбијених огледала“, већ амалгам целине. Процес једне упитаности, једне свести о постојању, нов_тренутак двају искустава У новој комбинацији могућности.

Формулација вашег другог питања казује ми како нас је традиција мало научила и поучила. Зар нисмо ми у Словенији већ толико пута, на пример, у време Модерне, код појаве експресионизма, а можда још гласније понекад доцније, понављали тачно то — како су млади необуздани У својим новотаријама, како некритички подражавају велики свет, како су антитрали“ пионалисти итд.2 Постојало је ваљда једно једино разлобље кад смо, бар привидно, без вике и кротко, или чак одушевљено толерисали ту утицај, време кад се афирмисао сопреализам стаљинистичког типа. Убеђен сам да не мислите на шарлатане, епигоне, снобове, пи сличне литерате којих не мањка ни У „традиционалистичкој“ литератури свих времена и епоха — али антитрадиционализам. ми се чини проблематична реч чак и за најсмелија озбиљна тражења. Не бих понављао како је мален постао свети како је под знаком питања свеукупност патпе цивилизације, неки њени најопштије рационализовани митови — отуда и истовремено или нагло међусобно оплођавање п утицај неких уметничких појава.

Међутим, истински уметник, испитивач који не кокетира, не може до свог искуства мимо и без свог националног, групног, просторног и временског искуства, традиције, ако хоћете. Подражавање, посношење туђег перја отпада, у питању је; највише, посуђивање алата и радних метода, што још није ни форма, а камоли ње“ на садржинска мисаоно-осећајва набијеност, а најмање ритам, суштинска обједињеност искуства. Млади, ти тобожњи „антитрадипионалисти“, најчешће су чак највећи традиционалисти кад оштрим резовима и захватима, у негацији и борби са одумрлим, откривају закопано и скривено и много пута уптђаво суштинска ЖИВО У „традицији“: поетичност и лиричност У поезији. позооиштност у позоришту, епичност у прози итд. Кад питу нову „политичку, критичку итд.“ поезију, па тиме омогућавају да она поезија која је досад била или хтела да буде У „традицији“, то више ни, спасавају је традиције и враћају, послипи. Омогућсвају да оживи као поезија, ако У себи носи довољно отворено искуство смрти и рођења. Свака нова песма је ризиковање смрти једне традиције и могућност роћења свог процеса упитаности.

Ваше треће питање чини ми се, опростите, непотребно. Оно што сте можда имали ва уму као питање, вероватно је довољно јасно назначено у мојим одговорима на прва два питања.

Вено Тауфер

ВЕНО ТАУФЕР

МИЛИВОЈ СЛАВИЧЕК

ПАВАВРАМ ЗА САМОПРЕПОЗНАВАЊЕ

ПОЕЗИЈА се не враћа. Она је тамо гаје је и свијет. Или, наравно, у најбољем случају, испред њега.

А 1ито се традиције тиче: традиција смо, не заборавимо, и ми сами, самим тим што постојимо и што нешто желимо. Традиција смо — повезани смо с традицијом — дакле и онда, кад, постојећи, желимо нешто различито, нешто своје, према томе нешто „пово". А кад је ријеч о „новом", ваља подсјетити да ново може бити не само нешто чега још нема, него и нешто — како то нетко једном рече што је заборављено.

. У сваком случају: ни у животу поезије ништа се не догађа случајно, заправо, прецизније: произвољно.

По моме суду, (у поезији двадесетог стољећа) модерни су „нејасна јасноћа" („јасна нејасноћа") и промишљена суптилност. И, наравно, грч ноншалансе.

ж

Потанко разликујем концепт(е) поезије, односно модел(е) поезије, од искуст(а)ва поезије. Преузимање концеш(ајта (и модела), то је ствар илузорна (точније: то је знак недомашености, промашенос“ ти). Али упознавање — „узимање на зна-

ње", па и становито кориштење — искус-,

т(ајва поезије, на ма ком, језику написане,

то је нешто друго. Но ово посљедње „лолаг

зи у обзир доиста само као знак и потврда „извјесне духовне сродности".

Некритичког је ослањања, како ви то назвасте — а ја бих волио рећи: неустјетног је ослањања — увијек, дакако, било. М поезији као и на другим подручјима. Али, наравно, увијек онда кад се радило о почетниџима.. Или о минорним ауторима. Односно о ауторима-компуторима, што су снабдлјевени с прилично „полатака". али немају способности да закључују, да сами програмирају, ла мисле и осјећају (својим властитим апаратима који томе служе). У лјелатности о којој товођимо, немају способности да ствође властити глас, а тиме ни властити језик.

Рекао сам прије десетак тодина, 124 ном талијанском колеги, писцу и публицисти: „Они што долазе (...) треба. меЂутим, да се чувају псеудопостске фразе (дакле од: других створене фразе или модела или макар само и њихових елемената, механички преузетих), то јест Кретања у кругу (а одатле и бљелоће и празнине: патворености) око инаугурираних тпактата о. узмимо, раскомаланости, разбијености (или, узмимо, око исто тако инаутурираних али и исто тако стварних неизлаза). Кал ово кажем. пледирам за самоппепознавање. Разумије се, не говорим оваје толико о некој аутохтоности, колико, _ заправо, о креативној снази, о аутентичности, и, у крајњој линији, о етичности".

Мислим да је ова напомена и даље актуална. А можда је стари Олимпијац ипак увеАпке имао право кад је опазио (парафразирајмо га), да је књижевност Тена од опих ствави што се кваре у истој мјери у којој се кваре — читаоци и аутори.

ж

Нема сумње, пеопходно је логтијети до „коначних својих опредјељења". ТТа чак и жеговати их.

Вјерујем да је ријетко кад могуће вјеровати битно опзечним фазама у дјелу неког ствараоца. Што, лакако, ме значи ла писам далеко од помисли да не треба бити „отворен".

Лодајмо п ово:

Тав. проблеме пе дозивамо, нето _ нас они муче, јер их уочавамо. Али Вритеме није нетито што је око писца то што „треба дати", нето 12 оно у њему. Исти је сауча! с моделом. Писап-стваралат ле Вријеме. И његова је дужност само једна: ла исписује, да „прелписује", себе.

Сувремено хрватско пјесништво — може се зећи — мимало не, оскулдијева таквим ауторима, Прије ће бити да је обратно. Миливој Славичек

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 5