Književne novine

твовима,

“ .

_ ШИРИНА И ВРЕДНОСТИ

Милан Комненић: „НОВИЈЕ СРПСКО ПЕСНИШТВО“; Књижевна омладина Ср-

бије, Београд, 1972.

КОМНЕНИЋЕВА антологија, која се ових дана појавила, разликује се од његове антологије објављене 1970. у јануарском броју „Дела“. Састављач је сада обухватио ин педесете године уврстивши у свој избор Васка Попу, Миодрага Павловића н Стевана Раичковића; ту су још и Иван В. Лалић п Јован Христић којих раније није било, а присутни су и неки млађи песнипи, афирмисани последњих година. Аутор је п предговор друкчије писао за ову приуику: са више амбиција, обимније и продубљеније, са жељом да властите критеријуме образложи и учини убедљивим за читаоца.

Комненићева антологија је углавном соАидно урађен посао и она заслужује мноте похвале ин озбиљну анализу. Пре свега, Комненић је песник који не само што осећа поезију него зна и модерну поетику, У предговору је он изложио своје естетичке принципе настојећи истовремено да их илуструје примерима из нашег новијег песништва. Поштовалац Малармеа, он се залаже за рафинирану интелектуалну поезију посвећену тајнама језика и обузету метафизичким проблемима. У његовим стане увек међусобно усклађеним, препознајемо одјеке и утицаје оног тока франиуског мишљења м певања који иде

од Малармеа до Валерија, затим идеја Мориса Бланшоа о ћутању коме тежи свака модерна пустоловина духа. Комне-

нићу су блиска и Башеларова схватања о песничкој имагинацији и, нарочито, структуралистичке анализе лингвистичких питања која намеће поетски израз. Служећи се разноврсним _ критичким · методима, Комненић је изградио мерила у великој мери непристрасна и широка, мада пе сасвим ослобођена тратова еклектизма. За разлику од пских својих претходника на истој врсти посла, искључивих и пристрасних, он је свестан чињенице да је модерна поезија скуп различитих остварења чија је главна особина управо њихова несводљивост, За њега је највећи проблем био у томе како да помири своју естетичку концеппију о поезији као интелектуалиом језичком истраживању и симболичком изражавању са мноштвом дела која се не укланају у ову концепцију. Како усклади; ти критеријум који подразумева суд вредности па, према томе, и стварање лес твице вредности, са бескрајном разноликошћу остварења која захтевају различите приступе2 Из ове дилеме састављач је изашто на начин једино могућан са његове тачке глелишта: представио је савремелу поезију заиста панорамски широко, али је при том вредновао њене представнике. Остајући у исто време отворен према раз личптим струјањима у српској поезији, оп је и недвосмислен у формулисању судова о њеним достигнућима. Најбоље су КОд Комненића прошли песпици који негују свест о језику и који у богатим слојевима. језика, семантичким и мелодијским, откривају разлоге и циљеве певања: Попа, Павловић, Радовић, Миљковић... Комнепић и сам признаје да.су му најближи песници, „интелектуалне осећајности“, од којих многи поштују „ритам, метрику, риму и композиционе одлике класичног опрелељења.“ „Овакав један неокласицистички став, заснован на уверењу у примат знања и свести над ирациноналним импулсима, неизбежно значи и признавање огромног зпачаја традиције, која не дозвољава просто занемаривање уобичајено меЂу свропским и пашим авангардистима прелратне и поратне епохе.

Комненић лдећинише појам модерног на доста исолређен начим, али у сваком случају одбија да му прида превратнички карактер, опо мистично, апсолутно позитивно својство које има, на пример, код налреалиста. По његовом мишљењу, модерне

постсеке форме „прожима свест о закону.

узајамне повезаности упутар бића уметничког“. У њима налазимо обиље слика „затвореног типа“, што ће рећи слика тде су плодови иматипантје под контролом све. сти. Постоји, истина, и друга прста слика, слика „отвореног типа“, тле ова контрола попушта, али опе нису типичне за најбоље модерне ствараоце. Комненић истиче да је поетски чин сложена операција духа у којој се снаге мобпазиље удружују са тех ничким знањима да би створиле „дело не. у заносу, већ под надзором интелекта.

КРИТИКА

ОСТОЈА кисић

МИДАН КОМНЕНИЋ

Састављачева концепција се јавља У овом тренутку и као реакција на надреалистичку доктрину, доскора веома моћну у нашем књижевном животу. Док се пре неколико тодипа тледало на проблеме модерне књижевности углавном кроз надреалистичку оптику, сада присуствујемо заокрету: обнављају се схватања неких значајних стваралаца који у међуратном пе риоду нису имали везе са надреализмом, у првом реду схватања Станислава Винавера, па се онда иде у другу крајност: У омаловажавање надреализма не као књи жевне политике (котеријашке, непредвил“ љиво превртљиве пи увек усмерене на за, лобијање моћи и грубо одстрањивање противника), већ као књижевне теорије и праксе у националним и европским раз мерама. Пре неколико година нисмо могли ни да сањамо да ће један даровит и обавештен човек отићи тако далеко у 0 маловажавању надреализма као што је то сада урадио Милан Комненић, рекавши да је наш надреализам „у бурекцијској ва» роши тежио салонској дрскости да би се поклонио француској надреалистичкој буаументи“ У овом покрету састављач антологије види скуп бизарности и нашу вечну промашену тежњу (карактеристичну, како каже, и за наш симболизам и зенитизам) да доститнемо аутентични европски ниво стваралаштва. Уверени смо, међутим, да Комненић подлеже једној повој интелектудлистичкој моди која жели да занемари значај ирационалног фактора и, заједно са њим, и сам надреализам који је изворе постског открио у области несвесног душевног живота, Уосталом, зар бн поетска слика, о којој је Комненић написао неколико продорних фрагмената у предтовору, била таква каква је да јој надреализам није дао свој печат2

Ова антологија није рађена. са жељом да се савремени песнички токови и остварења оцењују из перспективе вечности, и то је њена добра страна. Она показује, штедрошћу примера узетих из дела младих и пајмлађих песника, стање у српској поезији онаквој каква се ствара пред нашим очима. Замерка упућена овој књизи припреманој са полетом, добром вољом и обавештеношћу, односи се првенствено на састављачеву тежњу да интелектуални тон и „затворене слике“ види у многим песмама где их нема, што никако не значи да те песме не вреде, већ само да се не уклапају у Компепићево схватање поезије. Аутор није до краја остао доследан свом схватању о несволљивости појединачних дела па је тезу о премоћи интелектуалног чиниоца над свим осталим видовима поетеког изражавања поткрепљивао у пред говору и доказима који се, у ствари, на» лазе изван њеног домапјаја.

Павле Зорић

Зашто антологија измиче антологичару 7

Остоја Кисић: „ЈЕДАН ВЕК СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ“; „Хронометар“; Београд, 1971.

У ПЕСНИШТВУ се данас од дрвећа не ви ди шума, Другим речима, поете се тако множе, да је све теже сагледати поезију као тоталитет Па пи сам Кисић — пишући прелговор за своју антологију — није сачинио синтетичну слику српског песништтва, већ је скицирао портрете појединих песника; али, збир оваквих скица није У стању да замени слику о којој је реч:

Целину једпе поезије могао би најнепо средније и најприкладније презентовати њен антологијски дестилат- Кисић држи ла и „Један век" презентује оно што „тре ба сматрати нашом поезијом у целини. Дакле, уколико се повећава разгранатост и запремина одређеног песништва, састав љање његове антологије постаје утолико потребније — 1 све теже у исти мах. Са ла нас тешкоће амтологисања занимају ви“ те неголи тегота неопходност.

То су тешкоће пачелне природе. Јер после класичне пптологије Богдана По повића, стамени аксиоми антолотисања прометнули су се у отворене проблеме с којима пиједан Од потоњих, многобротних антологичара пије успео да изиђе на кра!' Ови проблеми тичу се и предмета и начина антолотисања: у

Јасно је ла предмет у латом случају није ништа друто до — поезија. Током

своје повести, песништво је доспело у јелну органску кризу која саму његову при роду ставља под упитник. Кисић је указао па овај битни знак питања, када је поводом Аушана Матића констатовао: „Поезија више није поезија". Заиста, од надреализма и социјалне литературе, па све до сигнализма и Опдегетоипф-а, поезија више неће да буде само то, него још и нешто друго (начии егзистенције, вид акције и тако даље). Од тада, она се стихијски преобраћа у једну појаву која би се, условио, могла назвати метапосзијом. Аптолотисање, међутим, отежано је ко лико том новом појавом у песништву, толико пи његовом ранијом структуром, уп раво његовом поларизацијом која антолотичара спречава да посзију обухвати као „монолитну" целину, Почев од Доситеја п Вука, српска поезија испрестано тежи ла

се структурише у облику поларних су протности: Стерија — Бранко, Зма! — Лаза Костић, Аучић — Дис... Оваква су-

протност даје се разабрати чак иу лелима појединих песника: тако је постска тема тика ЛАупана Срезојевића била полатизована између сопијалних п космичких мотива“

Разуме се, приказану поларизапију проткива јелинство српског песништва у времену п простору, — а то јединство салржи начелну могућиост интегралног антологијског обухвата. Остварење ове могућности зависи оА антолотичаревог поступка, што зпачи — од начина критичког вредновања. Но, криза је ланас исто тако обузела књижевну критику као и саму поезију. Упињући се да преброди ту кризу која доводи у питање антологију као такву, Кисић је сргску поезију третирао на један начини који је тежио да у њој открије, углавном, поларизациј“ комичног и патетичног товора. Прилично произвољан, такав начин нас тек делимично уводи у многоструку поларизацију српског песништва, а још мање — у његове врхунске вредности на које се оријентише свака антологија.

Ол ових врелности, лакле, многе су остале изван Кпсићевог домашаја: зато „Јелап век" и не презентује целину српске поезије у захваћеном столећу. Антолотичар је ту поезтју предновао и пеадекватно и не доследно. Када Давичову творевипу опењује као „аутобиографију поезије пеле јел не напије", оп се у суттини сукобљлата са властитом тезом ла ниједан нап песпик „не може бити проглашен месијом". Отуда, упркос наслову прелдтовопа, Кисићев избор и суд мије толико преоцењи ватље колико неадекватна опена.

Свакако, за ову неадекватност олтоворан је Кисићев критички критеријум и њетов теопијски „молел" песништва; али „сукривац" је јотт и револупионаран истопи ски пропес који из основа мења системе вредности, угрожавајући тиме и саму мо тућност антолотијског одабирања. Кисић је, назрео да исти пропес инаугурите извесне нове врелности, какве се зачињу у синтези поезије пи науке; он се олважио ла у антологијски ранг уздигме телан покуштај ове синтезе, наиме „Путовање у Зпезлалију" Мипољуба Толотовића. Такав антологичарђев потез сведочи о његовом укусу за оно што је донста ново.

Овај укус, на жалост, не може палокнаАнти озбиљну инвалидност Кисићевог критичког мерила и поступка, којп не олтовара нивоу савремене критике, као ни стварном стању српске поезије. Благодарећи истој инвалидности, па и антолотичаревој недоследности, „Један век" очи гледно показује мноштво празних места која би морали заузети Мони Де Були, Чеда Миндеровић, Таса Младеновић. Слободан Марковић, Бранко В: Радичевић, Рале Војводић... и бројни други песници, незанемарљиви а одсутни у разматрано! књизи, Тешко 16 разумети како је медитативни лирик Стертта остао пред вратима питологије, ако су се у њој већ настанили Васа Живковић и Абеодар. За

Без обзира на то, Кисићев антологичаћпски покушај није стопроцентни промашта1. ХУлнас, наиме, ниједна антологија не може ла буде потпун успех, али не представља ит потпуни неуспех, јер обично мора 32: уватити и неку дозу непатвођене поезите. Уколико Кисићева. књига. стоји, она се држи не због вредности ауторове критичке селекције, пего због колекније извесних песничких вредности у свом оквиру.

После свега, Кисићев антолотичарски резултат остаје знатно удаљен ол општег циља антологије, ако се овај састоји у критичкој презентацији пелог једног на. пионалног песништва. У садашњем тренутку, таква презентација је, по свој прилипи, објективно немогућа: Чини се да мас њој могу поиближити 1елино плопијал не антологије које приказују поезију од: теђених периода, жанрова или праканл Захваљујући њима, појединачно лпвеће у поезији престаје ла заклања шуму.

Радојиџа Таутовић

|ВЕРА У ЗНАЧАЈ

ЈЕЗИКА

Буро Дамјановић: „УСПОМЕНЕ ИЗ ПАКЛА“; „Свјетлост“, Сарајево, 1971.

НИЈЕ ДАЛЕКО пза пас време кад су наши пнесници, најчешће, почињали писање мотивисани усијаношћу постичлог доживља»= ваља свет а бн касније, постепено, улалили у тајне песничке технике, Зато нам се, док читамо прву књигу стихова младог

песника Бура Дамјановића — рођеног У околини Бањалуке, а студента Беогрслског универзитета — намеће размишљање

н о зрелости, знању о поезији и начитапости, са којима ланашњи млади писци улазе У литературу,

Истичући ову констатацију не желимо да унапред експлицирамо и суд о оригипалности 1 олелиости _ Дамјановићевих , стихова, Теоријско знање п читалачко искуство не само да пе морају увек сами по себи функционално да се рефлектују У стваралаштву, него ланас често представљају и пајвећа искутења при палажењу самосвојног пута у лптератури и оритиналног песничког гласа, Такав је случај, делимично, и са овом књигом, Песник је превасходно, а нарочито у прва два циклуса, на младалачко егзалтиран начин преокупиран суштином песме, питањем, њеног рађања и трагичним положајем пеепика у свету, Песма је за њега зрачак спасоносне светлости рођене у паклу, тренутни оле. сак који тежи ла буде надокнада за су“ морно и скептично осећање живота, а песник је распет између величине по лепоте песничког узлета, па једној страни, и сазнања о практичној немоћи, на Хругој, оваквим преокупапијама има делимично и симптома оне Миљковићеве „страшне болести“, која је често, и као осећање и као тема, прва баријера и први пријемии испит за младе песнике:

'Склоност исповедању уочљива је мн у већини осталих. Дамјановићевих песама, међу којима су најсугестивније елегичне евокације детињства, завичајних утисака и успомена на мртве, Уочљива способност грађења песме на контрастима и пробраним метафорама довела је овде до згуш“ њавања слика и усмеравања значења ка неким битнијим проблемима егзистепције, нарочито кроз суочавање живота и смрти, пролазности и вечности, Таква је, рецимо, песма „На гробовима мојих мртвих“, која, упркос извесној дози реторичности, сутерира опоро сазнање о краткотрајности живота, слично ономе што зрачи са споменика крајпуташа,

Детаљније анализе — а њих „Успомене из пакла“ заслужују — требало би, можда, да пођу од последњег циклуса („Ледници“), у коме се кроз елиптичне двостихе и формулишу и на песничком плану проверавају могућности и зпачај језика као стваралачког медија. Занимљиви су поједини песнички искази (на пример; Једино наше нас речи воде / Светлости и смрти У походе), који би могли да булу схваћени као метафорично сугерирање вере у пост“ ско стварање, али, још више, као резултати интелектуалног трагалаштва и искуства у области језика. Ако бисмо се, дакле, и уздржали да па основу степена тематских новина и песничких реализација искажемо предвиђање о развоју овог младог песника, Дамјановићева вера у зпачај језика, његово, рекли Онсмо, попгравање језичким могућностима, улажење у семно. тичке, синтаксичке, мелодијске и друге језичке тајне — и то не само по некаквом произвољном осећању, него и са солидним знањем — лаје нам доста разлога да очекујемо и сасвим зрела песничка оства» рења. У

Чедомир Мпрковић

КЊИЖЕВИЕНОВИНЕ — 5