Književne novine

' у недељно вече може да годи. Космос ври. ,

Милосав Славко Пешић

ешар си

ПРОЗА „КЊИЖЕВНИХ новина“

ДОЗИВАЊЕ ПРОШАОСТИ

Јаков Гробаров

ИЗ ДАЉИНЕ све јачи шум реке подстаче разигране мисли, које су се попут бесне кобиле, хватале за унутрашње зидове његове бучне главе, · | - — Тече живот — мислио је — дрвеће се повија, зри · воће, А онда2 онда падне један лист, па други... Затим пад. не снег, покрије земљу... После свега — цео један свет 'чека своје буђење. Заиста чудно!... И због чега је све то потребно 2... Због кретања, наравно. А да ли то кретање има некаквог смислаг То вечито и непрекидно кретање... Сигурно да има. У том кретању све се мења и то нико не може да заустави. Никада...

Рецимо: пастир тера па испашу стадо. А време2 Оно пред собом тера и стадо ни пастира. Бездушно време које никога пе штеди, Ништа није вечито, „Осим деце" — како одрасли умеју да кажу. А зар то није превараг И то каква превара! ; Миа

.. „Ето јуче... још јуче сам имао округле, пуначке образе. А где су садаг И шта је остало од њих2 Крпе, Саме крпе.,. ђ 6

Лукави мбсец шкљоцну својим провереним и сигурним апаратом и направи фантастичан снимак у тренутку када Ам, заузе позу која му је, за одмор, највише одговарала.

Његове гладне очи, упали образи, усне скоро поједене,

те незграпно и тромо тело, све то деловало је доста хладно "и безлично. Леђа су му била добро повијена и када је био у покрету — изгледало је као да седи. ћ

Погледај: небо у даљини румени

као младо вино, смирена опојност девице. Тихо, сасма ненадно, зени присрада се исконска светлост. И

долазе ветри с југа. Топли. Зар удара у лице, у срце, У сан нујни

о лету. Летети, као птица, бар, мисао је што, попут орла, кружним

чини свет. И, као да све, већ, измиче

под тобом док стремиш цвету на врху планине ван хоризонта. Одоздо урличе светина. Ти летиш. Зар може твом уху

да промакне тај вапај смртних!2 О, гле! Нема више тебе, нема твог крхког тела што спутава ти лет. Сад етар си. Пребела

и нежна рука ти маше. Немоћан свет мре.

СМЕШЕ СЕ ПАХУЉИЦЕ

Још увек врло сненог, вуче ме к небу

јутро зимско. Узимам топле рукавице, бунду, давно добијену капу из Сибира и отварам прозор: смеше се пахуљице.

Како мило, кроз боре, ветар свира да вам је знати, да вам је знати.

Крочим кроз прозор и почињем лет док доле, сва бела, брижна ми мати

крши руке и довикује да се чувам ветра и да, случајно, пне залутам.

О, дође ми ко лавина да се сурвам у понор, а затим, мирно, заплутам

небом као да пишта није било. Као да је то сасвим обична ствар. Лет

полако скончавам. Небу, ево, дајем последњи ислов. Сутра, можда, опет.

ВЕЧЕРЊИ ЛЕТ

Недељно, благо, вече увлами се у поре,

у моје књиге и, већ заборсвљене, списе које сачиних са жаром, давно, врло давно. Ослушкујем време, звездозов. кад зби се

да, опет, пожелех лет. Небом комете, притајене, путују. Влашићи иду у лов а мене још чекају неке далеке планете. Кренути, сада, треба; о, мала шетња

Облачим чисту кошуљу, фрак, узимам штап,

У ко # РОД « Ра = о

полицајим, на углу, махнем док свет спи. И, сво, летим, Ви. сада, знам, сањате 25 "и | 7 [ – = РЦ 445 || СКЈ => ЈЕ с о б—_ђ ДИ |Прј ф% небеска пространства, авионом мирни. лет, П | ђ л || Г [ Гоа |) Дуја || Пи] А за У | ф јутро на Венери, Хималаје, Монт Еверест, РЈ УЕК ЈИ Неа ј || |-ТЕ [ИЗ] А 4, Јој а можда далеке галаксије, чудни, страни, свет | (524 о 14 | ти Ше=ра || НОЋИ ИЛ О : - ; Е Ја Гал | 06 [] | 157] а ја — летим. Сад, дивна васионом кружи вест. ИЛУСТРАЦИЈА МОМЕ. КАПОРА ЛИСТАЈУЋИ МАГАЗИНЕ Он извади из једног од својих многобројних, правилно Седим на сивом облаку изнад града х распоређених џепова, на изношеној војничкој блузи, мало, и листам, стране, магазине. Доле, упрљано огледало. Тек када та је ОНО испред сео увисве јаче, као пред потон, дажд лије део је да чини нешто сувишно, непотребно и — он га понои јуре, сумануте, лимузине. Људи во врати. “ — Ккво 'огледало!,

; „а Усамљен, Ам се био навикао само на гласна размишпп рПНе. пН Пе 59 упорне ме. . љања. Тако и сада, тихим и свечаним гласом, попут свештеРаша у Ета “ Зугу нато 68; 190 ника који се обраћа пуку за време мисе, Ам настави: НЕ чатаа ЕЦ (5: Пит — Као да ја себе не познајем довољно! И без огледала! ЊУ а фагазину нелону КРАМЕР“ Зар нисам толико пута био у ситуацији да ухватим себе на

хелу и да се суочим са својим лицем2 Сам себи сам се гадио. Милосав Славко Пешић. Могао бих и ја. Али — увек због других, Због себе, никада. Тако данас, тако И као да ме, са страна магазина, ангели ће бити у сутра. – ЛА К . мотре. И тамјан, из песама тих, мирише. А јучег Пунокрвни образи су се МА а ао да нису Послг света, у мени, незадрживо клија ни постојали. А тек моја изоштрена и много ројна чула! Где су2 И шта је са њима билог Кажу да човек има свега шест или седам чула. Ја сам их, чини ми се, имао много жеља за летом. О, толики постоје предели више... , које никад не надлетах. Кренути, кренути Сећам се ... Био сам војник, На граници, Али — не резаиста треба, чујем како неко тихо вели. лован, У резерви. Многе су војске у то време покушавале И никад тај лет, ни за трен, не прекинути. да упадну па нашу територију и да је запрљају. Нисам дао. Бранио сам — колико је у мени било снаге. Не зато што је то била моја дужност и обавеза, или пак слепа послушност и страх од старешина. Ни најмање. Било је ту нечег узвишениПАДА ИКАР јег и јачег. Горео сам од поноса што заједно са својим друговима бдим над хиљадама снова и што не дозвољавам нико= =7 . = пе ме да непозван уђе у наша плодоносна поља, у наше домоГле! Пада Икар. Збогом сјајни друже. ве, да руши м да пљачка. После тог пада, знај, што се збива Код куће сам био оставио младу жену и кћерку, саме твоји ће атоми космосом да круже ин без заштите. И — шта сад» Да дозволим, значи, да неко и девојчица једна кришом да те снива. непримећен прође поред мене, да уђе у спаваћу собу моје кћерке и да јој стави нож под грлог Па да ми се кћерка : од страха упишки2 Е, нећеш, мајчин сине! Крв овде да остаГле! Пада Икар лудом метку сличап. виш пре мего што и покушаш ла коракнеш! Ја — или ти! Док у свему ужасна пометња влада Тако сам тада размишљао. једино сад ја том сам лету вичан Ам завуче главу дубље у блузу плашећи се да из ње јер Икар последњи пут пада, пада. пе: излети мисао или, у најгорем случају, нека друга драго"ценост. с ; — Него... због чега одох толико далеко2 Сада више не О, пада Икар, пада једна дивна нада могу да се сетим... И тај проклети терет! Када бих се бар гито збунила је птице. Море се отвара. њега ослободио... Што више патње, све мање идеала... Или Пада Икар, звезда чудна изнад града, — обрнутог Не, није ни то. Време ме убија и ја знам да је пада мору што је за летача само бара. сваки секунд унапред израчунат. Зато није ни чудо што губим памћење... К О, пада Икар као да пада део свода РЕН 548 Уа се... почео сам оно о чулима ... кад сама. Падају планете из обскријА Управо смо завршавали са чишћењем оружја, ја и моЛетач се тајно висини а њему 6008 ји другови м спремали се за хладно купатило, када до нас, нада. О, пада Икар ал не падам ја. сав зајапурен, догрча наш претпостављени, да нам јави вест о походу стране војске на нашу границу. Наредио нам је да се одмах припремимо за окршај: да непозвану војску спремпи дочекаме и пресечемо јој пут. у И док су се остали војници растрчали 'хватајући се оружја, трудећи се да не изгубе ни један секунд, у мени за-

ОВИНЕ б поче борба са инстинктом, Јаким инстинктом, који је уту-

шио жељу за убијањем. мр

Моја. пренапета чула избише на површину. о сам да ћу се срушити... Не, нисам био кукавица. А , Доћђе то онда када се најмање надаш.

Наравно, узео сам пушку, а пошто сам лабеле Сави а ба о | пи слутили ко. б ! . М НИСУ ан ЈА корак — некако утањио. Стопала МЕ ЊЕ Море, каква стопала — цело тело. До ушију. Алп ништа 38 то, Издржаћу. 5

Последњи сам се завукао у један ове на пречац био изабрао. Ово идиотско жоуње као поручено. Бодље ми се зариле у месо, а ) зам. Напротив — пријају ми. нај лебао сакривен у жбуњу, сада сам могао лепо, ла бо преиспитам. Никако ми није било јасно одакле ми, одједном, толика неодлучност. Да нисам болестан Ставим длан на чело: чело хладно. Па шта опда може да буде2 Можла је 10 војничка болест Дешава се то рбавим војницима... Немогуће! Увек сам био међу најбољима. Јасно ми је да у мени постоји отпор. Пушка ми се отима из руку и — што дуже чекам све сам нервознији. .

Време се отегло, као виме у непомужене краве. Само ла наиђе та проклета војска већ једном! Што пре! Ослушткујем.

Из даљине се зачуше слаби пуцњи, Сигурно су то ОМЗИ. Сада их треба дочекати. Поштено.

Опет се у мени пробуди онај војнички понос, понос доброг и искусног нишанџије. Зар да се понизимг Да издам себе2 ИМ изневерим моје оштро оког .

Али... опробана и изоштрена чела, која ме рапије ипсу изневеравала, сјединише се у мени с неким ђаволом, с пророчанским предсказањем да Њу засигурно починити ролики грех уколико се усудим да пуцам. Српе тражи да отворим груди. Лупа, Крв ми навире у лице. Чучим — као пуњена врећа. . .

С друге стране — није да не бих убио. Убијао сам јап по десет одједном. На гомилу. Зашто то не бих могао да урадим и сала2 Зашто2

ОНИ су се већ приближили на пукомет, Припупа са свих страна, Догоабих пушку. Хајде, војничино, сега се покажи! Шта чекаш»

Не, нећу моћи да убијем. Нека убију они ме. Нећу да им се посдам. Али — нека убију, кад већ ја не могу.

Видим, моји другови сложно одговорише па пупњаву и — то ме понесе. Као да сам се препородио. Одједном — АРути човек.

Недалеко од мене наш војник се изви и паде. Стегох пушку, а око — као приковано иза пишана: — Сад ћу ја да им покажем! Видеће, гадови, како се убија! Као од шале.

Нисам дуго чекао када на неких двеста метара испред мене испаде из жбуна униформа, Није била 'наша. Мрак ми паде на очи. Хватао сам га на нишан и, када видех мушицу на његовом челу, опалих. И — сто штете! Погодио сам га право у главу. ·

Потрчао сам, не осврћући се на опасности. Лежао је, а из главе му је шикљала крв.

Одмах сам изврнуо џепове на његовој блузи не бих ли пронашао кесицу с дуваном. Дођавола! Ништа — осим писама, Војничка посла!

Али, кад клекох поред њега пи мало боље погледах умало да не изгубих дах: његово чисто, дечачко, — не дечачко, анђеоско лице није могло да убије. То ми је одмах постало јасно. !

Када сам оборио поглед приметио сам — његове руке везане за пушку. Дебелим, удвострученим канапом. Тек тада сам схватио зашто се у мени био појавио тако снажан отпор против убијања. Инстинкт ме није преварио.

Постиђен, окренуо сам се на другу страну. Истог тренутка осетио сам туп бол испод грудног коша. Пао сам тако постиђен.

Нешто касније, када су наши позадинци нашшили на мене, најпре су помислили да сам мртав. Вероватно је неко од њих приметио да још увек дајем знаке живота, па су ме одатле покупили и пренели у једну импровизовану болницу. Тамо сам и дошао к свести. Рекли су ми да имам куршум у пределу стомака и да га хитно треба извадити,

Када су ме секли, чинило ми се да не секу мене, већ неког другог, да не копају по моме телу, него по нечијем туђем. Лежао сам на операционом столу и размишљао о рату. У ствари,., не толико о рату, колико о његовим последицама...

Да. да. дешава се то. Што ти је живот! Пролети. А могао сам у џеп да га ставим, Ево овај...

Одоздо са реке комадићи стакла наговештавали су јутро и Ам се стресе од наглог осећања хладноће, Баци поред себе оглодану кост. Обрнса умазана уста марамицом затим седе на свој завежљај леђима се ослањајући на ограду. Закопча и последње дугме на блузи, Подиже оковратник.

— Е, овако је већ угодније. далеко угодније. Долуше, мало ће да штипне пред зору, али — шта је то за мене! Ситница!... Колико ли се само невоље наталожило у овим мојим промрзлим костима, па — ништа. Теже ми је било оне зиме када је несрећа закуцала на моја врата. Ставио сам на њих катанац и поздравио се са пријатељима. Хтели су да ме задрже, али ја им нисам веровао. Мислио сам да је то њихова срачуната игра. Узео -сам свој завежљај и изашао на отворени пут.

Испред мене даљина — као уста. У почетку ноге су ме носиле. Касније, почеле су да заостају. | ; Други рат ме је затекао на путу. Без родбине, без пријатеља, без иког познатог, Прошао сам кроз рат са завежљајем у руци, а да нисам чуо ни једну људску реч. И све што

био познат као апред. Они тада.

ћи жбун који сам дОшШАО МИ је а их и не осе-

сам изнео из рата, поред завежљаја, то је била — мржња. У рату сам научио да мрзим. „Рат је као епидемија; Наиђе — кад му се најмање

надаш. Бесни неко време, разара. Потом се. поново смири. Преброје се жртве и покупе са фронта ратни реквизити, За музеје и топионице. Онда се изврши дезинфекција и вакципација становништва...

Али, ако неко жели да сазна нешто више о послелицама рата — он треба да зађе у народ, да уђе у куће чији власници појма немају какав је то рат био, ко га је, и због чега ВОДИО. ..

Ту ће вас, обично дочекати жена у црнини и још с прага обавестити да јој је погинуо муж или син — а неће умети ла каже због чега. Или ће, испред вас у страху, утрчати У кућу неки слинавко, са поцепаним лактовима, мислећи да сте поново дошли да му одведете оца... | Затим ћете наићи на доста људи који кукају и оних који певају. Кукају, јер су погубили породице и певају, јер су преживели рат. ' Ј

Када се и то заврши — настаје велико спремање; ту је, пре свега неопходно учинити две ствари: искоренити глад и разне болештине. А како је то могућег Бар — што се глади тичег Човек је гладан све док му не порасте стомак. Међутим, тек тада настаје глад. Права, безгранична. Људи се тада разилазе. Подели. их глад. Односно, две врсте глади, Или — две врсте потреба. Људских потреба које се мало разлику“ Ту. Тек толико — колико и њихова глад...

_ Још нешто... увек, после ратова, у народима се пале слаба светла. Касније, њихова светлост бита све јача, јача... до следећег рата... |

Гола пилећа нога севну на месечини и Ам заустави, а одмах затим покрену своју мисао, која га је, као кривуља, водила по рушевинама његове нагрижене прошлости,

Њему то није било довољно. Хтео је нешто више од тога. Хтео је да се увуче у ту прошлост свим својим бићем. Целим телом. Поштено да се завуче, физички — макар то трајало и само један милионити део секунде.

Јер— дозивати прошлост, овако само у мислима, за њега то није значило ништа. Хтео је својом руком да је опипа ла би се уверио у њено стварно постојање. |

— Ето — мислио је — зажелео сам да дотакнем један предмет који је давно ишчезао. Али — како2 Ко може да. обуче кошуљу коју је носио као беба2.,.

Мли, на пример, хтео бих да додирнем моју жену чије се тело сада већ измешало са земљом. Да је прихватим на руке, да осетим њен дах, њено физичко присуство...

И са таквом жељом његова се сећања преселише на екран где је јасно могао да види најразличитије слике између стварности и маште,..