Književne novine
НА ПРАТУ || СИНТЕЗЕ
Ладислав Пептов: Графике, Галерија Графичког колектива У Београду
ПРВИ наш сусрет са делима младог словеначког графичара Ладислава _ Пенгова, виђеним на самосталној изложби, показује нам даровитог уметника, знатижељног и обавештеног. Он је, то се одмах уочава, један од представника оних тенденција у нашој савременој ликовној уметности који, одричући се „естетике лепог", траже разрешења својих садржинских преокупација и дилема у што.је могуће · чвршћој вези личности са оним што се тако често неодређено зове духом времена. И још. један од оних који озбиљно настоје да иду укорак са тежњама и открићима европских водећих уметника и праваца.
Међутим, таква оријентација – Пенгова понекад му смета да стваралачки синтетише неке најприсутније садржаје савремених уметничких кретања и да проблем своје везаности за ово наше време до краја разреши личним садржајима у светлу пепоновљиве форме виђења. Тако бисмо његов досадашњи опус могли, доста условно, дефинисати као својеврстан са
држајно формални еклектицизам.
Има, међутим, на изложби и таквих ли стова који недвосмислено потврђују синтетички карактер његовог стваралаштва, Он као да је сажео искуства безимених теперација од првих освита пивилизације до технократске условљености нашег света, од уметности старог Египта до модерне апстракције. То искуство Пентов је моделовао јаком субјективном – везаношћу за основну експресионистичку форму израза, за оно фино удаљавање облика од јасне дефиниције у простору да би 06лик добио димензију исихички атресивног слемента у унутарњем простору доживљаја. Има пеке чудне наивиости у дечји невештом пртежу и стилизацији, у контрастпрању чисте линије, често снажне и јепноставпе, са фино бојеном површином. Сви елементи композиције не везују се хармонијом рационалног реда нити их 06једињује пека класична естетска подлога већ тежља да се ликовни елемент, линија, светло-тамно, боја и површина као простор дстаћања, претвори у привид своје властите негације. Другим речима, у основи тог става лежи потреба да се израз изједначи са експресијом, да садржај добије карактер шокантне, отворене и директне акције: не само чулне већ и духовпе агресивности.
Далеко од класичне структуре дела, од принципа грађења из такозваног инспиративног језгра, Пенгов је ипак остао у домену опробане, старе технике акватинте и комбиноване технике у боји, мирећи, веома често мајсторски, привидну антиномију класичног заната и савремене еруптивности форме.
Његов пут је у даљем прочишћавању тих односа и треба веровати да ће своју обавештеност пи своје искуство ставити у основу нових тражења.
1
ОСЕЋАЊЕ ПРАЗНИНЕ
Ференц Маурич: Галерија КНУ “у
Цртежи, Београду
НАЈНОВИЈИ цртежи Ференца Маурича, повосадског сликара, садрже неке карактеристике које су подједнако занимљиве и за развој његовог стила и за нека општија разматрања уметности у нашем време ну. Инспирисан је садржајима који се формирају и манифестују као последица сукоба усамљеног, у себе затвореног човека и времена којем припада али које У исто време није његово време; сукоба који човска лишава индивидуалног интејритела и поставља у ситуацију субјекта. који се према времену одређује негативно, То је, управо, извориште неких од најприсутнијих стилско-садржајних облика савремене ликовне уметности, то негативно стање стваралачке свести која је стављена пред зид дилеме: бити аутономна или бити отворена, израз властите суштине пили средство комуникације. ,
Код Маурича је то стање двоструког садржинског разрешења од самог почетка, пегде око 1967, тежило изразу снажне, от" ворене и „грубе" слике која је формално стајала између експресионизма и Гаг реше У којој је боја била ословна могућност исказивања _драматичних стања стваралачке свести на рубу разарања и самоуништења. Видели смо то као својеврсну апокалиптичку визију једног света чији се основни токови пгоманентно удаљавају Од суштвиских одређења људске личности.
То псто осећање празнине пи изгубљепости, тај исти положај човекове усамљепости и разбијености, доминира н у циклусу иртежа који су формално инспирисанп феноменом електрицитета. Форма но-стилски, међутим, Маурич је еволупрао у правцу мове фигураџије, концепшијски на сличним таласним дужинама пртежа Оље Ивањицки. Цртеж му је чист, сигурап и пзражајан али лишен богатства фактуре његових слика.
Срето Бошњак
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 8
ГЛАВА 1, 1971.
ЛАДИСЛАВ ПЕНГОВ:
ПОЗОРИШТЕ. |
НОВА ФОРМУЛА НЕ Постоји
Овогодишње Стеријино позорје без правог театарско
доживљаја и без нових вредности
ОД. ЛАЊСКИХ ЗАНОСА и веровања у препород и нову формулу Стеријиног позорја није остало готово ништа: селекција је била доста неамбициозна, без озбиљнијег естетског концепта и жеље да се афирмишу одређена дела и вредности, а цео програм тако састављен да је било све важније до оно што се збива на позорници, Одушевљење је заменила резигнација и сумња да се у оваквим програмским оквирима могу изграђивати другачије, модерније п уметнечки атрактиввије јгуословенске позоришне игре, Е
Стеријино позорје, у својој основи, ипспирисано је веома племенитим хтењима да се подстиче, шири и афирмише дома. ће драмско стваралаштво. М томе је ње това. изузетност и привлачност. Позорје није обична фестивалска манифестација, па су зато сви којима је на срцу наша драмско реч толико осетљиви на оно што се збива. у Новом Саду. Судећи, међутим, по овогодишњем програму Позорје је при: лично пезаинтересовано за. драмску литературу. Са упадљивом пасивношћу се посматра њена судбина на појединим позорницама, ћутке се прелази преко чињенице да наша, чак и највећа, позоришта премало цене своје писце, да су далеко некритичнија према иностраној литератури, да се од премијера не праве културни логађаји, да је домаћи писац суочен са понижавајућим околностима, тако да је право чудо што неко уопште пише за.театар. Позорје је у овој крајње непријатној ситулцији свело своју функцију на то да кон: статује како нема добрих домаћих текстова и представа и одабере неколико тек да би се програм попунио. Ако већ позоришта учествују у уметнички самоубилачком чину и подагжу друштвено неприхватљивом односу према домаћим писцима и њиховим делима, — не би у томе требало бар Позорје да их подржава. Подсетимо се само па чињеницу да су од света четири одабрана нова текста два била приказана током маја на Фестивалу ма днх сцена у Сарајеву и па Стеријином по. зорју! Зар то већ није својеврстан скатдал, поготово када се зна да је у овој сезони своје.прво извођење доживело тридесетак нових драмских дела!
Пезорје, заправо, није ове године ни имало прави фестивалски програм: Зупанове „Беле ракете лете према Амстердаму" прегходно су верифициране у Сарајеву па је извођење те драме деловало као реприза. „Оловка пише, пише срцем" ма колико шармантна ипак није представа. какву би требало уврстити у ову селекцију. Наглашавати поново — после признања која је стекла раније — вредност интерпретације није нешто што би требало посебно да импреснонира. „Ко се сили, хитро чиди" Рудија Шелига је представа која би више пристајала сарајевском него по восадском програму. Тако остаје једино текст Ференца Тота „Јоб" као информација о драмском стваралаштву на мађарском језику. У програму се нашао „Еквиноцијо" Иве Војновића у коректном алл не ни изузетном извођењу Народног позоришта „Марин Држић" из Дубровника, затим пепостична представа „Крпстофора. Колумба" коју је приказало позориште из Зенице, а у част Мирослава Крлеже доведена је артистички безвредна поставка „Леде" (Хрватско народно казалиште). Бе. смисао ове селекције је и у томе што наг она упорно убеђује да домаће драме по ма и да оно што се игра није добро! Ол Стеријиног позорја очекујемо нешто сас вим друго!
Непоузданост естетичких _ критеријума дошла је до изражаја и код оцењивања појединих представа: све су толико раза!чите по стилу, а сличне по одсуству правих театарских вредности да делују као скуп провинцијских рецидива почев од натурализма и оперског симболизма о физичког театра. Много је конвенција, безличности и пресахлих страсти и, укратко, нема представе која би могла. да репрезентује наше позориште. На несрећу, управо ове године, на међународном симпозију
ит = Б ни
"туације. но даевој; ауторитет П.. “мери пре;
"драмски уметници.
Петар
му позоришних критичара.ми · театролога, окупио се као никад до сада. у. Новом Саду велики број значајних гостију из иностранства који је могао да се.суочи са та ко слабим представама. Њима је,. једноставно, наметнута потпуно погрешна слика'о нашем театру и литератури уопште.
Несрећа је изгледа у томе што ми који упорно годинама долазимо У фестивалдско гледалиште далеко више очекујемо и тражимо од Позорја него штосу спремни или желе да нам пруже они који одлучују о карактеру југословенских . позорин! них игара. Стеријино позорје је подлегло атмосфери која влада у нашим по зориштима, а она је крајње неповољна за домаћу драму. Уз: то, тим позориштима, магледа, није. много ни' стало до међусобног поређења, а ове сезоне. је. примећено да своје најзанимљивије представе чак и. не пријављују за фестивал. Нужнио ује, очито, да се Позорје издигне. изнад „те си-
пет и утицај ус-
а свем театарским „3 0 значи да оствари...
земљњоа ! ма ансамблима који су вољни.да итрају нове комаде, усклађивање и. извесно: усмеравање репертоара, којим се на актуелан начин приказује прошлост пи остварује ве за са традицијом ми, још више од. тога, па одређен начин нагпачује будућност самог израза. Ако је потребно. могу. се чак и потпомоћи па и финансирати извесни подухвати и пројекти у којима би учес твовали најдаровитији писци, редитељи и
Нема разадга ода Стеријино. позорје претвараме у конвенционални- фестивал. Наше снаге нису велике, а уз то.су разбацане и разједињене, 'а Позорје је као створено да буде духовни центар који.ће нас сједињевати и подстицати на креативност и освајање нових вредности. Поготово. што вертикална селекција није оно пајважније п што овакво заједничко наступање може бити итекако стимулативно за развој националних тсатарских израза у нашој земљи, Старе заблуде се — то не треба тубити из вида — непрекидно јављају у новим облицима тако да решење не може били у новим формулама већ у заједничкој тежњи да се превазиђе традиционализам у конџепту и створи: нешто што ће нас подстицати па стваралачке. тражење.
ВОЛЕ
збивањима. У , итакте ми сарадњу са писцима, активнији. однос пре '
| ДВЕ УСПЕЛЕ
ПРЕМИЈЕРЕ Дубровачко казалиште „Марин Држић“
после Позорја
ПРВА ОД ДВЕ нове, ових дана изведен представе, занимљива је и са културно-ис“ торијског тледишта, То је, наиме, „Наук од мужова", прерада Молијерове комеди“ је „Школа за мушкарие", из пера Дубровчанина. Марина Тудишевића, који је У пр. вој половини ХУП| века начинио више оваквих“ преводапрерада Молијерових Ае ла; пре две године ово исто позориште "приказало је са успехом „Тарта , његову прераду "„Тартифа". Е
_ Београдски редитељ» Арса Јовановић изабрао. је: млађе чланове дубровачког
ансамбла и уз њихову свесрдну, чак оду" тшевљену сарадњу, са истанчаним слухом за ову материју (у своје време је изузет“ на радију дубровач-
но успешно режирао и ку поезију), остварио једну веома успелу 'нредставу. Свестан слабости овог Молије ровог текста, који се, с разлогом, данас Врло ретко изводи (сви знају за „Школу За жене", он је пошао у истраживање врло модерне гротеске, и добио један запимљив и можда непоновљив _амалтам, представу свежу и разиграну, која је виије пута изазвала аплауз на отвореној сцени чак и пред такозваном _премијерном публиком у овој средини која се не олушевљава лако новотаријама. Има ту 1 елемената такозваног „тимнастичког" театра, лествица м обруча, пуно физичког на пора, па ипак се инсистира па. префињеном, нијансираном и прецизном изговаргњу текста, у чему је редитељу мното помо“ тао по изврсни зналац, иначе првак овог позоришта, Мише Мартиновић, као лектор. Из веома уравнотеженог ансамола мора се посебно истаћи Дубравка Кунчевић, и уз њу Круно Шарић, Перо Јуричић,
/ МИЛКА ПОДРУГ-КОКОТОВИЋ КАО. ВАОНЗА
Нико Ковач и Зденко Јелчић, Са пуно умесне, фантазије костиме је дала млада беотрадска уметница Љерка Калчић. Врло успеле сонтове, модерне по фактури, а ослољене на дубровачку музику оног време па, компоновао је Бело Јусић, чији рггам таленат све више долази до изражаја. Бећ идуће вечери, присуствовали смо у "розарију Доминиканског манастира још једном изузетном догађају, премијери мо нодраме назване „Елонза Абелару". Млади загребачки редитељ Томислав Радић, „режисер овог необичног сценског чина, драматизовао је део преписке између опгта Абелара и његове Еломзе, део који садржи њена писма, а по текстовима из Абе„ларовог аутобиографског списа „Историја мука".
"Овај свештеник, филозоф пи теолог са краја ХЕ и почетка ХИП века“ спада међу прве велике борце против слепог догмати:»ма у крнау католичке цркве, међу оне који су покушавали да хришћанство помире, споје, тачније унапреде измирењем са прогресом људског ума и људског сазнања; Тај и такав човек доживео је и истипску љубав, телесну, па му је Елоиза родпла и дете. Он је склања у самостаџ, а њен ујак, иако сведок њиховог венчања, мис ли да је он натерао да се замонаши, и 3 најми људе који га, за казну, на спавању кастрирају. Тада она заиста одлази у са мостан. Одломци њених писама, која су вапај за слободом по за љубављу, чак за једним јединим писмом, блистава су литература писана аутентичном људском сулбином. Добијају утолико више у значају, што су писана у време када се црква тек почиње да освешћује да религија тешко опстаје у људском срцу ако је само мушког рода; католичка црква ће убрзо почети да ствара култ Богородице. Елопза се, у својим писмима, међутим, обраћа само богу, Светом Бенедикту, оснивачу свог реда, и, наравно, свом вољеном — Богородицу ни једном не спомиње,
Скоро пун сат, на клецалу, пред нама, класчи н говори Милка Подруг-Кокотовић. Из ње тај текст долази до нас као да 32 иста слушамо ту Елоизу од пре 850 Тодина, што је, вероватно, највећи комплимент који се једном глумцу може дати. Та же на пред пама, и по начину како говори и по изразу лица — јер израз лица, одраз унутрашњег доживљавања на лицу, једино јој је оружје глумачко — час је озарг на, час погружена, час стојична, час пр тажепа, час стара и скрхана, час млада прелепа: ако има, у судбини Жене, распоЛложења које је распознатљиво, она та чни таквим. И све то, још једном, толико спонтано, искрено, доживљено, дубоко хумано, да за 55 минута монолога са њених усана не сиђе пиједан погрешан уздах, ниједан банални Јарзиз Шпоцае. Мислим да, бар у овој улози, нема југословенске тлумице, од оних које памтимо и од данашњих, која би је домашила.
Божидар Божовић