Književne novine

ДАТУМИ _

АВА КЊИЖЕВНА

МОТИВА СВЕТОЛНКА РАНКОВИЋА.

Наставак са 3. стране

Усвајајући предлог школског надзорника, министар просвете је 1. септембра 1897. преместио, по молби, Гојка Петровића за привременог учитеља мушке основне школе у Радољу, Округа подунавског, с годишњом платом од 600 динара.15 Што се личе Трипковићеве, она је 21. новембра те године премештена, по потреби службе, за сталну учитељицу | разреда основне школе у Лисовићу,% у истом срезу, у коју је претходно био премештен и њен брат Милан за привреме-. ног учитеља П, Ш п ЈУ разреда пи управитеља те школе. Љубица је са братом службовала „заједно све до 1899. тодине, када је премештена за учитељицу основне школе у Стојнику.7 После две године Трипковићева је постала учитељица разреда основне школе у Барајеву, којом приликом је тражила повишицу плателз Међутим, министар просвете није усвојио њен захтев, јер поред пет година непрекидне службе требало је да има и врло добар просек оцена у школском раду. Школске 1901/1902. тодине она је више пажње посветила школи и својим ученицима, па јој је за такав предан рад школски надзорник дао одличну оцену. Захваљујући овој високој оцени, Љубица „је испунила све законске услове и добила прву периодску повишицу плате у тодишњем износу од 250 динара, рачунајући од 16. октобра 1902. године, са којом је имала укупну годишњу плату ФА 1.050 динара, односно месечну од 875 динара, Љубица је до тога времена остала неудата,

Даље праћење живота и зада Љубице Трипковићеве , није потребно, с обзиром на то да је је и сам Ранковић желео да она остане анонимна променивши презиме и њој и Гојку, као и име села у коме се радња дешавала.

Свеж и чист планински ваздух Космаја погоршао је Ранковићево здравље, те је почетком јула 1879. године „избацио велику количину крви из плућа", После тога, боловао ја дуго, све до саме смрти. Да би убио досаду и одагнао црне мисли, писао је кадгод му је болест допуштала. После. завршетка „Сеоског добротвора", дошла је на ред и „Сеоска учитељица“., Њу је почео да пише априла 1898. године у манастиру Букову, у коме је једно време провео на боловању, што потврђује његово писмо од 2. маја те године, упућено Милану Шевићу — у почетку кога вели: „У Буково стигох здраво им одмах почех рад. Таман написах десетину табака новога романа а ономад ми се отвори крв, те сад лежим и тако одоше сви књиж. планови".

Ранковић је знао да његовој бољци нема лека, па је користио сваки тренутак кад би га болест попустила и'за врло кратко време довршио започети роман. |

Користећи се песничким правом, он је делимично изменио стварне догабаје и Љубицу два пута удавао; на крају јој је ставио пиштољ у руке да пуца на себе, и тако прекрати свој промашени живот. Овим није хтео да осуди ову несрећну учитељицу, према којој је имао извесних симпатија, већ да опомене њене колегинице шта их све чека ако желе саме, без мужа као заштитника, да закораче на сурову стазу живота, јер их на првом сусрету са члановима школског одбора дочекује сеоска одбојност када је у питању њихова злехуда станарина: „Нека те плаћа, брате, ко те је тражио и поставио, а ми нити смо те тражили нити нам требаш". Све до сада изнето јасно говори да је Светолику Ранковићу као мотив, за роман „Сеоска учитељица“ послужио догађај у селу Пружатовцу. Да је ово тачно види се при крају овога романа, када Љубица разочарана животом пребира по својим успоменама; „— А онај пут зарастао, куд смо пре ишли на реку... Чудно зацело: ревизор се љути што деца знају трећину читанчице на памет, а друге две трећине не могу ни; да сричу... За. колико бих могла истрчати“уз онај голи Космај2... Тојко ме онда звао да се пењемо..,. Његова Америка!"

У прилог овоме иде и тврдња Јована Скерлића који је могао да сазна о месту где се радња романа дешавала, било од самог Ранковића, било од његовог прија. теља' Милана Шевића: „Ова српска Госпођа Бовари у осоју Космаја сневала је снове вишега живота и у љубавним раДАостима тражила срећу коју. јој оскудни свакодневни живот није давао, а свршила_ У одвратним и ниским прељубама и место сентименталних романса дошао је куршум у чело.“

Милоје Р. Николић ,

15, Министарство просвете, ПБр. 12437/97.

16; Исто, ПБр, 19307/97.

17. Исто, ПБр, 13845/99,

18, Исто, ПБр. 13145/901.

19. Исто, ПБр. 15738/903,

20. Исто, ПБр. 10126/97. 6

21, Рукописно одељење Матице сриске у Новом Саду бр, 25647, ;

22. Светолик П. Ранковић, „Сеоска учитељица", „Целокупна дела", П, стр. 368.

23. Јован Скерлић, „Светолик Ранковић", „Џис-

ци п књиге", Тр 1922, стр. 157 — 158. + Е 2 |

КВИНЕРНЕНОННЕ 4

АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ | |

__ПпААС_ПРОТИВ__ ЛЕХУМАВИЗАЦИЈЕ |

Алек Вукадиновић:

„ТРАГОМ ПЛЕНА

И КОМЕНТАРИ“, „Просвета“, Београд, 1973.

'

ЗНАЧЕЊА И ВРЕДНОСТИ нове књиге

, песама Алека Вукадиновића могу се свестра но анализирати и разумети само ако се књига посматра као део већ раније започетог опуса, као фаза реализовања једног обимнијег стваралачког пројекта, То посебно важи за однос нове Вукадиновићеве збирке и претходне, „Кућа и гост", објављене 1969. Основна усмерења, распоАожења, виђења света и песничка техника у ове су две књиге врло блиски и слични, али не на начин који би упућивао на утисак да се песник понавља, и да варира већ речено, већ кроз изузетно функционалну разраду, допуну, усавршавање и настављање тумачења особених поимања ч0вековог положаја у свету.

Из више би се разлога као мото за Вукадиновићеву нову књигу, као уосталом и за све оно што је овај песник последњих година објавио, могао узети онај познати песнички исказ Момчила Настасијевића лове, а уловљени. Збирка „Трагом плена и коментари" има, наиме, неколико централних метафора, које дају окосницу песничком свету. Поред већ познатих метафорских парова кућа гостисветиљка — ноћ из претходне књите, који су погодни да приме сложена значења о човековом положају и осећању "самоће, овде се провлаче метафорски парови ловца иплена, гонича и зве ри, који доводе у нову фазу Вукадиновићево песничко разматрање људске суд бине. ;

Свет је — покушамо ди да преведемо значења ове поезије на рационални језик, наравно са ризиком упрошћавања притом — позорница лова; поприште оних који гоне и оних што беже; суморно ловиште у коме се и ловац м звер вуку вођени некаквим мрачним, нејасним и атавистичким инстинктима. Невесео исход очекује и гонича и плен, а могућност замењивања улоге између њих није, у крајњим исходима Вукадиновићеве животне филозофије, ни најмање утешна, И једна је и друга улога нељудска, неприродна, наметнута, дата. без могућности свесног избора, предодрећена. За ова основна човекова стања, као регулатор и коментар, поново се уводи метафора куће, у нешто модификованој функцији додуше, као недосегнутог станишта коме се тежи, и госта као скептичне ознаке за човеков положај. 0.

Овај бескрајни и бесконачни лов, са митским елементима и са егзистенцијалним значењима, ова трка без краја и почетка, затворени круг са предвидљивим исходом, коло у коме се не разликују роБење и смрт, одвија се у пејзажу, коме песник, парадокса и апсурда ради, настоји да да душу, да га очовечи и изнијансира, Отуда при прочитавању ових песама и необични утисак о постојању позорнице и декора, актера и кулиса — али без истински људске публике. На тренутке се учини да је тај “свет само транспонована слика неког друкчијег, прижељкиваног света, неки анти-свет у коме су сажета присећања на нешто друго, раније, лепше и човечније. 5

Постоје покушаји да се Вукадиновићеве новије песме објасне приврженошћу једном традиционалнијем песничком стиху. Чини се, међутим, да ћемо најбоље разумети песников напор да стихове својих беспрекорно правилних .катрена доведе "до перфекције, скоро до виртуозне мело-

диозности, и класичног и модерног ритма · истовремено, ако и то посматрамо као.

део једне доследности у моделовању, и тумачењу, света, Такав је стих у сагласности са осталим елементима песме, Песник, наиме, није пристао на ону супротну, и лакшу, могућност: да опора виђења саопштава патетично, громогласно и но. Он се определио да симболичне ситуације својих визија казује кроз нијансе, сетно, варирањима, назнакама и суге· стијама, И успео је, треба рећи, да тумачењем са дистанце, у којој се песнички субјект привидно губи, а притом и поступно — из циклуса у циклус и из песме у песму — у сугестивну визију дехуманизованог света унесе елементе очовечења,

"макар и тиме што не пристаје на дехума-.

низацију, Чедомир Мирковић = ·

1

у

· децу, али исто тако презентира и

· ступка.

дирекл-

КРИТИКА

ПРИЛОГ ДЕЧЈОЈ |

ПОЕЗИЈИ

| Борђе Фишер:

, „ЖАКО РАСТУ МАМЕ“, Општинска заједница културе и Друштво књижевних стваралаца, Зрењанин, 1973.

ФИШЕРОВИ стихови припадају оној врсти дечје поезије какву не прихватају само најмлађи читаоци. Свет необичних животиња; загонетних речи и чудноватих сазвучја претворен је на страницама ове збирке у лирику која доноси дечју визију света, што је одлика добре поезије за

слику живота посматраног с наличја, сагледаног из нешто неуобичајене или вешто изокренуте перспективе. Тако примарну вредност ових песама можемо посматрати у том двојству: намењена деци, испу-

"њавајући сложене захтеве какви се по-

стављају пред стихове упућене најмлађима, ово је више поезија детињства него поезија за децу.

Иако у погледу тематике не представља изузетну новину, ова је збирка начином на који су те вечне теме певања за децу интерпретиране донеле извесне оритиналне акценте. Фишер при томе, откривајући један оригиналан и захвалан ствањ ралачки поступак, није запао у манир: свака његова песма настајала је незави-, сно од других, и као да је настала неочекивано и неминовно, у тренуцима када је тензија. речи доведена „Ао одређене границе, Плени природност и спонтаност, иесниковог казивања, мада би анализа поетских структура лако показала дисци~, плину којој је језик подвргнут, Свет лосматран кроз једноставне, детету схватљиве односе, с привидном наивношћу, с призвуком хумора и тек наговештајем песничке мисли, а без дидактичности и уочљиве поруке то је циљ коме дечја песма обично тежи, а до кога ствараоци долазе различитим путевима, •Ришер је свој пут нашао: то је топли лиризам насловне песме, затим хумор близак дечјој психологији („Како се рађа у животу") духовито , поигравање речима („Како је постао пинг-понг"), мудра шала ненаметљиво преточена у стихове („Без увреде") или сам мотив песме, тратање за њом и. њено израстање („Како се не пишу песме", „Песма о 112 капетана" и ефектна, памтљива „Скраћена прича"). Аутор је тим уједно одредио и однос према својој публици; он инсистира на заједничком учешћу у стваралачкој игри, откривајући тајну настанка песме; песму у самом настајању. па Раније познат углавном Као хуморист, аутор прича запажених у овом жанру, Борђе Фишер је својом првом књигом песама за децу открио нов свет пун“ маште, парадокса, неочекиваних обртаи својеврсног хумора. Говорећи о светлим, али и тамним странама живота, не запостављајући сазнајни“ моменат значајан у дечјој књижевности, он је написао збирку која се издваја међу новијим остварењима на том подручју и која својим успелијим тренуцима представља изазов будућим антологичарима песништва за децу.

Иван Шоп

САМОМ СЕБИ

Драгиша Калезић: „ЕДЕНСКИ ВРТ ЛАЖИ“, Дом омладине Београда, 1973.

ОДАКЛЕ БИ требало почети када би, се описивали текстови из књиге „Еденски врт лажи" 2 Од самоиспитивања као облика размишљања и књижевног поСамоиспитивање је специфичан начин бављења психолошким и аксиолошким проблемима које појединац среће на двоструком путовању — саморазумевања и самоизграђивања, оцењивања, подешавања властитог живота према извесним нормама или идеалима. То је, другим речима, „трагање за собом". Ма о чему да говори, о догађајима у којима је учествовала или учествује, о везама са људима; времену или „свету“, личност овде ствовала или учествује, о, везама са људи-

ИГЕ % објасни, уверена да нема посла који би био пречи од тога. Као начин бављења појединцем, самоиспитивање је каракте-

ристично за веома различите текстове; за Монтењеве — Огледе,. Русоове „Исповести“, за један тип романа или, пак, за дневнике, писма и записе, ;

Према томе, срећемо више варијанти самоиспитивања и 'уочавамо различите

„функције које оне могу имати у тексто-

вима различитих жанрова. Једно је само. испитивање у мемоарима у којима личност трага за собом у историји од неколико деценија, а друго је самонспитивање какво се обавља у „Еденском врту лажи" тде се узимају релативно једноставне ситуације (коцка, сусрет са родитељем, свакидашњица) да би се у њима проналазили неупадљиви трагови самосвести или изгубљености појединца.

За самоиспитивање су, даље, карак-

теристичне две у извесном погледу су.

протне _ антрополошко-филозофске | концепције. У једном _ случају, појединац који се самоиспитује верује у могућност јединства, у идентитет – субјекта, те је цело његово трагање за собом, у ствари трагање за властитом целином,

>

· изглед чистим описивањем и

ДРАГИША КАЛЕЗИЋ

потреба да се у свему што зна 0 себи успостави некаква целина. У другом случају, уместо целине види се распршиваље, струјање изолованих тренутака и детаља. У „Еденском врту лажи тражи се неко јединство онога што субјекат ради, а то аутор зове, разводњавајући извесну егзистенцијалистичку концепцију, „аутентуичним постојањем". Насупрот том једин-

ству, аутентичном постојању, стоји, свапостојање“, кодневица, — „неаутентично > као стање расутости и трајања без смисла. "Овакви судови карактеристични су „за самоиспитивачке текстове. У — сваком чину самоиспитивања присутно јен

оцењивање, то су можда синоними, само што је оцењивање некада прикривено наразумева- њем, Свако бављење нормом провоцира суђење о ономе што норма не обухвата, Постулирајући један еклектички идеал постојања (грчка „мера", стоичка равнотежа духовног и телесног, „аутентичност" и „отвореност“, те коначно и креативност) аутор ове књите с пригушеним очајањем види да наша годишња „микробиографија", на пример, ни с једног гледишта не задовољава захтеве,

Нема сумње да је Калезић изучавао и схватио механизме овог. писања; он мож• да -нема увек дистанцу према ономе што је ту стилска конвенција, Треба на пример узети текст „Сиренски зов коцке" да би се видело оно што је чисто „техничко" (тражење парадокса, психолошка детаљизација, гомилање "различитих мотива у једном чину) у самоиспитивању као размишљању и писању. С тим у вези треба поменути и нека његова колгбања вилљива и у појединим текстовима и, нарочито, у књизи као целини. Реч је о колебању између самоиспитивања које би било више налик на прозу, конкретније и субјективније, и оног које би имало више својстава есеја, више општег и објективног, Отуда се и ауторско. „ја“ у књизи различито поставља, С једне стране, оно има особине једног специфичпог књижевног јупака. Готово све теме о којима се у књизи говори повезане су и на тај начин што наговештавају један егзистенцијално-психолошки _ профил ауторовог „ја“, што су део његовог саморазумевања им трагања за собом, чак и тамо гле је реч о темама које су више „ерудитски" и објективно разматране. Свесно мили не, тек аутор је ово „Ја" уједначавао и обликовао према моделу књижевног Јунака, свеједно што се није усудио да „Ја" претвори у једну измишљену личност и припише јој сва размишљања, а проблем јединства и аутентичности представи као моменат самосвести књижевног ју-, мака, Поред тога, присуство прозне тенденције у писању запажа сеи у другим равнима књиге, на пример у једном ређању реченица које остварује след без прекида, успорени равномерни ток, што некада бива добро извучено у дугим пасу. сима.

Није сада важно да се сазна зашто је ова тенденција у књизи остала мало реаЛАпзована. Је ли посреди осећање неспремности за потезе којима би требало створити „фикцију", неповерење и непоштовање за извесне прозне конвенције, или је, пак, реч о амбицијама које су расле на Аругој страни,,о амбицијама мислиоца заинтересованог за „решавање проблема". У сваком случају, аутор је наглашавао карактер есеја или расправе, како у појединим текстовима (неки од њих, као онај у коме је реч о два облика сазнаваа, најмање су успеди) тако и у целој књизи додавањем уводне и завршне беХешке, Чувајући се могућег приговора специјалиста, Калезић потенцира извесна жанровска својства есеја. Али и пезависно од ма ког припремања одбране, можемо говорити о неким особинама класичног есеја, монтењевског и беконовског типа, које .· препознајемо у овим текстовима: цитати, навођење примера и анегдота из живбта историјски познатих Личности или књижевних јунака. Аџтор књиге „Еденски врт лажи“ често наводи и исказе јупака из књижевних дела, тратајући за сличностима између сопственог мекуства и искуства писца. Он некада сувише лако поверује да цитирана 'мисао има у изворнику значење које јој он, аутор ове књиге, хоће да да у властитом тексту; можда цитирање У есеју допушта такве ствари. У сваком случају, цитати су овде један начин развијања и доказивања сопственог искуства, давање гаранција за већи степен његове важности,

Неоспорно добар, најбољи текст у Књизи, „Мисао о смрти", показује да није реч о колебању, да се све то може гледати и с'друге стране, као удруживање средстава једног и другог говора, што можда захтева несагледива компликованост питања која се постављају.

Борђије Вуковић