Književne novine

ИНОСТРАНЕ ТЕМЕ

САВРЕМЕНИ. АСПЕКТИ

СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ

РЕАЛИЗМА

ПОЧЕТКОМ априла наш лист је, У оквиру информације о нешто ширем (временски) спектру савре мених погледа и мишљења у 06: дасти данашње совјетске критике (а тиме и књижевности и њене теорије) укратко пренео и реч Бориса Сучкова о теорији социјалистичког реализма данас. На исту тему Сучков опширније пљ ше у мајском броју совјетског часописа „Питања књижевности“. Одатле и преносимо, опе сажето, основне ставове овог аутора. Свакако је сувишно истицати увереност Сучкова у то да социЈалистички реализам као стварадачки принцип, као активна снага савремене уметности, продужа ва свој развитак без обзира на постојање многих школа и токова са естетским принципима насталим — како аутор каже — поткопавањем тла реалистичког на чина приказивања, и да се трајање социјалистичког реализма 06. Јашњава отвореношћу – његовог естетског система, његовом способношћу откривања и адекватног одражавања нових појава друштве ног живота, Како се те појаве

често омењују, чинећи објективне,

факторе који ће, у заједници са субјективним (уметников поглед на свет, његова. способност да прима и пренесе нове конфликте и тенденције историјског развоја, усмереност његовог талента) утицати на реализовање закона променљивости у уметности, како је, даље, естетски систем. динамично, променљиво стварање, како је он, најзад, целокупност самобитно' јединствених феномена (уметничких дела) — поставља се питање шта је у естетском систему носилац постојаног, еластичног, способног да се мења у сагласности са друштвеним кретањима2 Сучков мисли да је то стваралачки метод, заједничко начело сваког фундаменталног правца у у метности, коме треба захвалити за одржавање наслеђа, обогаћивање и обнову традиције појединих токова у уметности, Методу су потчињени сви структурни еле менти уметности, као и елементи посебног уметничког дела, он их обједињује и претвара у самостаани уметнички систем. Стога, про мене у уметничкој пракси повлаче за собом м промене у стварадачком методу. у Посматрајући естетске категорије социјалистичког реализма не као нешто завршено, већ у сталном покрету, Сучков наглашава очевидност ступања социјалистичког реализма у нову фазу среди“ ном педесетих година када је сов јетско „друштво _ достигло зрелог социјализма", тј, широки, свестрани, демократски раз вој економских, социјално-политичких и културних сфера друштве ног живота. · Совјетска књижевност је умела да фиксира разне аспекте сложеног историјског про цеса формирања зрелог социјализма у свим друштвеним и духовним облицима, њен развој имао је постепени карактер, као и Тај процес; стога нема основа став неких критичара који посматрају савремену књижевност као, „про лазни стадијум“ у еволуцији со цијалистичког реализма, као фазу између „класике“ старот правца и нове класике у будућности. Сучков, као оне који су у историји новог периода социјалистичког ре адизма понели .штафету, наводи Андреја Соколова из ПН. судбине“ Шолохова и, Ивана »Вихрова из „Руске шуме“ Леонова, а затим још читав низ јунака-следбеника. 5 Савремени књижевни _ процес, по Сучкову, критика, не треба да рашчлањује на · поједине ПЦ Е (рад, интелигенција, тав. проза се ла) већ да га посматра,у његовој свеукупности, јер је објекат књ "жевности човек а не професија. Метод социјалистичког реализма помаже у откривању правог 8 чаја околности и унутрашњег ла вековог живота; тамо где су о џ узајамној, дијалектичкој ВН последњих деценија су о а социјалним _ третманом _ нај Оле књижевна дела. Тај третман 35 умногоме заокружио битне Мв социјалистичког реализма У а а неке нове особине мирању, као и И Е у тера. Интересовањ људског карак р КЕ но за човекову личност и њ о. ини постави ви однос према сред ; 2 : елно и у ес ће теорији врло ак стичкој тетици, па чак и маркси Ј,

мало обрабивано "типа и карактера У реалистичкој

метности. Е 5 ; У Сучков мисли да је тип Ке ничко уопштавање другог. Н :. него што је то карактер а авано

етности реал зма а ; треба да буде и карактер, али не

КРИЖЕВН НОВИНЕ 11

. „црте к

питање улоге,

"се потпуно закономерно

у , !

ма сваки карактер типске особине. Као и свака жива естетска ка тегорија типизација се може раз вијати и мењати заједно са самим реализмом. У савременом критичком реализму, на пример, често се типизира ситуација а карактер се не подиже у ранг типа, па се и у карактеру током времена истиче само основна карактеристична црта. Али, "пошто су ликови јунака у типичним ситуацијама, дело у целини остаје у границама реалистичког метода.

И у савременом социјалистичком реализму. осећа интересовање за реалистички карактер, који, ипак, не постаје тип. Овај факат је знак промене самог реаАистичког метода. Но, теорији није увек једноставно разграничити који је карактер створен реалистичким методом а који то није. Сучков наводи пример ликова СемЈуела Бекета који, по њему, поседују чисте црте карактера, али су истовремено толико субјективи зирани да добијају не само симболична већ и метафизичка зна: чења која их изводе из граница естетске комуникације и претва: рају у шифре, а њих, штавише, нема потребе одгонетати. Шта их, ипак, чини реалистичким, пита се Сучков. Полемиком В. И. Лењина са руским народњацима-заговорницима „субјективног метода“ у социологији, са Н. Михајловским заправо, Сучков потврђује своју тезу да је друштвена активност залога здравог развоја сваког естетског система, па и социјалисти чког реализма. Јер, реалистички карактер се ствара само онда кад се унутрашњи свет личности приказује у његовој објективној, ис тински уметничкој вези са обла шћу рада. Писац реалиста дужан је да познаје живот подједнако као и човека, да проучава преломе и животне промене у социјалној, а преко њих и у индивидуал'ној психологији.

Говорећи о најбитнијим естетским категоријама социјалистичког реализма Сучков наглашава пре свега важност критеријума партијности као највернијег из раза погледа на свет, погледа ко-

ји одређују позицију уметника у.

Аруштвеној борби и у систему со. цијалних идеала у име којих се та. борба своди. Тенденцију за. зближењем категорија партијности и народности Сучков сматра још увек нереалном, а залаже се за важну естетску категорију историчност уметничког мишљења којом се дубље упознају изрази и својеврсност животних конфликата, објективно сагледава узајамни однос личности и друштва, изабирају потребна средства уметничког израза, а тиме и условљава поетика социјалистичког реализма. у

Сучков је против мишљења не ких савременика да реализам, а особито социјалистички, има као једини облик уметничког израза — веродостојност (при том се вра ћа познатој дисертацији Чернишевског „Естетски односи уметности према стварности“ усмере.

„ној против ЖХегелове „Естетике“,

доказујући да су погледи Чернишевског данас упрошћени и погре шно тумачени), а залаже се за условност која, у систему со. цијалистичког реализма, у згуснутом и заоштреном облику изра жава суштинске стране живота и један је од видова спознања и у: општавања реалности.

После напрегнуте борбе реализма са авангардизмом и „масовном“ књижевношћу позиције реа лизма уопште, па и социјалистичког, 60-тих година су се знатно учврстиле и сада је оживело интересовање за његове традиције сматра Сучков. То своје мишљење Сучков чак илуструје неким ставовима Пабла Неруде, Ива Андрића и Михаила Лалића израженим у новинским интервјуима, или чланцима. Сучков сматра да су узалудни покушаји неких савремених социјалистичких теоретича“ ра да одвоје уметност од идеологије јер, наводно, идеологија оду. мире са временом, а уметничко

ј тност. По „дело чува своју живо

њему, идеологија умире веома споро и способна је да се регене-

рише чак и у манифестацијама |

које су у односу на њу саму реа, кционарне, а уз то и сама умет ност чува њене опште црте у естетски преображеном виду. Суч ков се, дабоме, ограђује од поистовећивања, свођења уметности на политику И" чисту“ идеологију и оматра да анализа уметничког де ла или тока у књижевности захтева урачунавање историјских, со циолошких, историјско-књижевних, социјално-поихолошких, био. трафских, политичких аспеката који чине одређени. феномен. Тек кенхова свеукупност учиниће критичку анализу објективном. (3. К)

књижевном

ХУМОР И САТИРА Пет пароди ја да Вучо

СЛУЧАЈ ДЕВЕТИХ ВРАТА ;

У тој кући има шеснаест врата која шкрипе на шездесет начина, а можда чак на осамдесет и два. Тачан податак о томе немају ни браве, иако су од финог месинга. Уосталом, њихово је, пре свега, да кажу кључу да, а вирењу кроз кључаоницу још одлучније не. Од шеснаест кључева само. један се потпуно сналази у неразјауканим лавиринтима бравље свести, јер је најстарији, најискуснији кључ.

Малопре се однекуд појавила голуждрава сумња у држање деветих врата. Под кулисом привидне сталожености она се невидљиво клате и скоро нечујно, кењкаво шкрипе. Као неразгажене дубоке ципеле, али још дубље и нешто тише. Та врата су бесна што не могу да изразе раменима, коленима, обрвама, којих немају, трагичну свеобухватност изненада доживљеног судбинског ударца. Напрегне ди се човек да проникне у њихову трагедију, биће суочен с убедљивим разлогом коме не можеш рећи: баш ме брига. А још мање ћеш казати нешто у свим осталим сличним смисловима, Молер је јуче у зору био још трезан кад су осма и десета врата, чак и сама изненађена таквим догађајем, променила боју. Стара, жута боја остала им је као за леђима. Осетила су устрептааост тек стављене зелене фарбе. Деветим вратима молер се није обратио, и она су одмах запази-' ла да је овај живот натоварен увредама. Дошло им је да откажу послушност, толико су била разапета гневним изненађењем. Спопала их је жеља да, овако занемарена, одмах постану нешто дру го, да се претворе у штап који би испребијао неправичног молера. Или у каду која би му ускра тила сваку могућност хладних и топлих купки... Или, још боље, џ челичну касу из које ће неко, током идућих пет-шест хиљада година, вршити исплате свима, заобилазећи једино молера, само њега... аи

А напослетку, ваљало би до-

живети претварање у клавир ко- |

ји ће сам, дашћући од љутине, одсвирати нешто веома патетично о незаслуженим увредама и мукама.

Девета врата, немоћна да оспоре веродостојност свеже зелене боје на сличним оближњим површинама, узалуд дувају у бра ву већ други дан.

Сасвим неочекивано, креденац прекопута почиње да се тресе од запрепашћења, обарајући не мање изненађене чиније са нечијим ручком и шкрипећи у знак саосећања с патњама деветих вра та. Откуд сидро олакшања»2 питају се кваке испуњене месинтаном _ недоумицом, Широм се отварају пренеражена једанаеста врата, нешто радозналија од осталих, И тако упада новост: она девета врата су успела да позелене, мада их молер није дотакао. Позеленела су од беса.

'Никола Шоп

СА КИШОБРАНОМ БЕЗ КИШОБРАНА

Ја знам кишобран црни разапет под сваком стрехом,

растављен од своје навлаке, исто . тако црне,

која мита тбје је он са великим тријехом

> отварања и онда кад зрак сунчев

не трне.

СТРИП МИОДРАТА СТОЈАНОВИЋА

КАРИКАТУРА ДРАГОЉУБА СТАЈКОВИЋА ГУНЕТА

Ја бих њему рекао: што ти је, у кишобране,

правиш се невјешт и ишисрипиш крај мене сухо

кад пролазник не скрива. од себе свјеже дане,

а и кад мрзла киша лије неком

у ухог

ниси брат. или

отац штапа, да удараш о плочник, под сјеном шешировом,

Још бих рекао:

· нема шутње кад те човјек сред

пљуска скламна... Гле, мокар ће бити у одијелу можда новом.

Препознат та нећеш по глави и тужној бради, ни друго одијело, дар ормара

двокрилног,

зато што ће онај човјек да се прехлади,

пљусак бритко трдећи из рјечника ' - , обилног.

О тетурај од бола који је прејако напет, кишобране осамљени чија свила ШУШТИ + -

Са тебе се циједи, а ниси ни разапет сад, иако пљушти, пљушти, давно пљушти.

Мира Алечковић

ШТА ПИШЕШ2

— Шта то пишеш, реци, млада липо2> ведро пита |

липу момак и по.

— Пише цвећем

песме сребрнасте! кажу момку

и по птице ласте.

— Има дана,

злато ће да утка... то додају

шева и гтугутка. Пролистава

лшићем радост тромка липе, птица,

једног и по момка.

Иван Ивањи ТЕЛЕ СА АВЕ ГЛАВЕ

Јавила се звезда репатица. Дуто је махала репом, заобилазно

. упозоравајући да су богови љу-

ти. Бар тако је генерал — Апер схватио њено махање кога су се помало плашили сви, чак и недавно отељено теле са две главе. Оно је у истом ритму махало кратким. репом, чиме је себи самом казивало да телећи живот не може дуго трајати.

— Робе, закољи ми то двоглаво теле за ручак... — нареди тенерал Апер. — Премного му је да има једну главу, а камоли две. Пријатеље ћеш пустити у шатор тек онда кад од телета буде ос-

тала успомена у виду костију.

Учинићеш изузетак једино за Ну меријана, јер му нумера, како кажу, високо скочи... Биће ти наређено на време каквим сиром

имаш да послужиш тосте, али то не сме да буде староримски овчији сир прве класе. Уосталом, могу још и да се предомислим; није сигурно да ће мени лично завршетак ручка протећи у жвакању сира:.. ,

— Првокласногг — упита досетљиви роб. = Ти си прекомерно говорљив, у такве често удара гром 'звани аперкат. Тако га зову-у моју част. '

— Тачно, Апер-аперкат... . — Тачно је и то да ти делујеш помало пијано. Пази, ниси ти пуковник Галерије који је добар на вину, нарочито кад чашћава, али је још бољи на губилишту за исувише разуздане.

— Генерале!

— Опет си преопширан, а уз

то ословљаваш ме баритоном, не тенором. ' Међутим, кад је посреди висок чин, тражи се и висок глас за ословљавање. Наставиш ди овако, ускоро ћеш бити нигде, што Матзк Аурелије не препоручује... Ни у својству Марка, ни као Аурелије. Уосталом, нека Ми улове за ручак вепра.

— Својим чуђењем ти ме подсећаш на извесно теле. Ипак прет постављам да твоја једина и врло несигурна глава није празнија од његове две2 '

Уместо роба олгбопорила је звезла“ репатица. Још јелном, последњи пут, махнула > репом по свој прилици у част одрешитог Апера, товорљивог роба и обе ју изненада спасених телећих глава.

Мпрослав Максимовић

ПРИСТАТИ НА,БУБУ

Једна буба мања од себе саме нема тде да падне. Али не би пала и да има где. О њеном садржају прича равна полица. Хвала! Ма полици речник у корен гледа. Тањири товоре о томе гледању. Ретко их слуша чинија бледа. Што да је разбију ноћу или дању.

Пристати на бубу и пити воћни сок, због њета завирити у речник под

ве. А зар се мора доживети шок те томе слично. Ипак, питати све.

Можда исто пшта са деветог

спрата нетачни солитер. (Он нема четвртог.) Вратару на тлави отворише се ' врата, да видљиве буду вијуге са дна ; , кртог.

Осветљене, оне би личиле на

у 3 привићења,

али су, изгледа, невидљиве у мраку.

Само једна вијуга, коначна од рођења,

окачила се логично о бескрајну

траку.

' ; 5 у

Пародирао Лав Захаров