Kosovo : epopeja o boju na Kosovom polju

Дивна и лепа, која вилинство своје даде И са висине зрачне у таму загушљиву паде Доле међ обичне смрти и старости подложке жене, Ништа не марећи што he тим и лепота да свене: 20* Само намењене жени да би ужйвала сласти, Само да засити своје жарке и огњене страсти, Срда и бурне крви да похоте своје зајази Да се са људима смртним у пороку купа и мази. Тако и би; и она заплива бујицом греха; Негдања вила поста предмет презрёша и смеха. Подложна добу и смрти: она се збаби и згега. И што одйвно у хладну, спасоносну раку не лега, Она благодари само враџби и услузи врага, Коме je постала друга одана верна и драга. 30' Царица дивна и моћна над облаком ветром и гором, Вештицом поста и гадном за невине душе мором. Она на Тимоку хладном, на домак Озрену гори, Чаробне дворе усред сеновите дубраве створи. Кров им je од рубина, а зидови од алабйстре, Врата и прозоре срмом и везом на клечање застре. Первази сви су од злата, а окна од чиста кристала, Браве и кваке све од алема, драгог метала. Прагове смарагд оквйри боје ко зелена трава. Одаје пуне су двећа под сводом азура плава. 40. Садове подиже љупке и стазице свијене, танке, Хладнике испод липа и присојне зрачне пропланке, На њима да се одмара пресита греха и сласти, Док јој за прохтеве нове на срцу жеља порасти. Потоди хитри вечно жуборе ту крај шипрага И поред бокора цвећа мириса опојна блага. Пауни ту по травној ливади поносно шећу, Грлице, Ладине птице, поишту бистроме слећу; Ту се и језеро бистро окружено жбуњем зелени, Тихо на ветрићу њиха вале у сребрној пени, 50 У њој очаране моме да вилинска тела прохладе, И да на разблуде маме момке залутале младе. Туна у шумици лйпа вавек у брснатој круни Извор имаде, што се водом из охрида пуни, У који баци баба чини и мађије своје,

Косово V. Вештица Треса.