Kroz sjaj i senke rata

42

Водите, Маџаревићу, добро рачуна!... Заробићу преко педесет њихових војника, господине пуковниче, рекао сам команданту дивизије. Помислио сам, признајем, и на клопку у коју сам могао да упаднем и на неуспех који је могао да компромитује цео мој рад. Молим вас, да ми дозволите да поведем бар педесет војника који се сами пријаве. Одобравам, насмејао се командант. Тринаестог јуна 1915, са два потпоручника и двеста четрнаест подофицира, каплара и редова, дошао сам на думачу. Од официра су учествовали Мил. Рафајловић и Вићентије Цвијић, данас обојица капетани у пенсији. Био је и један понтонирски потпоручник, чијег се имена не могу да сетим. Време за полазак било је петнаест минута после два сата ноћу. За време баражне ватре наше артилерије, девет пуних понтона кренуло је. Прво се отиснуо понтон, у коме сам ја био. Када сам одмакао око сто метара од обале, дочекала ме је митраљеска ватра са непријатељске стране. Наши митраљези ућуткали су непријатељљске митраљезе. Када сам био при горњем врху Мишарске Аде, наишао сам на спруд. Даље се није могло. Искрцали смо се. Газили смо воду до изнад колена. Дочекала нас је ватром непријатељска патрола и одмах побегла. Чим сам стигао на обалу Аде, по договору са нашом артилеријом, избацио сам зелену ракету. Продужио сам колоном по један низводно поред саме Аде. Наше су претстраже гађале за време нашег превожења. Ово је одлично успело. Непри-