Kroz sjaj i senke rata

НА ФРОНТУ КОД СМЕДЕРЕВА

Одмах после напада Аустро-Немаца, оставих са ■четом претстражарски положај и одох са својим пуком на фронт код Смедерева. Одредише ме да браним Смедерево и град поред Дунава. Спречио сам непријатељу прелаз у саму варош и заробио пун понтон војника 83 немачког пука са једним кадетом. Било их је 27. Пред само напуштање Смедерева чух повике непријатељских војника на cpnском: „Стој Србине да ухватимо везу са Бугарима”. Љут на ово изазивање, чекао сам да приђу, како би казнио оне што вичу. Не појавише се иза градских зидова. Од кланице, из Годомина, наиђе један њихов официр са два војника и пође преко Језаве у варош. Када је био на средини моста убих га из пушке и повукох се са својима по наређењу. Првог септембра 1915 године преломише ми комади гранате леву руку код села Петријева, те морадох напустити чету ради лечења. Јуначки смо бранили Смедерево, Али, оступање. У Круш&вцу и ако још са завојем на руци, јавих се команданту пука. Он ми не дозволи да примим своју чету. Тек кад пређосмо Јанкову Клисуру, код вароши Блаце, дозволише ми ово. Опет међу својим људима. Лепо је међу њима бити. Као да смо задруга. У оступању вечито у заштитници. Уживање за мене и моје војнике. Пуно смо изненађења прире дили непријатељу, и ако оступамо. Ипак, до пла ■нине Чичевице, није било баш тако важних моме