List mladih istraživača Srbije

ИСТОРИЈА НАРОДНОГ СТВАРАЛАШТВА У ГОРЊАНУ ТАМО ГДЕ ГОРЊАК ДУВА

Села око Бора су пуна усменом традицијом, као и цела Источна Србија. Мума падури шета шумама, талсона и вампира има свуда около. Чланови „Етноклуба 11 из Београда су десетак дана лутали селом и пољима не би ли их срели, ослушкивали чудне звуке, меркали сваки пласт сена. Али ништа. Ипак, прикупили су богату грађу а девојке су „похађале“ мини курс гатања у пасуљ или кукуруз.

Села и засеоци око Бора богати су усменом традицијом. Житељи овога краја највише поштују и брижљиво негују култ мртвих. Доласком у Горњане, (село источно од Bopa) млади истраживачи „Етноклуба' из Београда и учесници акције из Бора, Зајечара и Новог Сада нисмо могли ни да претпоставимо на која ћемо веровања и обичаје да налетимо. Прве приче које смо чули биле су везане за Мума падури или Шумску мајку, како смо превели са влашког језика. Сељани је описују као младу и лепу жену са неограниченим моћима пр.ерушавања и наношења зла оии-

ма који јој се обрате приликом сусрета, Најчешће се појављује ноћу у шуми или око гробља, али ми заиста нисмо имали никаква неодложна посла напољу кад се смркне. Неки су, додуше, доказивали своју храброст одлазећи на оближње гробље, али за собом нису остављали никакав траг као доказ, што је иначе обичај. Мума падури највише воли, да се како нам рекоше, прерушава у пласт сена. Често смо пешачећи по ливадама загледали да се нешто не миче и ослушкивали „чудне" звуке. Ипак, до краја акције нисмо имали среће да се сусретнемо са дотичном, a то је најтеже пало младићима.

Поред Мума падури овим крајем владају сентођери (пола човек-пола животиња), мороњи (вампири) и многа друга митска бића, како смо их назвали, мада се са њима никад не зна. Десет дана смо пешачили (само по дану) и по кућама записивали предивне бајке, и песме, шаљиве и ласцивне приче и загонетке, дружили смо се са гостољубивим и другим људима и пуним плућима удисали миришљави сеоски ваздух. Наравно, дружили смо се и између себе (појединци мало присније), а како нас је било са етнологије, етномузикологије и књижевности, правили смо интересантан и разноврсан програм свако вече

(јер није било потребе да излазимо по мраку, заиста). Неке девојке су „похађале" мини курс прорицања судбине гледањем у.пасуљ или кукуруз и тврде да је систем проверен. Ако има заинтересованих адресе ових девојака познате су Редакцији. Десет дана је брзо прошло, али смо успели да сакупимо доста материјала. Велика заслуга припада неуништивој Гоци, која је неуморно, из дана у дан симултано преводила снимљени материјал на влашком. На крају акције смо окретали прасе на ражњу док није добило вртоглавицу. М. Вељић

ПОП И ЖЕНА

Били једном човек и жена. Женин човек оде на пут a код жене дође non. Он је и раније долазио код ње кад јој муж није код куће. Овај пут га позвала на „плашинте". Стиго non, сместио се али убрзо се појави женин муж. Како је та кућа уједно била и воденица, шта ће куд ће, жена сакрије попа упрегнувши га уместо коња у долап. Сео муж да вечера a non окреће ли окреће. Није прошло много non се уморио а муж на то повиче: „Шта ли је то са нашим коњем па слабо окреће сад ћу да га убијем". Чуо to non

па запео брже да o«pehe. Није прошло много па се oner уморио. .Шта ли је овом коњу, убиtiy ra“, понови муж. Поново non то чуо па из петних жила запео a кад је потпуно исцрпљен пао тек тад га жена кући пустила. Ујутру кад је освануло, жена на воду пошла, па кад је nona срела поздравила ra њиштећи ко коњ. Тек тад non схватио колика је будала синоћ испао и да је жени и човеку џабе брашно самлео. Никад више код жене није одлазио. Казивач: Петровнћ Јелица из села Горњана

ПИШТОЉ НА КАМЕНУ

Уместу званом Гавран био неки човек који је правио кућу. Камен за темељ довуче из планине. На једном камену био нацртан пиштољ (неки стари од пре 100 200 године). ' Касније је дошао један човек са скицама и тражио је камен који је овај донео. Распита се за тог човека, нађе његову кућу и

заједно остружу и изваде камен из темеља. Оду и врате тај камен на исто место. Тачно тамо где је тај пиштољ нишанио бнла је планина Стол. Отишли су тамо да копају али благо нису нашли јер је неко пре њих већ био. Казивач: Петар СТУПАРЕВИЋ из Горњана

ВОДЕНИЦА ЗА ДУКАТЕ

Испод Стола има мали поточић. Сваке године вода избацује по неколико дукага (највише у пролеће када се топи снег). Дође неки човек и сагради на том месту и сад стално купи дукате. Казивач: Зоран ПРВУЛОВИЋ из Горњана

ВЕРОВАЊА О ЗЛАТУ

S Верује се да постоји чисто и проклето злато. • За проклето злато се верује да је закопано с клетвом и да се клетва може испуити на деци, унуцима и имању онога ноји злато нађе. • Док се копа злато не сме да се прича, да се пуши и да се пије. 9 Човек који пође да копа благо треба да буде чист и обријан. • У копање злата не ваља да човек иде сам. • Кад се у планини види ватра велика као пласт сена ко]а се час пали, час гаси, то је знан да на том месту има закопаног злата. t 9 У копање злата треба поћи пре свитања а још боље ако тада пада неки светац. • Кад се на то место дође у пепео треба забости нож (ако Је ватра угашена) да злато не би кроз земљу побегло. • Кад се дође на место где је горела ватра ако се у пепелу примети траг неке животиње та животиња се мора жртвовати да би се злато могло наћи. • Ако ватра гори капу с главе у пламен треба бацнти да би злато на свом месту остало. • Док се копа злато човеку се разне животиње приказују: вук, медвед, лисица, змија. Кад се прикаже медвед то Је знак да ће се пронаћи најбоље nape. Јави ли се змија то је знак да је опасно даље копати злато јер се верује да човек може да полуди. • Пронађено злато не ваља поново закопавати већ га је боље разделити.