Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

102

лови руси на ове крвопије“.... Чињаше се, да и Боги природа поможе руској заседи. Јужни поветарац ћарну и понесе на татаре глас раздрагане руске војске, која чињаше се — као да из земље изниче...

Татари се освртоше, и онемише. Њима се учини, да је само небо послало на њих ову силу, и да им је купнуо последњи час.., Времена нису имали ни толико, да се построје у бојни поредак. Коњица се беше пустила у потеру за побеђеном војском руском, или се измешала с пешадијом. Војска не знадијаше где су војсковође. Једном речи, еве се измешало — горе но што оно беше с русима на реци Шани... Руси не дадоше татарима ни толико времена, да дођу к себи. Боброк са својим големим брковима и дугим перчином изгледаше као прави ђаво.

— Ох, ох, ох, ох! викаше одморна војска руска, удри сеци, тамани поганце !

— Сеци, кољи! не остави ни семеном! чују се гласови... — За изгинулу браћу! за крв хришћанску! чу се е друге етране...

Као електричка струја, чу се вапај и стењање по целој раштрканој татарској војсци — Алах! Алах

— Ала—ла—ла—ла—ла! Ала—ла—ла—ла! тандрлало је хиљадама језика, и од умора пресушених грла.

Но „Алах“ не помагаше. На мртве гомиле погинулих руса мало пре, падаху нови мртваци,.. татарске лешине покрише руске! али тагара Сеше више но руса...

Татари, као пијани и обесвешћени падаху свуда и за сте е пене: њах су руси болт, секли и газили ногама.

РА ре Е о Ае јелу по ко пл се сва претвори