Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

113

цени такум. Цео овај призор изгледаше као какав вашар или хака жетва, — но с том разликом, што се жетеоци не нагињаху над зрелим класовима ражи и пшенице, већ над мртвим труповима руса и татара. Чујаше се говор и стењање, и рзање коња. Разлегаше се плачи нарицање — за познаницима, рођацима и ратним друговима... А црвеникасти златни зраци сунца, које се већ клоњаше заходу, и олаки јужни поветарац, просушиваше траву и и земљу крвљу попрскану... И крв по барицама, која је била алена кад истече из тела руса или татарина, сад изгледаше запечена, и црна као емола...

И ма како да је овај призор био тужан и жалосан, при свем том, он није произгео потресајући утисак на великог кнеза. Њему сад не беше онако тешко, кдо оно пре неколико часова кад се оно освести у врбљаку, и виде над собом врану, која очекиваше себи храну, ас бојнога поља долажаху до ушију великог кнеза уздаси и јаук рањеника, тужно и жалосно рзање његовог опустелог коња,

Сад се великом кнезу учини, да је то кобно поље оживило, да оно цвета, и изгледаше му као каква дивна башта — нуна цвећа и плодова, — а тамо иза тог цвећа барице пуне крви, по којој се вађају страшно осакаћена и награђена људска лица... А сунчани зраци, који играју по тој крви, и осветљаваху нагрђена лица падших жртава, чињаше се великом кнезу, да ти исти зраци и њега сагревају, и непрестанце му шапћу: „ти ћеш победити“, „ти ћеш победити“, „ти ћеш победити !..“

И тек се сад Димитрије јасно сети шта оно беше заборавио у Москви, чега се тако дуго — дуго није мого сетити, а међутим, та му мисао непрестанце досађиваше, и чисто мозак врћаше... А сад то изгубљено, то заборављено у Москви, само се врати, и нађе се на том мртвом