Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

28

— Јест, моја драга и мила Доброгњедице — онај Дунав......

И обоје ућуташе, с горком тугом сазнавајући, да су отерани на крај света — Дунаву, који се у песмама пева, и сињем валовитом мору.... А тамо за Дунавом шире се непрегледне равнице и пустаре, и негде — на крају света види се плаво небо за земљу припето.

Баш у то време показа се пред њима неколико кола — покривених, и непокривених. Ова кола е другим непознатим путницима, имала су пресећи онај пут, којим иђаше робље. У колима и око кола виђаху се неке црне слике — са црним капама на глави, нешто налик на калуђере.

Татари, који спровођаху робље, облетали су око кбла — час на једну час на другу страну, из чега се видело, да су хтели зауставити та нова кола, и у њима путнике, И заиста, кола стадоше. Неке од овик црних слика прекрстише се.

— Мати божија! Гле! гле! та ови се крсте као и ми, зачуђено викну Доброгњева.

— Зар су то наши Буди Бог с нама! Нит су попови, нити калуђери — Свети Никола угодниче! тако се чуђаше и приковани за руду момак Јаропук.

— Калуђери! калуђери! Боже мој !

И робиње гомилама јурну колима и окружи их, не обзирући се, што су их Татари оплавцима терали од кола и нових путника.

Притрча и Арапша на свом белом хату. Зачу се вика, зачуше се питања: ко је и шта јег Из предњих, а најлешших кола изађе полагано висок старац у белој камилавки, а са златним крстом на грудима. Њему помагаху калуђери да се скине с кола јер беше стар и слаб. Тај старац држао је у руци патарицу. Дугачка и седа брада;