Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

44

своме богу Дид-Лади. Сви ови „мужики“, (умањено име од „муж“) које попови назваше „христијанима“, за разлику од поганих неверника, и доцније се претворише у „крестјане“ — робове — онако, као што се претвори „человјек“ у „лакеја“ и у „челаека“ „еј челаек! донееи трубку — чибук!.. (обичај руских епахија ачити се и бенавити се са својим језиком)“. Ево ко је се у то време разумевао под именом „сва Руеспја“.

У место „Русијс“ у правом смислу те речи — беху уКкнежевине“ „велике“, или просто: кнежество Тверско, Бјазанско, Московско, Нижегородеко, и остала, а називаху се још: земља Рјазанска, Московска, Суздаљска ит. д. Русије није било, — дакле није могло бити ни „ерца Русије“. Па зато и Москва није могла бити „ерцем Русије“. А како је Москва могла и мислити о томе, кад је над њом

често узимао претегу — Суздаљ, Твер и Нижњи. Па и величином, тада Москва није била већа од Суздаља, Твери и Рјазана, — а вући се клипка са великим „господином“

Новгородом, или с републиканским Пековом, о томе се није могло ни мислити: јер су те вароши, или те кнежевине биле и богатије и многољудније. Цела Москва у то време била се ограничила на једини Кремаљ; а ван Кремља беху јадне колибице, из којих су становници, чим би се појавио какав непријатељ сусед, или иноплеменик, бежали у Кре-мељ, да спасавају свој живот.

Москва не беше тада „белокамена“; јер све куће, изузимајући Кремаљ, беху од дрвета начињене.

Тада у Москви не беше ни звонаре „Ивана Великог“ ни цркве „Василија блаженог“ ни „цар-звона“ ни „цартопа“, јер тада о топовима није било ни појма. Цареви нису седили у Москви, већ у Сарају; па „царева“ у то време није ни било, већ су се називали „ханови“, и тада — над Русијом беше цар „безбожни Мамај“. Једном речи