Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.
66
Димитрије се заустави, и баци поглед на кнежеве и војводе, у намери, да види какав је утисак произвео његов говор, и да се мало одмори. Груди његове високо се подизаху, а златни му крет на њима — горе — доле одскакаше. У шатору владаше мртва тишина, — не обзирући се на грају, смеј и читав џунбус од војника око шатора.
— Браћо! Куцну час, дрктећим гласом проговори Димитрије, какав савет дајете, шта да радимо 2.. Да ли да пређемо на ону страну Дона, или да чекамо на овој2..
Димитрије ућута, итешко дисаше, — и сви су остали ћутали и тешко дисали.
— Да ли да прелазимо или овде да чекамог понови кнез.
— Овде да чекамо кнеже, чу се један уплашени глас.
— Треба да останемо на овој страни Дона, чу се један емелији глас.
— Заиста, непријатељ многобројан, па и Рјазанции Латовци дошли им у помоћ, рече трећи.
— Ако оставимо реку иза леђа, биће тешко вратити се натраг, — не треба прелазити, још неко рече...
— Уа! чу се на једанпут чудновати глас, као из неке трумбете.
Сви погледаше. Овај чудновати глас издаде од себе онзј брка, што сеђате поред Олгеровића. Димитрије погледа на њега — погледом питања. Олтеровићи се лукаво смејаху.
— Ја, Митро Боброк, Волинац, дајем ти овакав савет господине кнеже, а и свима вама осталим кнежевима и војводама: да се пређе на ону страну Дона, и тамо да се бијемо с поганим татарима; јер, ко бије, тога не бију, а ко сам не бије, тај ће сам бити бијен.