Među svojima : roman
100 СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ
Натегну највећом боцом и поче пити.
= Остави!... Немој!... — замоли Миле приступајући му и кушајући да измакне боцу. — Много је...
=— Пусти ме, бре! — дрекну попо оштро, заклањајући се за Даринку. — Нико ми данас не може забранити пиће... Хоћу да пијем!... Да пијем да се опијем, бре!... Е
Миле се, токорсе, снужди и као да поче сама себе питати:
=— Ко ће ме сад свјетовати шта да радим2... Нико... А треба ноћас све уредити... Све... До зоре да буде ивјенчање свршено. Да, кашње, нико ништа не може покварити,..
Поп брижљиво спусти боце на тле и одмах се уозбиљи. Поче се чешкати иза уха, смишљати.
= Па, брате, зовни нам пријатеље на разговор, — избаци напослетку, не могав да смисли ништа Зовни Станишу, Васиља... Митар нек узме коња и нек оде по попа Аћима из Благаја.. Нико нам више и не треба...
Па се опет узвали и опет поче пити.
ХИ.
Читава се касаба узбунила и ускомешала. По улицама врева, довикивање, граја, као о празнику каквом. Мало и велико изашло из кућа, узбуђено обилази унаококо, мота се, гура. Дућанџије не отварају дућана, нити им то пада на памет... Купе се око механа, застају, радознало повирују у њих... И чашћавају један другога, рукују се, честитају... Чак и жене не могу више да се, као обично, држе одељено. И оне се умешале међу њих... Свак хоће понешто да сазна, свак пита, распитује... Само се спомиње „чудо на чудима“ и велика срамота газда Михина. Само се о том збори. Човек, који до јуче изгледао тако силан, непобедив, пред ким све стрепило. и клањало се, данас им изгледао мањи и ништавији од танкопасог мрава. И као што се,