Menično pravo. I

21

о5

(ва два случаја, у којима дужник има оправданога узрока одрећи исплату менице, јесу:

].

Г убмлтаљ мз=аитље.

Ако би менични поверилац тражио псплату не могући показати и саму меницу зато што ју је изгубио, онда му дужник не мора платити. Ово са тога, што се менични дужник ослобађа своје обавезе само тако, ако, поред испуњења осталих услова, јоп узме натраг и ону меницу на којој је његов потпис. Како то овди није могуће, то ни оп није дужан платити по изгубљеној меници.

Но ово значи само толико, да дужник по изгубљеној меници не мора платити на прост захтев повериоца. Али то не значи и да сопственик овакве менице не може никада доћи до својега права. О томе ћемо особено говорити — в. бр. 280. и след.

ДЈ

Тјрезадлушевњост мевшжаквог повем= та.

Овде се реч презадуженост узима пе у љеном ошштем значењу (јер има пупо људи, који су Фактички презадужени, па ипак још слободно рукују и располажу пмовином својом), већ у њеном техничко-правном смислу, т. ј. ако је менични поверилац пао под стециште. Таквим лицима је одузета управа над имањем (5. 24. стец. пост.) и она не могу ни своја потраживања наплаћивати. — Ако би ко оваквим лицима и знајући за њихово стање платио меницу, та би се исплата могла оспоравати и непризнавати као важећа. (Овако се има расправити и случај ако бп ималац менице био судски проглашен за раскошника = 55. 4#1, 894, 920. грађ. зак.).