Metoda za rešavanje taktičkih zadataka u granicama sdruženih odreda : sa kartom šire okoline Niša u razmeri 1:75.000

28 РЕШЕЊЕ ПРВОГ ЗАДАТКА

ђ. Да не сљедује главнини, него да се одашиље напред (при одступним, а по некад и при бочним маршевима), или да се одашиље назад (при одбрани, а по неки пут и при нападу).

Бојну комору у маршевној заповести не треба ни спомињати, пошто се она сматра као саставни део дотичне трупе, па непосредно за њоме и иде. —

Тачка 5 гласиће: „Ја ћу се налазити на челу главнине.“

Командант Н.

Командант одреда обично се с почетка налази на челу главнине, пошто се претходно са погодног места увери, да ли су сви делови као што треба, ушли на своје место у колону. Ако командант налази, да је погодније да се налази код главне трупе претходнице и ту да сачека прве вести о непријатељу, може се, без икаквог устручавања, одма од почетка тамо налазити и у томе случају би тачка 5 гласила: „Ја ћу се налазити на челу главне трупе претходнице.“ Чим пак добије вест, да се несумњиво добио додир са непријатељем, тада пзлази у галопу што даље напред, са командантом претходнице да сазна све што се до сад могло сазнати, а за тим и поглавито да сам све види и осмотри тто се видита пи осмошрити мож2: јер лично осматрање командантово сшања нопријатељева и земљишта. нису у стању да замене ни извгшћа ни карта. Само могу посматрати други место команданта одреда (целине) на случај потребе, али управљати одредом (целином) може само он; па је због тога потребно, да он буде што даље напред, где ће га преи извешћа наћи.

На крају заповести треба ставити, на који је начин заповест достављена трупама. Према напред наведеном обрасцу ово треба ставити у дно с леве стране у висини потписа. Пошто се. овде ова заповест издаје у биваку, то треба само позвати примаоце заповести појединих трупних делова и ову им издиктовати или предати аутографисану. Па према томе ставити: „Издиктована, односно предана аутографисана, примаоцима заповести непосредно потчињених јединица,“

У погледу разлога захтевних за изложену заповест, треба у опште имати ово на уму: да се старешина реши на нешто треба да за то има некога разлога; па не само да има разлога, него да је тај разлог за дану ситуацију, ако не најумеснији, најоправданији и најоснованији, а оно бар да је толико умесан, оправдан и основан да се лако не може поколебати и другим заменити. Ко вежбањем није навикнут да своја решења ослања на основане разлоге, него се одма решава на оно што му прво на памет падне, тај ретко кад да ће погодити право решење; па и ако га погоди, случајно, неће бити сигуран у њега, него ће се при извршењу ипак колебати; јер се не ослања на процењене разлоге. Често се дешава, да, при прак-