Mezimacъ G. Dosіөea Obradoviča : Častь Vtora Sobranїя raznыhъ Nravoučitelnыhъ Veщeй vъ polzu i uveselenїe

а 11 овай добро располаже и заповЂда, све добро иде и напредуе. А умЪ потребуе, да се чрезЪ упражнЂнїе , Науку и искусство просвегцава, да пристойно заповЂдати може* КадЪ човекЪ (но са смиренномудріемъ, зато бы срамотно высокоумїе было, о себи ціо мыслити) кадЪ човекЪ, велимЪ, пристойно о прекраснымъ НаукамЪ и Любомудрію мысли ^ заисто у неко восхтценїе долази. И нїе дивно; заіцо све, ідо е добро, красно и мудро, одЪ первона» чалне доброте, красоте и мудрости, сиречь одЪ Бога, происходи. До Пгѳагоре медьу сви Еллины, учени люди называлисусе Софи, то есть Мулрїн. ПгѳагорЪ е то забранїо и подигао, представляюЋи, да чловекЪ, несовершенЪ буду Ни, не валя да се назывлЂ СофосЪ^ сиречь МударЪ; понеже самЪ є единый БогЪ мударЪ; а чловеку є довольно , да се иазове ФїлософЪ^ то есть ЛюбомударЪ илити Любтпель мудрости. ІДа су сви разумнїи и просвешеннїи люди одЪ Востока до Запада, и древній Еллини, и Римляни, и Хїнези, и Арапи, и Христіанскій учители, о НаукамЪ и Любомудрію мыслили и говорили, кадЪ бысе свїю мнЪнїя и изреченія о томе писати хошела, цѣла бысе книга написала. Мудрость є сама имЪнїе безсмертно, заіцо сЪ душомЪ во вЂкиживи :