Mezimacъ G. Dosіөea Obradoviča : Častь Vtora Sobranїя raznыhъ Nravoučitelnыhъ Veщeй vъ polzu i uveselenїe

82 4Ш§* шега старога Бабу (тако га све село зове) ше радости лышпти. То се, люди божіи! не може исказаши, како е нѢму мило, кадЪ му кои страннїи, и изЪ далека, додьу. То ше иначе, него рекао бы, као да су му сви люди родьена браЂа, кумови іі пріятели. Я Ѣу васЪ кЪ нѢму одвести. ЗнамЪ, да Ѣе ми реЋи: А§>ерїмЪ сынко! а то є нама свіша изЪ нѣговы милы уста милїе чути, него да намЪ се крава отели. - упутисе селянинЪ напредЪ, а другій му слѢдую. Овде старый МїнїстарЪ рече потихо Цару; Ево ВамЪ, милостивый Владѣтелю, пуно село ФїлосоФа! Я се толико выше Вами радуемЪ, да сте нашли оно, вца желише. Мучи брате, ако Бога вѣруешь ! ошвеіца добрый Царь, одЪ презѢлне и преизлишне радости самЪ не знамЪ, како ми є. Чисто бы радЪ ову блажену землю полюбиты ! Сада топрвлѢ чувствуемъ радость , да самь Царь ; кадЪ оваки людїй у моей Державы имаде ! Ово село, оЋу, да се одЪ данась Царево Сезозове! Овако собесѢдуюЋи, продьу крозь оне лепе аллее , и улѣзу у авлїю дома. Старый седьаше сЪ неколико селяна подЪ єдномЪ высокомъ пространногранатомЪ и густолисшовитомЪ липомЪ. КадЪ упази сшранне люде , подье предЪ ньи, сЪ веселымъ лицемЪ и любкогледагоТіпмЪ очима пршми їй , по-