Milton i Njegoš : ogledi o našim kulturnim dodirima sa Englezima

сма Леди Мери Монтагју, једне даме од духа, и жене енглеског амбасадора у Цариграду, писана с пута пријатељима у Енглеској, 1616—18 године, издвајају по духовитости, лепоти стила, акутним запажањима. Леди Монтагју спадала је у врло малени број жена које су прошле европску Турску у оно време и оставиле о томе писана трага.

Због тога што је Дунав био залеђен (у Београд је стигла крајем јануара) она није пошла уобичајеним путем низ Дунав, којим су обично ишли сви који су путовали у Цариград из Европе, већ

"тежим и необичнијим путем кроз нашу земљу од

Осјека преко Петроварадина и Ниша у Једрене, где је тада боравио султан. Њена путописна писма претстављају не само прве писмене трагове једне енглеске жене која је путовала по нашој земљи, већ и први штампан путопис једне Енглескиње и имају стога вишеструку важност.

Њена су писма више слика нарави него што су слике предела. Она више говори о утисцима који су на њу направили људи него предели. Због тога даје много више личних човечанских података него што то чине други путописци, који су за нас не мање драгоцени. Тако нам, на пример, саопштава да је у Петроварадину дочекују аустриски и граничарски официри. Код Сремских Карловаца узбуђују је крвави остаци скорашње битке, коју је на том месту водио Евгеније Савојски. Како је у Београд стигла ускоро иза погибије београдског паше њена писма одају нелагодност и жељу да што пре крене даље на пут. Она је очекивала да ће Београд напустити одмах, али их је београдски паша задржао чекајући на наређења из Једрена. У Београду су, вели Леди Монтагују, били смештени у најбољој кући, која је припадала једном ученом бегу, који је имао врло добру библиотеку сваковрсних дела на арапском и персиском језику.

и