Moj život i rad

147

лроширимо. Имамо намеру да поступно проширавамо њека средстза акдије, у истој мери у којој се осети потреба. Првобитни циљ ове установе сасвим је напуштен, и трудили смо се да остваримо нешто сасвим ново како својом наменом тако својом организацијом. Има доста болница за богате. Има доста болница за сиромашне. Али нема болница за људе којима је непријатно да примају милостињу а који, међутим, нису у могућности да плате већу цену. Утврђено је као очигледна ствар да једна болница не може бити у исто време намењена широкој публици и издржавати саму себе; другим речима да лреба да је издржава милосрђе појединаца или пак да се сматра као трговачко предузеће. ■ Наша болница је позвана да издржава саму себе, да даје максимум услуга са минимумом трошкова: и у свему томе нема ничега што потсећа на какву добротворну установу. У старој згради, која је била почета по првобитном плану, биле су предвиђене заједничке собе са више кревета. У новим зградама, које смо ми подигли нема таквих соба. I Постоје само посебне ' : собе, свака са купатилом. Ове собе, распоређене у групама од двадесет четири, све су истоветне по величини, изгледу и Ни једна није боља од друге. Наше је начело било да избацимо сваку љрсту разлике. Сваки болесник се сматра као једнак свима осталима. Питам се, кад видим како су вођене извесне болнице, да ли су направљене за болеснике или за лекаре. Не губим из вида, до душе, велико време и труд које лекари и хирурзи посвећују доброчинству; али узгред буди речено, ни мало нисам уверен да хонорар хирурга треба да се одређује према имовном стању болесниковом, Сви наши ле-