Moj život i rad

166

као што је добро за свет што је Џон Берехс имао укус какав је имао. Тице нису направиле никакав прогрес у прављењу својих гнезда од времена кад су људи почели да их посматрају и да описују њихов живот, али та није разлог да људи не воле модерне и здраве станове више него примитивне пећине. Једна особина кој‘а показује да Џон Берехс мисли и суди тачно, то је да се он није бојао мењати своја мишљења. Његова љубав према природи није ишла до слепила, и у току времена он је увидео важност материалног прогреса. Та промена је по себи врло важна, а још је важнија кад човек помисли да се она извршила после његове седамдесете године. Али Џон Берехс није никад био.. одвећ стар да би се обнављао, и напредовао је до последњег дана. Кад се мисао једног човека толико заустави да не може више издржати никакву промену, тај човек је већ један леш, који само треба сахранити. Личност о којој је Џон Берехс највише волео да разговара био је Емерсон. Не само његове је списе знао на памет, већ је исто тако познавао његов дух. Он ме је научио да разумем Емерсона. Толико је њиме био прожет да је неко време мислио на његов начин и писао његовим стилом. Доцније је нашао свој лични израз који му је боље одговарао. Смрт Џона Берехса не нзазива код мене никакву т}Ш} г . Кад клас жита у својој зрелости лежи под жетвеним сунцем, и кад жетеоци жању весело и вез}'ју класове у сноп, нема ту туге за клас, јер је зрео и јер је његов задатак свршен. Исто је то било за Џона Берехса. Кад је доспео до пуне зрелости, био је пожњевен; то не значи умрети. Радио је до краја свога живота, и његови пројекти су прелазили и преко те границе. Сахранили су га међу природним лепотама које је волео.