Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИВАНИЋ

ИВАНИЋ СТЕВАН, шеф сталне бактериолошке станице у Београду (25/12 1884, Мали Мокри Луг, округ београдски). Гимназију је свршио у Крагујевцу, медицину у Бечу 1910. Специјалисао се у бактериологији у Бечу, Хамбургу и Варшави. Био је срески и окружни лекар, од 1999 је на садашњој дужности. У ратовима. је био трупни лекар. Као гимназиста писао је песме и приповетке, доцније је сарађивао на социјалистичким листовима (Борба, Радник, Радничке Новине). Штампао је велики број популарних и стручних медицинских чланака у дневним листовима и часописима (Гласник Министарства Народног Здравља, Архив, Здравље, Време, Трезвеност). Најзнатнији су му радови: (О дезинфекцији, Упутство за узимање заразног материјала, Апорћејез тасин реп est-il homophile, O белој огњици код оваца, О ангорској болести код коза (Последња два рада у друштву са проф. Пунковским). 8. О.

ИВАНИШ БЕРИСЛАВ, деспот српски од 1503, јајачки бан од 1511 (— крајем 1513). После смрти деспота Јована Бранковића (10/12 1502) преудала се његова, удовица Јелена, кћи (Отевана Јакшића, нађлачког властелина, за И. Б., члана чувене славонске – властелинске – породице Берислава од Грабарја, којој су припадали многи градови и спахилуци у (Олавонији и северној Босни. Услед женидбе са удовом деспотицом Јеленом пренео је краљ Владислав на И. Б. достојанство српског деспота и деспотске градове у Срему, Купиних, Оланкамен и Беркасово. Напори којима је био изложен као јајачки бан, нарушили су И. Б. здравље, те се он, због болести, захвалио на банској части (25/5 1513), а убрзо потом је и умро. За собом је оставио удовицу Јелену, синове деспота Стефана и Ђорђа од Брода, и две кћерке. А. И.

ИВАНИШ КОРВИН, херцег и бан хрватски 1490—1493, 1495—1498, 1499—1504 (1473, Вратислава, Шлеска — 12/10 1504, Крапина). И. је био незаконити син краља, Матије Корвина. Отац га је пажљиво васпитао, а како је имао сјајних способности, мислио је отац, да му обезбеди наслетство. Дао му је, између осталога, свој град Хуњад у Ердељу, да би се знало, да је И. прави потомак СОибињанин Јанка, и именовао та је војводом липтовским, опавским и шлеским. 1487 заручио се И. с Бланком Маријом, сестром миланCROP војводе Сјап (Сајеатга, Венчање се имало извршити кад И. буде био изабран за краља. Великаши и слободни градови положили су краљу Матији заклетву, да ће И. после његове смрти изабрати за краља. Међутим, после Матијине смрти, изабрали су великаши Ba краља Владислава Јагеловића, a И. се задовољио чашћу наследног славонског херцега (их), затим је изабран и за бана хрватско-дал-

матинског, а обећано му је, да ће га нови краљ окрунити и за босанског краља, али до тога није дошло. Поред тога, И. је наследио краљевско благо свога оца и сва имања у Хрватској, Олавонији, Угарској и Ердељу, Аустрији, Штајерској и Крањској. И. се зато одрекао свога права на хрватско-угарски престо, и помагао је краља Владислава у борби против Максимилијана и краљева брата Алберта, који су хтели да му отму престо. Првих година свога херцештва и бановања морао се И. борити стално с Турцима, а и са неким великашима, који су му хтели отети баштину. Кад су кнезови Франкопани хтели да му отму Сењ, и кад су се и међусобно завадили, и порекли право И. као бану да им суди, тврдећи да то право припада само краљу, огорчило је то тако И., да се одрекао херцештва и банске части (1498). — 1495 на сабору у Вировитици, што га је сазвао краљ Владислав ПИ, примио је И. опет на понуду хрватских сталежа банску част. 1496 венчао се И. с Беатричом, кћерком Бернардина Франкопана. Од тада је становао у Бихаћу на Уни, или у Крапини, у Загорју. Из Бихаћа много је ратовао с Турцима, и нарочито се старао за одбрану Јајца (1501 победио је Турке код 0 Ма да су Турци склопили с краљем Владиславом седмогодишње примирје, ипак четовања нису престала. 1504 почео је И. у Далмацији с маленом војском четовање. У септембру се сукобио с Турцима код Книна. Турци су му растерали војску, а И. је једва умакао. У је оболео и вратио = > Крапину, где је ee после тога умро, у 32 години живота. Литература: Р. Хорват, Иван Корвин, бан хрватски (1896); И. Кукуљевић, Беатрича Франкопанка и њезин род (Виенац, 1885); В. Клаић, Повјест Хрвата, ТУ (1904, 146—988). М. Прелог.

ИВАНИШЕВИЋ ИВАН, песник (1608, Дол, на отоку Брачу — 1665, Брач). Философију и богословију учио је у »илирском семеништу« у Лорету (Италија). Млад је постао каноник, па доктор и професор у хварском семеништу. 1641 је наименован за генералног викара цркве хварске и брачке. Издао је. збирку Кита цвитја разликова (1642), рефлексивне и побожне песме у наречју свога краја.

Литература: И. Кукуљевић, Гласовити Хрвати (1866, 206—224). рт

ИВАНИШЕВИЋ ЈОВАН, музичар (Цетиње — 23/12 1889, Шраг). У Београду је свршио четири разреда гимназије и учитељску школу. По свршеној учитељској школи, а након две године, отишао је у Праг, и био је ученик Фибихов на консерваторијуму. 1889 положио је завршне испите, али га је те године и смрт задесила. — И. је компоновао соло песме (Кажи ми кажи, Сећање, Ала је леп) уз

OB —