Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИГЊАТОВСКИ

десет година из живота Милана Неранџића (1860 и 1863, друго издање 1900 у Српској Књижевној Задрузи), Чудан свет (1869), Трпен спасен (недовршен роман, у Србадији 1874 m 1875, a прерађен у драми Адам и берберин, 1881), Васа Решпект (1875, у 0. К. Задруви, 1913), Увео листак. (1875), Вечити младожења (1878 и 1910 у 0. К. Задрузи), Отари и нови мајстори (1883) и, најзад, највећи и последњи И. роман, ПЏатница (1888).

И. је као писац нагло почео да пада у заборав, не само из политичких разлога, већ и због често несварљивог стила. Окерлићева је заслуга што је овај изванредно даровити, вредни и веома снажни, инвентивни романсије поново дигнут на оно угледно место у нашој књижевности, на коме данас стоји.

Литература: М. Савић, Из српске књижевности, |. Игњатовић (1898); M. Иванић, Предговор Милану | Неранџићу (0. К. Задруга, 1900): Ј. Скерлић, Јаша Игњатовић, књижевна студија (издање (). К. Академије, 1904); предговори издањима (О. К. Задруге пред Вечитог младожењу (1910) и Васу Решпекта (1913).

В. Петровић.

О научном историском раду И. не може бити говора, и ако он има радова, чији би натписи могли значити, да су историски. Таква је његова студија: Мисли о

српском народу и његовој прошлости (Ле-.

топис, 89—92; недовршено). Али то су резоновања на основу Рајићеве Историје и глосе уз њу. Увек занимљиви И. је и овде, поред мала знања, нанизао читав низ духовитих рефлексија. Још је занимљивија његова расправа као из теорије историје: Мемоари, монографије, биографије (Глас Истине, 2 и Бршљан, 1), разуме се више за упознавање И. него ли историског метода. Још непосредније се може проучавати И. личност у његовим мемоарима (Бршљан, 1 и 9). И. је писао и реторске историске саставе, као: JIyшан, српска слава (Бршљан, 2), Црногорство (Јавор, 1863) и т. д. |H. P.

ИГЊАТОВСКИ АЛЕКСАНДАР ДР., peдовни професор медицинског факултета у Београду за интерну медицину (4/3 1875. Омоленск, Русија). Овршио је гимназију у Новгороду, а Војно-медицинску Академију у Петрограду 1899. После дипломских испита задржан је у Академији, ради усавршавања, а затим је послат у Француску и Немачку на три године, ради специјаливирања. По повратку у Русију изабран је за редовног професора, варшавског Университета. За време револуције прешао је у Ростов на Дону, а одавде је, 1921, дошао у Београд, где је ускоро изабран за професора на новоотвореном медицинском факултету. Био је секретар Руског Лекарског Друштва у Петрограду, ~ доцније шпретседник – Медицинског Друштва у Ростову на Дону, а у

Београду – претеедник Српеко-Руског Лекарског Друштва. За време рата, радио је на фронту у руском Црвеном Крсту, основао је и био шеф инфективног отсека. варшавског фронта. Има преко 40 штампаних радова; најглавнији су: Клиничка семиотика, Скривене форме примарне туберкулозе, Турћиз ехапећештансиз, Начини десинфекције и изолације заразних болесника. IP. (С. ИГО BHHTOP [Victor-Marie Hugo}, велики француски песник (1802. Безансон — 1885, 'Шариз). И., чије је име испунило цео 19 век, подигао је свој глас у заштиту нашег' народа против турских насиља, у свом чланку Рошг Ја Serbie (29/8 1876, прештампано доцније у збирци Đepuis Гех, превод у: (О. К. Гласнику, 29, 711). Литература: Паулина Лебл, В. Иго у српској књижевности (0. К. Гласник, 29, 597 и 8492). М. И.

ИГРАНЕ, село у Далмацији, област Дубровник, котар и општина Макарска. Има луку, паробродарску постају на линијама, Сплит Брач—Игране— Метковић m Tpпаљ—Итране—Макарска. И. има 831 стаковника, пошту, римокатоличку жупу, оснковну школу, купатило, уљарску задругу, сеоску блатајницу. Ј. М-н.

ИГРЕ ОМЛАДИНСКЕ уведене су код пас у школе од како је уведена обавезна гимнастика. И. има народних, које народ игра од памтивека, и уметничких, које су, помоћу школе или гимнастичких друштава, узете од 'других народа. Од Ннглеза узете су итре: лон-тенис (Јаугп-Феп145), ногомет, рукомет, крикет, крокет, хокеи и голф, а од Чеха: хазена.

У Хрватској и Славонији је земаљска. влада (одељење за богоштовје и наставу 13/5 1892), позвала све учитеље, да шприкупе народне и дечје игре своје околине, и да их тачно опишу. Сабрани материјал је за штампу спремио учитељ Иван 'Томашић, који је издао књигу под насловом: Гимнастичке игре. (1896, са 900 слика). У тој се збирци налазе описане игре maga Хрватске, Славоније, Далмације, Истре, Босне, Херцеговине, Црне Горе и јужне Утарске, са додатком модерних гимнастичких игара. Осим ове има и других збирки игара (Хајдењак Андрија, Дјетиње сигре, 1878; Јелица Беловићева, 110 игара. за младеж, са сликама (1894); Др. Фрањо Бучар, Игре за друштва и школе (1906, Ш издање 1925, са додатком модерних енглеских игара): Др. Фрањо Бучар и Виктор Рудолф, Гимнастика и игре у пучкој школи, са сликама, издање кр. зем. владе, 1909); Јори Оскар и Др. Фрањо Бучар, Вјежбе у тлу те игре у природи, издање кр. земаљске владе (1917, са сликама).

Код Словенаца постоји лепа збирка 'игаpa Др. Људевита Шивка: Теловадне игре (у три дела, 1911—1993, а неке у другом издању). Друга збирка је: Др. Ива Пирца,

—.J4