Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

реда гимназије у Београду, ступио. је у Војну Академију 9/10 1861 и произведен је 'за штабног потпоручника 17/11 1866, за ђенералштабног капетана 2 кл. 1874, ђенералштабног мајора 2/8 1876. Као потпоручник служио је у пешадији, пионирима и артилерији (4 пољској батерији). 1866 до 1874 био је штабни официр у народној војсци у ужичком и рудничком округу, 1874 био је командир чете и ађутант пешадиске бригаде стајаће војске. У paту 1876 био је официр за Ђђенералштабне послове при западно-моравској дивизији, командовао је колоном, која је оперисала уз Ибар, а јула 1876 био је постављен за шефа штаба дивизије и одмах ватим за команданта шабачке бригаде 1 класе, па, рудничке бригаде 1 класе, па ужичке бригаде 2 класе, на чијем је челу и погинуо. — Поред многих чланака у разним часописима (Отаџбина, Војин, Гласник Ученог Друштва) поглавито из географије, штампао је низ својих предавања (1876): Историско развиће тактике коњице, Коњичко оружје и спрема, Нешто о турској коњици, Напад аустриских улана у битци под Кустоцом, Из 10 и 11 предавања у предуготовничком курсу за кадар народне пешадије, Коњица у битци (од '8. Шерфа), Неколика упуства за борбу (од Шерфа), (0 турској војној снази и т. д. Џревео је Путовање кроз поречину Дрина и Вардара од Ј. Хана (1876). В. Белић.

ИЛИЋ ЛПЕТНО, четнички војвода (Старо Нагоричино, округ кумановски — 17/5 1912, на Страцину). Почео је да четује врло млад, скоро дечко. Како је уз то био мали растом, другови га у први мах нису узимали озбиљно, али се он убрзо шпоказао као један од најхрабријих и највреднијих четника, па му је поверена и чета, Само је његова скромност учинила, да, је остао мање познат широј јавности. Имао је само једну жељу: ако погине или умре, пре него што дође ослобођење, да му кости почивају у слободној Орбији. Погинуо је 17/8 1912 у селу Страцину У борби с Бугарима. Мртав је пренет у Орбију и сахрањен код манастира 'Ов. Џантелеја, у селу ЈЛепчинцу. M. M.

ИЛИЋ РАДОМИР, професор гимназије (8/10 1877, Шрељина, срез љубићеки 12/5 1909, Крушевац). Основну школу учио је у месту рођења, а тимназију у Чачку и Крагујевцу. Овршио је историско-географски отсек на философеком факултету Велике Школе у Београду. 1901 постављен je за приправника у тгимназији у Чачку, а 1902 премештен је за суплента прве београдске гимнавије. Као професор служио је у Ужицу, Чачку и Крушевцу. — Поред савесног рада у гимназији И. се бавио и науком, нарочито антропогеографијом и историском теографијом. Најважнији су му радови: О Љубићским селима, антропотеографека. проучавања (Насеља, 2, 1903), Ибар, антропогеографска проучава-

ИЛИЋ

ња (Насеља, 3, 1905). Мање су расправе: Плана, једно рударско место средњега века (Дело, 1902), Прилози нашој средњевековној топографији (Дело, 1903), О 'религијама; врсте религија и њихово теографско распростирање (Извештај ужичке THMназије 1903/04), Чачак у прошлости (Извештај чачанске гимнавије 1904/05), Један прилог географији (Србије (Дело, 1904), Крушевац, историско-топографска – монографија (Дело, 1908). Осим тога је И. спремио ново издање Карићева Земљописа и написао је већи број реферата у Прегледу географске литературе Балканског Полуострва, (св. 4 и 5). |}.

ИЛИЋ ТОДОР, ЧЕШЉАР, сликар, иконограф и портретиста (1745 или 1746, Чуруг, • Бачка или Оириг, Банат —v 2011 1795, Шетрово Село, Бачка). Ове што се зна о овом извреном уметнику, оснива се на предању. Шрема њему И. је био сиромашна порекла, (родитељи су му били можда из Кумана у Банату, по запису на Шлаштаници, коју је он израдио за то село). Оклоност сликарству и ванредни дар показао је врло рано, те је без сумње почео да учи у радионици ког домаћег сликара. ШЏрви већи посао требало би да му је била црква у Мокрину, код Велике Кикинде, затим иконостас у Старој Кањижи. Осећајући да нема довољно знања за такве послове већега размера, И. је, каже се, тада, заштедевши нешто у Мокрину и (Отарој Кањижи, отишао у Беч, и учио је у ондашњој Оликарској Академији. То је било око 1786. 1789 био је у. Италији, а затим, да би се усавршио као православни иконописац, отпутовао је на извесно време у Русију. Почетком деведесетих година 18 века вратио се у родни крај, али му сигурни траг налазимо тек 1799, кад је уговорио с петровоселском српском црквеном општином, да јој наслика, иконостас и свод новосаграђене цркве. И. је ту израдио еванђелисте на своду и двадесетак икона, у пола посла стигла га је смрт »од сухе болести«. Оликање исте цркве наставио је један његов ученик из Оремских Карловаца, »много горши сликар од Чешљара«. На жалост, та је шрква страдала 1848, те ју је после »рестаурисао« Петар Чортановић. Пре ШПетровога Села, а биће после путовања, исписао је И. и храм манастира, Ковиља у Бачкој, а по наруџбини славнога историчара Рајића, тадашњег ковиљског архимандрита. Тај храм су Мађари 1848 разрушили и сагорели, тако, да је од И. икона само нешто било остало у склоништу манастира, а две мање, и веома интересантне, налазе се данас у збирци Ј. Вујића. — И. се бавио и портретима. Београдски Народни Музеј има један његов портре, а Кукуљевић особито истиче онај протопресвитера Николе Поповића. Колико је И. био цењен у своје време као сликар види се

2 1 5