Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

РАЈИЋ

Милановац). Основну школу и гимназију свршио је у Београду. Затим се уписао на философски факултет Велике Школе, где је нарочито студирао француски језик. 1903 постављен је за суплента друге београдске гимназије. 1906, је због слабог здравља, премештен за чиновника Министарства ПШросвете, одакле је ускоро премештен у Народну Библиотеку.

Р. је, и ако болестан, имао видна учешћа у револуционарном раду националистичке омладине. За време балканских ратова био је у позадинској ратној служе би. 1914 је отишао на лечење у Будимпешту. Од 1915 уређивао је недељне Ратне Зашисе. — Р. је као ђак почео да 0бјављује песме и преводе у Јанка Веселиновића Звезди. Он је засебно штампао само једну свеску од непуних 5 табака: Песме и проза (1908), са 25 песама и две лирске новелете, али је оставио шо савременим часописима много више радова. У свему Р. је дао 16 чланака, реферата. и краћих приказа, 26 прича и скица, 92 пригодне драмске слике: Пре четрдесет тодина, за Народно Позориште у Београду (приказано 5/11 1909), и, Хвала Доситеју, коју је о стогодишњици Доситејевој приказала женска учитељска, школа у Народном Позоришту (31/8 1911), са музиком Јосифа Маринковића, 16 шревода, већином приповедака с француског, руског, са словеначког и бугарског, и још десетак песама. Р. је средио за штампу и написао увод у Дела Јована Ристића Бечкеречанина. — У доба када је у нашој поезији превладао француски артизам, Р. је, користећи се донекле модернизованим изражавањем, чувао традиције у потледу на непосредније ·саопштавање осећања, 'и успео је да својим топлим, непретенциозним, а искрено потресним стиховима осигура себи угледно место у натшој новијој књижевности. i

Литература: Венац, св. 4—5 од 1/1 1923, цела је посвећена њему; Р. Димитријевић, Прилог библиографији радова, Велимира Ј. Рајића (Венац, 6, 1925); Ј. Продановић, Га Рабле Зегђе, 1, 127 и Орпски Књижевни Гласник, 7, 103; Ј. Скерлић, Песма и проза (Орпски Књижевни Гласник, 21, 473). В. Петровић.

РАЈИЋ ГАВРИЛО, пећски патријарх 1648—1655 (— 30/8 1659). Р. је раније био митрополит рашки, и 1644 обновио је манастир CB. Арханђела, Ковиље, у Старом Влаху. Покушавао је, као патријарх, да помоћу шапе и Русије ради 'на ослобођењу Срба од Турака. Ради преговора са падом одржао је 1/9 1648 и један Архијерејски Сабор у Морачи. Са тога сабора послат је будимљански и арбанашки митрополит Пајсије да преговара с папом У Риму. За Шајсијев одлазак сазнали су Турци, ухватили га и убили, те вабраниди, да се у будуће поставља митрополит за будимљанску епархију. Р. је 1653,

на позив молдавског војводе Матеја Бесарабе, отишао у Трговиште, да посредује за мир између Матеја и хетмана запорошких козака Богдана Хмељницког. Затим је прешао у Русију, и тамо се дуже времена задржао. У његову одсуству изабран је нов патријарх 1655. Када се Р. вратко из Русије, одведен је у Цариград, и ту, или у Бруси, погубљен. 0 Р. има гласова да је проглашен светитељем. ЈЕНЕ РАЈИЋ ЈОВАН, историк (11/11 1726, Сремски Карловци — 11/12 1801, манаетир. Ковиљ). Пошао је у школу код ђакона Џетра Рајковића, коме је у једанаестој тодини постао помагач. Поред тога је и сам учио у тадашњој руској школи Мануила Козачинског у Карловцима. 1744 упутио се у гимназију, у Коморан, и тамо је свршио нижа 4 разреда, а. виша 4 у Шопрону. 1758 је отишао у Кијев, у Духовну Академију, и ту је провео до 1756. Кратко време је затим био у Москви, и онда се вратио кући. СОобом је понео множину преписа и својих рукописа богословске садржине. У Карловцима се мало задржао. Брзо се вратио у Кијев, узео пасош и кренуо преко Пољске, Влашке, Молдавске и Цариграда у Ов. Гору, већ са одлуком, да скупља грађу за српску историју. 25/8 1758 стигао је у Хиландар. Калуђери та нису лепо предусрели, али је он ипак начинио неколико преписа и извода. На Бадње вече 1758 вратио се у Карловце са. књижицом извода и преписа, која му је, поред Бранковићевих Хроника, постала главни поматач и путевођ у историским студијама. 1759 Р. је постављен за професора средње школе у Карловцима. ПШредавао је реторику и географију. Није био задовољан, но и митрополит Ненадовић је имао много неприлика због Р. увредљиве ћуди. Из Карловаца је Р. отишао у Темишвар, а одатле у Нови Сад на 60тословеку школу. Поред скрипата за ђаке и ситнијих радова, писао је цело то време своју Историју, коју је завршио 1768. Нуђено му је место коректора у Курцбековој штампарији у Бечу, где су се штампале и словенске књите, али се због слабости није примио. Био је, збиља, слаба. здравља, а уображавао је да је још слабији. 12/5 1772 замонашио се у Ковиљу. 3/7 17792 је већ био произведен за архимандрита. Са митрополитом није добро стојао. Зато се дао много молити ради писања малог катихизиса. (1774), који, по његову мишљењу, нико осим њега није могао саставити. Употребљаван је и за друге сличне послове: саставио је монашка правила и књигу проповеди – (добрим | језиком – нашисану, 1789). Написао је, даље, Бој змаја с орловима (1789), превео је Цвјетник и Гепхардијеву Историју Србије и Босне (1798) и преудесио Трагедију Козачинског о цару Урошу У (1794). · Тада је већ штампана трошком родољуба, који није хтео да му се зна име, и

— 050 —