Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

Р. Историја разних славенских народов, наипаче Болтар, Хорватов и Cep6oB (I—IV, 1794—1795). Његово велико Теологическое тјело није никада доспело у штампу. И ако је Историја одлично опремљена, Р. није био са њеним издањем задовољан, због штампарских погрешака. Нарочито се љутио на прву књигу, за коју је знао na је већ при излажењу била застарела, и тако је смањивао своју одговорност, но баш је она у Русији прештампана.

У последњим тодинама живота P. je много патио од подагре, а још више од фактичних и уображених тгањања своје сабраће. Митрополит (Ст. Стратимировић се понашао према Р. са дирљивим поштовањем. Није му замерао ни увредљивост, ни приличну лакомост за новцем, ни самољубивост. Р. је био високо цењен од њега, свих савременика и идућих тгенерација. Р. се кренуо на науке ради богословских студија 'и највећи део рада су му однела, богословска, дела. 'Шисао је и друге врсте већих радова, али је ипак своју велику, славу стекао Историјом. По њој је чувен, и због ње су га читаве српске тенерације сматрале најученијим Орбином. Р. је испочетка мислио у својој Историји обрадити српску прошлост као део словенске и уско је скопчати са руском. Таква се концепција показала немогућом, и од ње су остали само незнатни трагови у Историји. Због ширине предмета морао је Р. свој задатак сувити, те је конципирао своју српску историју као део јужнословенске, и приказао је на широком залеђу словенске историје. Композиција му је механичка, и због ње је Историја пуна понављања. Извора је Р. употребио мало, литературе још мање. Томе није крив само његов живот у малим местима, нето и велико неповерење спрам страних писаца, којих је вести о Орбима с принципијелном скепсом примао. Критика му је редовно само патриотска и конфесионална; код домаћих писаца је веома ретка. Народну традицију је као историски извор сасвим одбијао. Од несрпеких писаца ценио је само Ритера-Витезовића и ТомкуСаскот. Од Орбинија је направио две личности, Мавра-Урбина, за кога је знао по словенском преводу, и Орбинија, који му је био познат само преко Бранковића, који му је био стручни путовођа у тражењу литературе. Иначе Р. није од њега толико зависан колико се мислило. На Бранковићевим Хроникама потпуно почива само Р. четврта свеска Историје, а обично се Р. служи Бранковићем као и другим писцима; има случајева да га и критикује. Начин рада им је сасвим различит: Бранковић је мното употребљавао историску литературу, док је Р. у својој историји углавном исписивао преведена. места, из извора, која се тичу Срба, и везивао их својим прелазима, који су по

РАЈИЧИЋ

каткад једнолики. У њима је много рационалистичких савета и доста патриотских, често дирљивих, излива осећаја. Резоновања о државном развоју Р. се јако клонио. Лојалност у историји много је наглашавао, док је у интимним белешкама сасвим друкчији. У сумњивим историским питањима остављао је на вољу читаоцу, да се сам определи. Језик му је мешавина црквено - словенског и руског, са врло мало српских особина. Отил му је тежак, учеван, дикција свечана.

У првој књизи је приказао Р. општу словенску и бутарску историју. У другој је писао хрватску и српску прошлост до Маричке битке, у трећој је књизи обухватио доба кнеза Лазара и деспота, до Мухачке битке. У четвртој књизи је обрађена највише Историја Орба у Угарској. Последњи догађај, што та Р. спомиње, је укидање пећеке патријаршије. Историја има три додатка, које Р. није признао за своје. Највећи је други део трећег, који је и засебно штампан; у њему је претежно грађа за историју грофа Ђорђа Бранковића. Утицај Р. Историје био је веома велик. Први том је прештампан у Русији, а цела историја у Будиму (1823). Иввода из ње има безброј. Све српске историје до шездесетих година 19 Века изводи су из Р. Највећи је извод начинио М. Видаковић (I—IV, 1833—1837). Бугарска историја. је у неколико махова вађена из Р. Историје; најзнаменитији је извод Нешковићев (1801). Још су браћа Јовановићи у својој Народној Библиотеци преводили Р. и издавали из њега: Немањиће, Мрњавчевиће, Грбљановића и Бранковиће. Велике делове из Р. је превео Ј. Х. Енгел, а мното је преузео и Д. Медаковић, и ако су та, оба оштро критиковала.

Литература: Д. Руварац, Архимандрит Јован Рајић 1726—1801 (1909): К. Јиречек о стогодишњици Р. смрти Овуеја, 1902, 1131—1136; Ј. Скерлић, Српска књижевност у 18 веку (1909); Н. Радојчић, Рајићева Хрватска Историја (Рад, 922); Н. Радојчић, Подлота Рајићеве Историје (Прилови, 1, 1921); H. Радојчић, Рајићева Бугарска Историја, (Зборник Златарскота, 1995): Н. Радојчић, Јован Рајић (Годишњица, 36, 1927); Н. Радојчић, Рајићева. историска критика, (Рад, 233, 1997).

Н. Радојчић.

РАЈИЋ ТАНАСКО (Отратари, Шумадија, — 925/5 1815, Љубић). Био је барјактар Карађорђев. Истакао се нарочито 1809 у борби с Гушанац Алијом на Црном Врху, у јатодинском крају. Прославио се у боју на Љубићу, када је, оставши сам, по“ тинуо, бранећи српске топове, да не падну у руке Турцима. PP. !B.

РАЈИЧИЋ ДУШАН ДР., професор Више Педагтошке Школе (9/3 1866, Ужице). Основну школу, нижу гимназију и учитељску школу свршио је у Београду, а фи-

== 657 — 42