Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R

РАЈКО

лософеки факултет (философске и педатошке науке) у Хали и Јени. У Јени је положио (1898) докторат философије. Пре одласка у Немачку био је приватни учитељ у Београду, затим је, као државни учитељ, служио. у Ваљеву, Пожаревцу у неким селима смедеревског и пожаревачког округа. По свршеним студијама, био је предавач, суплент и професор у учитељској школи у Јатодини, затим шпрофесор у Алексинцу. 1906 премештен је у Београд у богословију Ов. Саве, касније у Министарство Просвете, као референт за основну наставу. После Оветског Рата био је кратко време управитељ учитељске школе у Неготину, па је враћен у Министарство за инспектора учитељоких школа. Од 1921 редовни је професор Виme Педатошке Школе. — Као тимназиста радио је на дечјим листовима и 1881 основао. је са М. Митровићем, М. Веснићем и Б. Нушићем први дечји лист у Србији, Српче. Један је од оснивача, Друштва за дезју психологију. Као референт Министарства Шросвете израдио је прва дидактична упутства за надзорнике основношколеске. Главни књижевни радови су му: Sechs Schilerbilder {Aus dem padaBog. Universitatsseminar, 1898), Bericksichtigčung der Individualitat in der Маззепеглећипа (1899), Естетичко васпитање (1901), Посебна дидактика, 1 (3 издање, 1924). Остали радови излазили су у Учитељу, Народној Просвети и друтим листовима. M. Шевић.

РАЈКО. B. Манојловић Никола.

РАЈКОВИЋ ЂОРЂЕ, књижевник (1825, Нови Сад — 928/7 1886, Нови (Сад). Овртшивши основну школу и пет разреда. гимназије у месту рођења, напустио је редовно школовање и Нови Оад, а тек се 1846 настанио у Вуковару као учитељ. 1848—1849, за време народног покрета, Р. се бавио у Србији. 1850 вратио се у Нови Сад, где је добио учитељску службу. 1863 се разболео и провео је две године на одсуству у иностранству. 18605 био је стављен у пенсију, те се отада могао сав посветити књижевности.

Р. је почео да објављује стихове 1844 у Подунавци, а највише је радио на по0езији педесетих тодина, објављивајући, нарочито у хрватском Невену, преведене басне од Ккрилова и ЈЛихтвера и епиграме. Већи део својих стихова издао је, прво, 1858 под насловом Јед и мед, а 1862 у скупљеним Песмама. Али главни посао Р., коме се у зрелим тодинама. искључиво посветио, било је писање педатошких чланака, књижевно - биографских студија и портрета, и уређивање просветно-књижевних часописа и календараалманаха. Од својих васпитних написа, Р. је издао само један незнатни део; Школа и живот, чланци за младеж и народ (1560). Књижевно-животописни радови Р.

остали су растурени у Летопису, Јавору, Гласу Истине и т. д.: о Ј. Несторовићу

(Летопис, 129), о Емануилу Јанковићу (Летопис, 126), о Луки Миловановићу (Глас Истине, 1884), о Михаилу Витко-

вићу (Бршљан, 1885), о Сави Мркаљу (ЈаBOD. 1877), о Лукијану Мушицком (Летопис, 120), о Милици (Стојадиновићевој Србкињи (Путник, 1862 и Глас Истине, 1884) и т. д.

Р. је уређивао многе часописе: 1858 по0чео је Школски Лист, 1862 Путник, лист за умну и душевну забаву, који је са 5 свеском предао Емилу Чакри. 1870 крекуо је Р. Народни Лист за варош и село, затим Земљак, који је излазио до фебруара 1871. 1871—1872 уређивао је Р. Даницу, 1881 је уредио неколико бројева књижевног листа Бечерњача, 1885—1886 издавао је књижевни часопис Бршљан, а 1584—1900 уређивао је, са Савом ШПетровићем, часопис Глас Истине за православну верску културу, а раније сличан лист Беседу.

Р. је у своје доба био познат и као хумсриста. Још 1851 издао је књижицу Домишљан, 1861 уређивао је са Змајем, а 1362 сам Комарца. 1863 почео је издавати Хумористу. 1866 уредно је, у Змајевом друштву, календар Приклапало, 2. 1967 издао је пет бројева сатипичног листа Рен. 18369 штампао је српске народне песме, женске, покупљене у Славонији.

И ако Р. није био оригиналан песнички

стваралац, био је у своје време користан,

вредан књижевни радник. Његов васпитачки и просветилачки рад био је цењен и код Хрвата. Особита му је заслуга, што је озбиљно гајио пијетет према ранијим нашим књижевним, и у опште, јавним радницима.

Литература: Ст. П. Поповић, Наша. новија лирика (Летопис, 115); Ј. Грчић, Спомен Ђорђу Рајковићу o CB. Сави 1887 (Летопис, књ. 154). В. Петровић.

РАЈКОВИЋ ЂУРА, глумац (8/11 1837. Велика Кикинда — 9/4 1902, Београд). Ступио је у трупу Ј. Кнежевића 1860 у Чанаду. Крајем те године трупа је бида дошла у Нови Оад, а 16/7 1861 претопила се, већим својим делом, у Српско Народно Позориште у Новом (Саду. Пошто је Р. том приликом остао у Кнежевићевој трупи, отпутовао је са њим у Брањево, где су саставили нову трупу, која је најдуже радила у Великој Кикинди. У једном међувремену Р. је тлумовао у Београду у Позоришној Дружини, затим у Српском Шародном Позоришту у Новом Саду и у Хрватском Земаљском Казалишту у Затребу. 1870 постао је члан Народног Позоришта у Београду. За редитеља. је постављен 1878, а. за. сталног члана, 19/3 1879. — Двадесетпетотодишњицу свога глумачког рада прославио је 1886 у улози Арсе (Оаћурица и шубара). 10/10 1900. прославио је четрдесеттодишњицу, у истој уло-

— 059 —