Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R
РАКИЋ
сеља врло су мала: Заградиње, Вргора и Петровићи немају више од по 55 становника. Ободом Р. Ш. и преко њега воде сељачки путеви и стазе. Литература: Рћ. Ваш, МЛаззегђацten in Bosnien und der Hercegovina [{I, 1896). П. Вујевић.
РАКИЋ ВИЋЕНТИЈЕ, игуман и писац (1750, Земун — 29/3 1818, манастир Фенек). Овршио је српску и грчку основну школу у Земуну, па се оженио и трговао. Оставши удовац закалуђерио се је у манастиру Фенеку (1786), и постао је јеромонах 5/7 исте тодине. За време аустро-турског рата 1788—1791 служио је као војни свештеник у Шапцу. 9/1 1796 постао је игуман манастира Фенека, а 1799—1810 провео је као парохиски свештеник у Трсту. На. позив Доситеја Обрадовића дошао је Р. 1810 у Београд за наставника и управника новоосноване богословије. 1813 вратио се је у манастир Фенек, тде је и умро.
Р. је писао врло много и био је један од најчитанијих српских писаца у почетку 19 века, те су му поједина дела, у стиховима, нарочито хришћанског легендарног садржаја, по неколико пута прештампавана, готово кроз читав 19 век. Тако је на. пр. његова Жертва Аврамова, која је први пут штампана 1799, прештампавана још и 1884, а једанпут и латиницом. Сем овог дела, написаног у доста тачним стиховима на народном језику, имао је много успеха и сличан његов спев: ЏШјесн историческаја о жизни (Св. и праведнато Алексија. человјека божија (први пут штампан 1798), и Житије Св. и праведног Јосифа прекрасног (штампано 1804 и 1836). И Р. спев Историја о разоренији свјатато града. Јерусалима и о взјатији Костантинопоља имао је два издања (1804 и 1854). Као наставник богословије у Београду написао је Р. 1812: Краткоје настављеније свјатшчеником пастирем стада Христова словеоних овец, а и раније је дао неколика дела у том правцу: Краткоје наставленије о исповједи и молитвје (1801), Љествица. имушчаја пјатнадесјат о степенеј (1805), Олово о почитанији церкве (1807), Молитви умилителнија. (1808), Краткаја бесједа о злоупотребленији о духвана (1810). Превео. је с трчког: Цвјет добродјетели (1800), · Чудеса пресвјатија – Богородици (1808), Филактирион тис пеихис, храни-
лишче души (1808), а. с талијанског: Шро-
повједи по воја. недели и некија праздники тосподскија. (1809). Сем тога, Р. је описао, у стиховима. и. прози, неколико живота. хришћанских светитеља, као: Шјесн (Св. Мученици Ђарвари (1798), Житије ветатија Плакила и Опиридона Чудотворца. (1803), Историја о Оосани (1803) и Житије иже во свјатих оца нашего Василија Великалто (1837). Затим је издао: Молебна. правила OB. Богородици и преподобној Шараскеви серпској (1798), · Посљедованије свјатато великомученика Јована Владими-
#
pa mapa србскато (1802), Правило оца нашато Спиридона. (1802) и Молебен ко пресвјатјеј Богородици и свјатитељу Опиридону (1804). Најзад Р. је штампао још и своју Историју манастира Фенека. (1799), Џјесн черногорска о побједје над скадарским пашом Махмутом Бушатлијом (1803), и Бесједовник – илирическо-италијански (1810).
Литература: Ђ. Рајковић, Вићентије Ракић (Глас Истине, 1884), (О. Петковић, Вићентије Ракић, као проповедник (Српски Сион, 1901). Р. Грујић.
РАКИЋ ВИЋЕНТИЈЕ ДР., доцент педатогије и књижевник (4/11 1881, Параћин). Основну школу и нижу гимназију свршио је у Параћину, вишу гимназију и философеки факултет (философске и педатошке науке) у Београду, Берлину и Лајпциту, где је (1911) промовиран за доктора философије. Био је кратко време средњошколски наставник. Од 1912 је доцент педатогије на београдском Университету. У предавањима и у расправама обрађивао је поглавито питања из опште теорије образовања и теорије националног образовања. Главни му је рад докторска. дисерnamja: Gedanken iber Erziehung durch Spiel und Kunst, soju је изазвао пажњу у страном шеихолошком и педагошком свету, и у страној се литератури често наводи. Шре тога је написао кратку расправу О политичком васпитању у народним школама (1903) и психофизиолошку
· студију Страх (1905). Каснији су му ра-
дови: Образовање воље (1920), Функција. васпитања у животу (1922), Васпитање за национално јединство (1924), Општа. култура духа и формално образовање (1996). Осим тога, превео је и Свифтово Гуливерово путовање у Лилипутанији (1918).
: M. II
РАКИЋ МИЛАН, песник, пуномоћни министар и посланик у Риму (1876, Београд). Свршио је основну школу и гимназију У Београду, 'о дипломирао је на правном факултету у Паризу. 1903 постављен је за писара Министарства Финансија, а. 1904 премештен је у Министарство Иностраних Дела. 1905 био је у Приштини, па до 1910 вицеконсул у Скопљу, Приштини, Солуну и опет Приштини, где је 1910 радио као консул. 1914 постао је тенерални конесул у Скадру, 1915 саветник посланства у Букурешту, 1917 отправник послова у Оток холму, 1918 посланик у Копенхагену. 1921 до 1997 био је посланик у Софији, када: је премештен у Рим.
Р. је почео да пише песме 1902 у Орпском Књижевном Гласнику под знаком 7, 1904 издао је свеску песама, која је била, дочекана са општим одобравањем савремене критике. 1912 штампао је Нове Џесме, а 1999 издао је све своје скупљене стихове. Р. је скоро престао да се бави поезијом, и, у опште, књижевношћу, а. написао је у свему, сразмерно, мали број
— 569 —