Narodna skupština

7 САСТАНАК

— 10 ЈУНА

СТРАНА 21

Кад се тако каже, то се може тумачити онако, како по свој при.шци нпсу нп мислили онп, који су нацрт адресе састављали, али ја кад бих тако стилизовану тачку адресе читао тамо негде на страни, свакако бих морао известп овакав закључак: па кад је народ могао остати још једнако стрпљив и мпрап п кад га је крепила „вера у Бога и у свога Краља", те се побожно надао да ће његов глас „најзад" стпћп до престола и кад је у том стрпљењу окрепљен реченом вером и надом могао мирно дочекати час, кад ће Краљ као пунољетан узети власт Краљевску у своје руке, онда изгледа, да положај није био тако опасан и критичан и да нрема томе историјски догађај од 1 априла није бпо таква прека и неодложна државна нужност, а то се потврђује п тиме, што се даље каже како је то'иароду догало „неочекивано" те његову стрпљивост иретворпло разуме се у велнку радост п одушевљење. Да лн ту онда има логике према свему што је напред казано и према ономе положају, како је нредстављен од људп пз самога народа ? Да ли је то довољна логичка мотивација оне оцене и одушевљеног одобравања чина од 1 анрила? Баш са гледишта самога нацрта очевидно нпје. Ја дакле налазим, да баш у духу свега, што је у адресп изложено ирема целој логицн њене остале садржнне мора овде доћи, да је народ пзгубио стрпљење и да је стање било у земљи тако, да је лако могло доћп до потреса, до кризе, до таквих догађаја у земљи, који би земљу и њену будућност у недогледне онасностц довели и онда је тек акг од 1 априла разумљив и оправдан , као акт државне нужде , као вршење ирава државне нузкде, које ннје напнсано у Уставу, алп које се иризнаје у државној науци, иа у нојединим уставним земљама и у самоме Уставу илн уставној нрактицн, у ванредним изузетнпм случајевима, кад је целокупно државно стање у онасностп и кад су редовни законски и уставни путевн затворени или псцрпљени, те нема излаза. Из свега што сам овако летимично навео, мислим, да ћете н ви, госиодо, увидетп, да овај став адресе треба другчије стплизовати, да бп био у бољој логичкој вези са целим осталпм редом мислп и да би мотпвација скупштннског одзива чину од 1 аирнла била израз положаја, какав је у истини био према уверавању оних, којп су о њему могли бити добро обавештенн. Мислим да није потребно, да даље разлажем ово гледиште нгго сам га обележио. Јуче због слабости нисам био у седници, кад је нацрг адресе раздат, и тек данас сам га добио п мало час сам нешто на брзу руку скицпрао и бацио на артију. Ова моја стилпзација овога става не би нпкако кварила ток мисли у адреси, јер сасвим добро и, као пгго казах, логнчније улази у њен склоп. Ја ћу вам ирочитати ово што сам нанисао да дође у овај састав адресе. „У тпм тешкпм данпла народ је српски покушао и исцрпео сва усгавна и законнта срества, да, остајући строго на легалном земљпшту, одолн власничком притпску и да нађе мпрнога излаза из критичког и неуставног стања. Они избра ници народнп, којп су у пркос не законитим ерествима и власничком иаснљу ушли у Скупштину као преставницп иравог расцоложења огромне већине његове, исцрпли су све путеве, да мирвим споразумом и преставкама отклоне од земље мучпу крпзу и тешко псвушење, кад иотиснута до на пвицу пропасти дође до жалосног уверења да мирним и законитим путем не може лека п излаза да се нађе п онда стоји пред тешко алтерна тивом: нлп да се пасивно и скрштених руку даде шибати власничким бичем и водити у нроиаст плп да — сиђе са закони тог земљишта ради спаеа отаџбине и Устава. И кад је та група народних преставнпка видела, да су и последњи ио кушаји за откдањање кризе остали без успеха и да би њев даљп останак у таквој Скупштини већ значио и нехотично учешће у државном удару, онда је настао онај тренутак у ислптичном животу народном, где једна велика група правпх народнпх преставника, својим излазом из Скуиштине мора да уложи последњп законити протест нротив наспља и гажења

Устава. И где се објављује народу, дајеземља дошла на ону мучну раскрсницу, где су сва уставна и закоппта срества па измаву и где иуца конац народног стрпљења, јер се колебају самп темељи и основи уставне зграде. Беше то један од оних тешкнх и ванредпнх случајева у државном жпвоту, кад настаје оно загушљпво и мутно стање нривидне тишнне, које иредсказује буру н аштрес са свнма недогледшт иоследпцама и оиасностпма. И у таквоме тренутку закоппти владалац, ко.ји је будним оком пратио све и гле1 ,ао мутне облаке што су се гомилали на унутрашњем иолитичком обзорју Србпје, и разумео сву критичност п онасност створеног положаја, морао је да врши араво државне нужде, да врши неодложну и свету дужност према земљн, ирема Усгаву и према Себп, те да тренутно прекорачн један кратак размак времена, једну формалну уставну одредбу, да бн сиасао све есенцнјалне и битне одредбе Устава, да би једиим махом пречнстио замршен ноложај, коме не беше законнтог нзлаза, и на најбезоиаснији начнн избавно земл,у из тешке крнзе, која јој је немпновно претила". (Чује се, врло добро : прима се). Од нрилпке ја сам овако овај став скицирао. Ако би га Скупштнна примнла, опдл би ои у одбору могао још иешто да се дотера. Молнм ако има 10 иосланнка да ме потиомогну. да се ова исправкл ирими како сам је прочитао (Устаје внше од 10 посланнка). Известидац Ђ. Анђедковић — Господо Иосланицп, донустите, да се у овој нрилнцп нотпуно сложим са мпшљен.ем г. Гершића. који је нзпео ону допуиу, коју сам ја лично као члан адреског одбора изпео. И ја сматрам доиста да има једне нразнпнс, која треба да уђе у овој нрилицн у адресу као логички след мислп; налазим да је адрески одбор запста могао п требао представптн Народној Скуиштини у пуној форми све оне моменте, којн су неонходно потребнн да се унесу у адресу, вао у један важан државни акт, те да се гу ие само нагласн, него и јасно проту.чачи иужиост догађаја од 1 Априла не само са глодишта немилих појава, које су се јављале пре 1 Апрпла, него н са гледишга државно нрчвног, које ,је г Герпшћ на врло деликатан начин пресгавио. Сматрајући, да је мишљење г. Гершића умесио п радујући се пгго сам у њему и у вагаем одобравању његова предлога, нагаао одобравања и своме мшпљењу, које сам пзнео у одбору, ја као известилац примам целу мисао с тим : да се она у одбору допуни онако као гато доликује тако важноме акту, те да бп и целина испала оиако као што треба да буде. Председник — Овде је иредложена једна исправка пли допуна у адреси. Та је допуна нотпомогнута од довољног броја посланнка п примл,ена од нзвестиоца, и ја држнм да ће се скупштина сложитн с тим, да се унути одбору те да јој нађе згодно место и да је доведе у склад са осгалим ставовима адресе (Слаже се). Известилац — Прочита седми сгав адресе. Марко Петровић. — Ја мпслим, према овоме шго је г. Гершић поднео, да ће овај став можда бнш излпшан. Известилац — Ја бих молно, да овде изнесем једно своје мишлење, које бп игало у нрнлог тОга, да збиља кад се каже ово што је г. Гериић донунио, онда пма најдубљет разлога, да се пзиесе и ово што је у овом иасусу изречено. Црема томе ја држнм, да није пзлишпо речено, да је Он, Нага Госнодар, ирема свима приликама, које су владале у земљи, предузео једап такав корак, којн је оправдан и са гледишта разлога прнродних и са гледпшта науке и знања, да га је покушао и пзвео, и да треба у том случају одатп правду династији Обреновића, п да народ доиста у тим приликама пма дубоког разлога да буде захвалан на том његовом акту, и да тај акт допста наилазн на потпуно одобравање једног знаменитог тела у државној организацијн Народног Цредставништва; да доиста има разлога, да оно као избраннк Народни изјавн захвалпост у име Народа, н ако је то већ