Narodna skupština
LEZ: KEY U la . ПА
LR) ја ја нисам противан да се сваком крају да огтшто му је потребно. Кад сам као посланик мл 8 гласати за све потребе, ја ћу гласати и за ва инрај.
утоотаредседник, Коста Стојановић. “ 4. Узуновић,
IR HKOJLG, Узуновић. — Господо, и код овога ји 3 може да се уочи једна ствар која такође 2 да ми код подизања извесних установа не . OMO довољно рачуна о мало час поменутим 06· „ја. Ја ћу одмах да похитам да кажем да је у глојогледу данашња влада у једном питању учидеј један добар и оправдан корак. Ми смо у том тнојентрисавању свих установа у Београду ишли илшшли тако далеко да смо Београдску болницу
Има
нали именом „опште државне болнице“, дали
онддно име, да би на основу тога имена „Опште знвне Болнице“ човек помислио, да она у ствари гоо(јесте, а она би међутим требала да се зове гкојједна гранична, периферијска болница. Због гемимена Општа Државна Болница, могле су да фштраве све оне глупости које смо у томе по| н и у томе питању и направили, Ми смо, гоii из срестава целе земље подигли болницу LI где је подигнута, на оном ћувику и назвали типишта Државна Болница“, и ако због природе от и то може да буде п јесте само једна гранична „ша. цонворили смо једно стање, које је прогутало он новац, а које не одговара стварној народној „нби. Сама намена, сама природа ствари каже, ) ото Србија треба и мора да има једну општу тену болницу, онда та болница могла би бити геаоћете у једном теометријском центру Орбије, но би бити негде око Јагодине, Лапова, Крагу(јер Општа Државна Болница треба да је вда у којој „ншин, коме је потребна лекарска помоћ за какве гобболести. Ми, господо, тако нисмо радили.
о
п шЕ имамо и Општу Војну Болнииу у Бео-
от 5 господо, чему то водни и како је то могло |“ једној културној земљи, која хоће да јој авна да зна шта ради. На периферији Србије звази болница у којој треба да се доносе ран ш и болесници из целе Србије и то ће се 5 00 светити санитетској служби у нашој војсци зшме прве ратне акције. л хоћу да напоменем још нешто. До сад смо зике чинили и од сад немојмо да и даље идемо л којим смо до сад ишли. Нека се Општа ДрЧБолница, каква данас постоји, задовољи са · ошто има, и нека се једна Општа Државна Бол5 – а општа је у центру земље — подигне онамо, кедцелој земљи моћи користи пружити иу миру сав. твнашња влада добро је уочила, да смо до да= тлали ту појаву, да смо и Болницу за душевне о и имали у Београду, на периферији земље, з0 само Београд лиферује душевне болеснике. опаеподо! Ова болница треба да прима боле1 езиз целе земље и с тога треба да је на ра8Е железничких пруга и, збиља, данашна влада ла да Болницу за душевне болести треба позетде у унутрашњости и влада намерава да
5 ЗЕТ
лако може доћи сваки српски.
19. ЈАНУАРА 1919, ГОДИНЕ | | 19
је подигне на једном месту, које само по себи и сувише мното услова пружа за подизање овакве Тедне болнице.
Ја ћу вам казати, да сам и у овој ствари нешто чуо. Кад се приступило извођењу тога питања, говорило се: влада ће тешко моћи ову ствар да изведе, јер изгледа да ће неки лекари те болнице тешко напустити Beorpv/a и отићи тамо, где буде болница подигнута !
Ја знам одлучност данашњега Министра и њега, тешко може поколебаљи једна оваква пвоснована, претња, да ово питање но изведе које је за ту цељ дефинитивно изабрато и већ и купљено, И хвалећи то, што се та општа болница за душевне болести вуче у средину Србије, ја не могу ада не осудни; што се опа друга Општа Државна Болница подиже на периферији земље — у Београду, и што сеп даље греши, те се та болница, ту где је, још и проширује. Господо, има још једно друго питање и ја молим Окушштину да ми не учини никакав прекор, да јато питање покрећем као лично заинтересован већ нека осмотри моје разлоге, које ћу изнети, и према томе пека се одреди.
Финансијски одбор, упуштајући се у спровођење владиног предлога како лепо рече г. Јеротије Лукић, састарао се да ту корист коју данашња влада хоће да пружи српском народу, по могућству прошири и саобрази општим народним потребама.
Има једно питање, које би тим интенцијама владиним могло корисно да послужи и молићу Народну Окушштину да га саслуша.
Позната је изрека да „Тешко селу куда војска прође!“, мислим на пролажење у рату. Наши крајеви : књажевачки, сврљишки, сокобањски, моравски, нишки били су те среће, да су у последње време од српско-турска два рата, и бугарског, да су морали да издрже да многа војска преко њих прође, И не само да је штете од тога било у правцу томе, што је сва имовина њихова разнесена, што су раскућени и попаљени тако, да су многи тамо по два-три пута морали кућити се, него је то донело и једно зло, које морамо да лечимо, Ревултал THX инванзија, један од најцрњих јесте тај, да имамо на жалост у тим крајевима а нарочито у заглавском, сврљишком и сокобањском, да народ пати од једне болести, тешко лечиме болести, која ако се не буде лечила озбиљно, може да прети, и већ прети и осталим крајевима, Србије. Познато је да су ти крајеви заражени опасном бољком сиФилисом, чије је лечење тешка ствар и бев болничког лечења не да се ни замислити. Ти разлови морали су да одреде сиромашан сврљишки срез, који по целој Србији печали и аргатује, да је морао да одваја од уста својих, да уз најскромпију помоћ владе, сагради лепу модерну болницу. Ви данас на Дервену имате модерну болницу. Зашто дато што је онај свет, који пропада, морао да одваја од уста да се лечи од те опаке бољке.
Тако исто зло влада и у сокобањском крају, и тај исти срез, због своје сиромаштине шаље раднике по Србији, који могу ту бољку да пренесу, и тај крај вапије за таквом болницом која би предузела то лечење. Томе крају је болница најпо-
8“